ЈЕДИНОСУШТНИ

Ту нема више Јудејина ни Јелина
Варварина ни Скита
У СветоДушном Царству Оца и Сина
Посвађана крв не влада племенима
Ту се душа са душом разговара и пита
Пре времена и по временима
Ту престаје временска рачуница
Без тежине лебде сви рачуни
Падају зидови земуница
Рађање се окончава остварњем Божије идеје
У повратку себи почетном све је
Светом почетку све се враћа
Син Оцу вечном и Брату браћа
Пре загађења човечије нутрине и околине
У трен магновења у искру која треба да сине
Пре хаљине телесне
И заблуде бесловесне
Пре потопа и раздеобе крви
У јединосуштни тренутак први.

БАРЕМ ЈЕДНОМ

Радиш, теглиш целог века
Одричеш се многих ствари
Ал од смрти нема лека
Увек дође, све поквари

Пролазна је слава тела
Што пркоси вечној души
Занос крви и пепела
У земном се праху сврши

Сви живимо живот један
Сиромаси, богаташи
Био вредан ил безвредан
Крајеви су исти наши

Барем једном да смо исти
Краљ и просјак као браћа
Без нотеса мирни, чисти
Пут на небо се не плаћа.

ТОГ ЛЕТА КОЈИМ ПРОЂОСМО БОСИ

Сећам се био сам у алкохолисаном стању
Како би то дефинисале стручне службе
Увијала се на сунцу ко змија на пању
Очигледно жељна људске дружбе
Била је смеђа дугонога и витка
Била је сочна једра и питка

Била је сан који заноси
Тог лета којим прођосмо боси

Неурачунљив злим дејством алкохола
Посрнух сужене свести до бола
Ништа ми не беше наклоњено
Ако се изузме присуство њено
А лето је било ко никад вруће
Сумрак се сливао чак у свануће
Све било је сан који заноси
Тог лета којим прођосмо боси

Кад се пробудих из алкохолисаног стања
Запитах је ко си, промуца Тања
Стајала је смеђа, дугонога и витка
Али без оног моћног напитка
Јесен је лишће бацала хрпом
С дрвећа старог над нашом клупом
Разби се сан који заноси
Тог лета којим прођосмо боси.

МОМ ДРУГУ ДРАГАНУ

Искапио си и ти своју чашу жучи
Сазнадох данас мој нестали друже
Ми почнемо оно што други одлучи
Болове с почетка други нам заслуже

Ух, што гадно боли овај живот мајко
Речи што си гут'о небројено пута
Наздрављајући мени, жив ми био Рајко
Чашом горког вина лица осмехнута

Што ти земља узе небо ти сад враћа
Оцу, мајци, журиш утекавши сину
Тамо где се бол у љубав обраћа
И где жуч не горчи у киселом вину.

ЈУРЊАВОМ ПРАЗНОМ

Јурњавом испразном отпалих умова
Свет мртвих скрену ширином друмова
Ја вам говорих у име Бога Оца
Ви избрасте сласти грехом владаоца

Име Господње у ком се прослави
Он је истински син Божје љубави
Владаоцем греха смртно обманути
Затиснусте уши не хтесте ме чути

Робови греха спаљене савести
Недостојни бисте моје благе вести
За сластима скотским трчећи сулудо
Са скотима другим сачинисте крдо.

СА ХРИСТОМ У СРЖИ

Са Христом у сржи, кроз векове дуге
Милом Богу служе, Богу миле слуге
Од љубави Божије срчика им сладни
Па их не разуме горки пород јадни
Боже руку пружи свој народ подржи
Народ ком си љубав испис'о у сржи

Све под овим небом Твојим Духом дише
Овде храст и трава Теби метанише
На свом Крсту вере патило се Србље
Печатећи љубав у срце све дубље
Печати су вечни Твога Божјег лика
И срж србског бића и храста срчика

Помилуј нас Боже, не пречуј нам вику
Храстове нам секу, чупају срчику
Рад Косова Божије раздиру Ти груди
Чупајући Бога и срца из људи
Боже руку пружи свој народ подржи
Народ ком си љубав испис'о у сржи

Тамо где је царство у прашину пало
И срце јунака Богу запиштало
Где земаљска слава небеској промину
Прослави се Боже победом у Сину
Мач потегни за спас братства што ти служи
Братства чијег Христа чупају из сржи.

ШТА ЈЕ ЧОВЕК

Искра Божја у земном пепелу
Живот сапет у смртноме телу
Душа жива Богом покретана
Жељом смртног тела ометана

Човек биће и скотско створење
Два у једном кроз времно борење
Ко ће кога силом савладати
Смрт ил живот душу зауздати

Сатворено за царство трулежи
Скотско тело у прашини лежи
Божјим бићем раскоти ли скота
Човек син је Бога Саваота

Раскоћењем човек себе божи
Царство Христа за још једног множи
Дух узноси до светих висина
У Христово Царство Божјег Сина.

ФУКАРА

Појела је Бога за њим своју душу
Са светлости сишла у стомака тмушу
Заслепљена режи подла и опака
На човека мучки јурне из стомака

Згрчена гомила животињских страсти
Зашени на сваки прасак бича власти
Попљувавши Бога и крсно распеће
Завидљива поста на свако умеће

Фукара продаде име за имање
По убиству вере сахрани надање
Отпавши од Бога корисним смерањем
Изједначи љубав са скотским терањем

Свезана зверина у свом страху дремље
Никад не изашла из грумена земље
За множење зверства додавањем броја
Фукара се коти у леглу несоја

Страхом животињства на ланцу морања
Летине спаљује парложи орања
У чопору кад је уједа не преза
Сналази се добро у систему веза

Фукара је накот оца лукавога
Злом напујдан против човека и Бога
Уместо да љуби и поштује боље
Она их подмукло на спавању коље

Роб света и века и телесних страсти
Нискост да достигне анђеоске части
Рађају се људи фукара се коти
Једни служе части а други срамоти.

ТУЂИНА ТЕ БОЛИ

Строши ти се тело у грчу и грижњи
Туђина те боли презрени мој ближњи
Леди те хладноћа отуђених срца
Ни зрака Данице нема да светлуца

Туђинске ти војске разваљују врата
Ниоткуда нема ни ближњег ни брата
Ближњи у туђине расули се сви су
Из мајке су једне али браћа нису

Низ пољане туђе туђи дани теку
А туђинке наге силазе на реку
Да воду живота чарањем зајазе
Док туђинске војске немилосно газе

Туђинске те очи из прикрајка мотре
Отуђени ближњи жуди да те потре
Још с прага ти пород пресреће туђина
У земљу туђинску да ти прода сина

У главама туђим газдују туђини
Кроз туђински табор нечујно промини
Док туђински пси се око кости кољу
А туђ дочекује с погачом и сољу.

ДЕВОЈКО ПТИЦО

Девојко птицо одлетела са мог топлог длана
И данас пратим ти лет полустарац охладнелих прстију
На жалост или на срећу
Моја животна комбинација одувек је гласила
Ако Бог неће ја не могу, и тако ти си одлетела
У време телесног мудровања неупутно је позивати се на Бога
Перионице мозгова уредно убирају свој данак
Уосталом као и перачи свој
Стојим на истом месту, чопори људи поједених животињом
Путују с једног на други крај света
Можда узалудно чекам да сване један безболан дан
А можда ме и не предухитри ова исконструисана стварност.

КАПЕТАН ОКРЕЋЕ КОРМИЛО

У простоти душе
христољубиво живећи
постао сам сметња свима око себе
Изузме ли се она,
ником видљива корист побожности,
породици сам био највећа штета
Гоњен духом корисне лажи
у дивљем користољубивом налету
свет ме је немилосрдо прегазио
Између два угриза земље
мојих добро уземљених земљака
некако се одржах
висећи закачен срцем на облаку
Док су они јавни и битни
журно депоновали отето
на своје тајне рачуне
у далеким туђим земљама
драговољно узех на себе
вид свима знаног ђубрета
на јавној градској депонији
Трка најгорих
у ове дане достиже кулминацију,
слављенички дух
месечарско братство обузима махом
Са истока зора
добро знаном звездом
над Азијом пуца
У вене моје умируће нације
убризгава вечно младу крв
незнаних јунака
Пробуђени
с оштрим ножем у зубима
у чуду се гледамо погледима
из којих лудило исијава
Док се дивим лепоти ове јесени
која је лепша од свих које памтим
На трулој палуби уклетог брода
развраћено човечанство путује
по пакленој навигацији
од зла на горе
Преварен ће бити
сваки који вара,
гарант је овоме
посада врхунских опсенара
Капетан окреће
кормило брода
у супротном правцу уклетога мора
На талону зеленог коцкарског стола,
једна поред друге
леже прошлост,
садашњост
и будућност.

ЈЕДИНОРОДНИ ПЛАЧЕ

Иконе Јединородног плачу
По манастирима и црквама
По душама деце Божије
Разливају се болови света.

Сузе Јединородног лију
Низ лица мале деце
Још не укаљана светом
Важних одраслих људи.

Јеца Јединородни
У наивним детињим душама
Које не одбацише
Детињарију љубави
У замену за свет одраслих.

Плаче у душама деце
Која се у радости играју
Под небом Оца небеског
Ненаученим светом
Да саплићу једна другу.

Плаче Јединородни у душама
Непристалим да одрасту
Кроз важне послове одраслих
Плаче кроз најређе душе
Неуплетене у мреже света.

Јединородни плаче
И јуче и данас и сутра
Загледани у загонетку света
Одрасли му не виде сузе
Које загледана лицем у лице
Једино деца виде.

ПЕСМА НАЈМАЊЕГ

Са своја два метра висине
Ја сам најмањи у овом граду
Јер ја сам један од ретких
Који одбише понуду лажљивог света
Да порасту у својим очима
Имао сам и ја понуда
У много чему крупнијих
Од неких који их прихватише
Беше ми драже да останем мали
И да лицем безбрижног детета
Гледам чисто лице Бога
Из табора великих штеточина
Више пута сам добијао понуде
Да постанем једна од штеточина
Штетећи већину да богатим себе
Слободном вољом изабрах
Да останем сам и мали
И да се још самњујем ако тако треба
До најмњег међу најмањима
Чак и до црва ако и то треба
Па да једнога дана
И ја узмогнем чисте савести
Смерним срцем и скрушеним духом
Са најређима да викнем
''Ја сам црв а не човек
Ругло људима и презир народу''
''Ви сте славни а ми презрени
Ви сте мудри а ми луди
Ви сте силни а ми слаби''.

ТИ СИ УСАМЉЕНА РИБА

Ти си само једна усамљена риба на обали
Из загађеног мора рибаревом извучена мрежом
У коме свим отровним састојцима модификована
Отрованих риба пливају јата
Ишчекујући Анђела са посудом живе воде да приспе
Почесто се гушиш, на шкрге дишеш
Али упркос томе све мање се праћакаш
Гледајући подводно разгоревање велике огњене пећи.

ЈА РЕКОХ БОГОВИ СТЕ

Ја рекох богови сте, али како сте још мали стрпите се до сутра док моје Божанство узрасте у вама.
Ви не пристасте да будете мали богови ни до сутра, ни до прекосутра, пожелесте да будете велики и то одмах.
Како не могасте бити велики у Божијем свету ви се од њега оделисте и окренусте се људском.
Почесте постајати велики људи међу осталим људима.
Ја вам данас сведочим, узалудно је ваше утркивање у коме сламате ноге смртника у трци великих људи.
Та ваша узалудна трка подједнако је смешна и великом Богу и малим боговима.
Боље је бити мали бог, најмањи и последњи од свих светих него бити први и највећи од свих проклетих.
Сведочим вам још једном ово што сте одбацили у заборав кад сте се оделили од мог Тела и Духа и утрчали у трку људске пропасти.

ВИ ШТО НЕМАТЕ ДРУГЕ ЉУБАВИ

Ви што немате друге љубави до користи, ни другога рода до изрода из народа
Ви што заволесте славу људску више него Божију
И рекосте, ово је наследник по непроменљивом закону вечности, Ходите да га убијемо и наследство ће бити наше
Избацисте наследника са очевине и уграбисте власт која му припада
Отад су ваше птице у кавезу и ваше небо у жицама
У вашем свету све је поза и ништа није како изгледа
А ваш Бог од вас избачен дође код нас који смо били без Бога у свету
И који га радосно пригрлисмо и прихватисмо да буде Господ наш и Бог наш.

ПО ТРАГУ ЈАГЊЕТА

Онима који су у сваком новом веку
Казненим експедиција на нас кретали
А којима по трагу Јагњета ходећи
И носећи смерно Бога у човеку
Ни једну травку нисмо згазили
Ниједним гестом нисмо сметали
А они се опет на нас мразили
Стару нам државу изнова рушивши
До стратишта колоне везане водећи
Тела нам млада гвожђем решетали
Животе зачете у смрти гушивши
А да им ни труном око не утрунисмо
А камоли људску нанесмо штету
Чак се ни у смрти не побунисмо
Знајући да у нас не пуцаше због нас
Него због Божијег присуства у свету.

ПОКАЈАЊЕ БОЖИЈЕ РАДОВАЊЕ

Један је Бог и један је посредник између Бога и људи
Богочовек Христос Исус
Он једини има власт да прашта и суди
А ми грешни људи по ко зна који пут
Пожелесмо више
Па уместо једног посредника
Изабрасмо себи хиљаде и хиљаде
На место Богочовека постависмо смртне људе
Људска друштва, институције, државе
А шта смртник смртнику може помоћи
Смртник може задовољити неке ситне жеље другог смртника
Које чак могу бити и наопаке
А никако их не може из наопаких исправити у добре
Здравији болесник болеснијем може помоћи у малом
Али га, као ни самога себе, не може излечити
Ми се међусобно можемо помагати у ситницама
А крупна помоћ Божија потребна је свима
Што пре будемо спознали свој грех
Своје грешности признали једни другима
Добићемо пре благодатне силе
Јер је покајање Божије радовање које благодаћу зрачи
Покајемо ли се искрено од срца
Коначно ћемо умилостивити милостивога Бога
Јер Он се радује покајању једног грешника
Више него лицемерској правди
Деведест девет светских праведника.

ИСКРА ПОД ЗВОНОМ

Многи од нас ни слутили нису
Да растемо под стакленим звоном,
Као биљке, а не људи
Ово су видели најређи
Остали су веровали у земaљску правду
У револуцинарно ослобођење
Че Гевару
Био сам један од оних
Који су главом ударили о зид стакленог звона
Дошао сам до краја земаљског сна
И нисам додирнуо дугу
Препустио сам другима
Трку за земаљском правдом и слободом
А ја сам се окренуо себи
Овај заокрет је био болан
Као сваки нови почетак
У себи пронађох комад вечне ноћи
И једну светлу искру
Почетни напор је био најтежи
А затим је искра почела да расте.

ИМАО САМ НЕКИ ЖИВОТ

Имао сам неки живот, није да нисам
Сигуран сам да сам могао много више
Само да су ми се срећније сложиле карте
Не жалим се на судбину, тако је морало бити
Да би била задовољена виша правда
Никад није касно ономе који зна
Да се живот не састоји само од једног почетка
Иако то нисам знао, ја сам то дубоко осећао
А мене интуиција никад не вара
Материјално ме никад није занимало
А духовно сам, расипао и поред пута и у трње
Кроз свој део пакла прошао сам
А да у њему нисам никог скувао
Можда сам у некој од криза идентитета
Неког негде опекао, ако јесам кајем се, опрости
Увек сам имао једну карактерну црту
Оних радозналих а стидљивих људи
Да све око себе упијам као сунђер
Све ово што годинама износим на папир.

ОГЛЕДАЛО

Неморално је у време тужно
Весели песник бити
Поезија је огледало вечности
У коме су се Анђели огледали
У времно трајање сишло провиђењем Бога Оца
Да време у њему огледа мусаво лице
Поезија је лелек пониженог народа
Откинут из душе песника
Песник је непоткупљиви глас вечности
Изнад свих временских дилова
Песникова жртва издиже песника
Изнад тежине телесних окова
Песник је понекад радосно разиграно
Понекад тужно замишљено дете
Људске слободе и Божије благодати
Само својим родитељима одговорно.

ГОСПОДЕ; РЕЧ МИ ДОДАЈ

Господе, реч ми додај моћнију од брава
Ризнице у којој скупа сан и јава
Дахом једне исте светле искре дишу
У пламену вечном свештенога луча
Где се греси наши сви топе и бришу
Дај њу против које земља нема кључа.

Господе, реч ми додај ону што отвара
Моћну као прстен великога цара
Ону испред које клече зли демони
Силну што премешта и темеље гора
За којом у глави годинама звони
И која у биће собом диже створа.

ПУТ СИЛАСКА

Пут силаска до последњег
Има и својих занимљивих страна
Није свакоме дато да види
Како га претичу спорији
Побеђују слабији
Надмудрују глупљи
Није свакоме дато да чује
Како га прећуткују извикани
Прегласавају оглашени
Проглашавају изгласани
Само оним нејређима
Који мисле о оном што је Божије
А не о оном што је људско
Који последњи служе Првом
И првим служе последњем
Открива се скривена људска трка
У свим њеним неискреним етапама.

КАКО СЕ ИЗВУЋИ

Из овога града како се извући
Из кућице пужа, из љигаве слузи
За пужем голаћем поћи вечној кући
Умакнути мразу, врућини и сузи

Јер сав живот овде у нестанку беше
Испод хрпе старих непотребних ствари
Све наде смртника под судом умреше
Где змија у млеку купа се и вари

Наша су сва браћа подло убијена
На пола живота пресретнута смрћу
Што с леђа се шуња мучки ко хијена
И путника руши по гнусном беспућу

Овде буну Духа реком крви гуше
На чијој обали лапћу жедне звери
И претачу ново вино у мех стари

Овде зли вештаци гоне Дух из душе
И кроз плач се деца рађају по мери
Коју одређују дежурни гробари.

ЈЕДАН ОД ПРЕКОБРОЈНИХ

Ја сам један од оних прекобројних Срба
Затурених вешто између два доба
Један који треба да престане, да оде
Трбусима риба и стаблима врба
Испод земље црне или испод воде
У утробу хладну ископаног гроба.

Ја сам један од оних прекобројних Срба
Затечених хајком сред сезоне лова
Где немиле године место паса јурну
Немило гладних искежених зуба
Да кидишу бесно на траг живог Слова
И све што је Божије у заборав гурну.

Ја сам један од оних прекобројних Срба
Који памте да у свет не дођоше шумом
Већ свевишњом вољом, Оца нам и Творца
Тек један из војске Божидара, Богољуба
Од вајкада гнаних да обрну умом
Од Бога под срам злог стакленог дворца.

У НЕУМОРНОЈ ПОТРАЗИ

Њему се тајне дају као заљубљене девојчице
Он их нежно милује и свлачи до послење крпице
Опија се њиховом откривеном лепотом
Пре него новим позвањем настави даље
Новој тајни у неуморној потрази за смислом.

Они се баве умножавањем прича
Њихове се речи неумерено коте
Покидају ланце и лају на небо
Њима све у причама бива.

Излетевши из стиска нестварног круга
Неухватљив мрежама зеленашке среће
Он изнад њихове сигурности лебди
Пространим ваздушним океаном.

ОСЛОБОЂЕНИК

Ко се срећно ослободио себе
Ослободио се себичних жеља и страхова
Ослобођеник Духа
Не подлеже телесном закону
Као ни његовим злоупотребама
Тело постаје труба Духа
Језик трска хитрог писара
Живот се преображава у песму
Песма у хвалу живота и Животодавца.

САН

Мој сан је буднији од моје јаве, умнији од мога ума
Мој сан је искра моје мисли почетак мог разума
Мој сан нема лице, осмех, ни очи жене
Ван тела узноси сан и ослобађа мене

Мој сан плови у сутра не сврће поглед на јуче
Највеће тајне свемира у сну се најлакше уче
Ситне душице људске сањају ситне снове
У којима жељице ситне у сласт себично лове

Снови су покаткад светли, знају и друкчи бити
Ја могу сањати сам а можеш са мном и ти
Кретњама нашим будним снови владају наши
Па се њишемо некад ко писмо са чепом у флаши

Снови су блажено светли у срцима чистих поета
Снови су управљач руље у руци владара света
Кад зли господар снова препуну мрежу улови
Велике гомиле пучке љуљају исти снови

Дубоке душе плове пространом пучином снова
Сновима купљеном барком од светлих, живих, слова
Кад добри Господар снова сањаре своје сабере
Љубавни пламен букне истине, правде и вере.

НАША ДРАМА

Трагедија наша поче као комедија
Што се лакшим драмским путем  шири и развија
У њој свако себе игра неким другим собом
Формом добра овладавши унутрашњом злобом

У тој драми што веселом комедијом поче
Безбрижни се људски дани у низове точе
Сви смо добри и поштени а зло стално расте
Нико ником не опажа руке злочинасте

Ту не круже тешке речи што парају уши
Свако своју причу зида а нико не руши
Чак штавише свако сваком вредно припомаже
Да праведност своју људску пред светом покаже

Кунемо се у искреност и поштење лично
Док с јазавцем гомиламо грабљиво, себично
У весељу дани круже од жеље до жеље
Понедељком пожелимо ту је до недеље

Ту се добро остварује преко добрих веза
Од дружења с моћницима нико и не преза
Све се лако остварује брзо без по муке
Сваком телу свако добро на дохват је руке

Сви смо родно повезани службом живој пари
У слободи коју граде слободни зидари
Изнад себе дигли смо се на балконе сели
У причице довечерње језике расплели

Оно што смо данас рекли већ сутра не важи
У свеопштој ларми ко ће нашу реч да тражи
Наша драма складно тече кроз безбројна лица
У обману затворених преварених варалица

Комедија драмског тока глумцима баш прија
Штета што се завршава као трагедија
Где реалност посустане и суд се дочека
Кад поједе драмска фарса последњег човека.

ПРОМАШЕН У ПРОМАШЕНОМ

Нормалан човек се посвађа са човеком
И стекне једног непријатеља до гроба
Будала се посвађа са државом
И стекне милионе непријатеља
Од државе овлашћених да му заврћу уши
Нормалан свима говори оно што они мисле
А прећути оно што он мисли
Будала говори све што нормални прећуте
И што је и сам дужан да прећути
Ако жели да остане нормалан
Нормалном се деси да промаши датум туђег рођења
Будала промаши датум, место, чак и век свог,
Па се тражи у веку прошлом, и веку будућем,
Промашен у промашеном граду.

У ВРЕМЕ КИШНИХ ДАНА

У време кишних дана мисли су ми вијугаве
И мутне као Рио Браво дел Норте
Са напором пливам уз матицу
Која ме неумољиво носи
Моје похабано одело натопљено водом
На дно ме вуче као олово
Отежавајући замахе уморних руку
Упола већ откинутих од тела
Мој краул више и не личи на себе
А треба пливати упркос умору
И овим досадним кишним данима
Уловљеним између стрмих обала.

НЕВИДЉИВИ ЛАНАЦ

Ја нисам излазио из себе да се више не вратим
И поред времена које је на то нагонило увек
И ако ме је неко изводио изван себе
И заводио на неку туђу страну.
Никад ми се није догодило
Да одлутам превише далеко,
Неки невидљиви ланац искован у крви
Кроз дуге векове робовања, буна и ратова
Затезао се изненада и учинио крај лутањима.
Интуитивно сам осећао да живот није негде тамо,
Да се све налази ту негде, при себи и око себе,
Да је ту место рађања и за овде и за тамо,
Да су овде на овом брду смрти избијени зуби,
На овој гори кушања око које сатана даноноћно кружи
И на којој се људи рађају у синове Божије.

НОЋ ПОМЕРА ЗАВЕСУ

Ноћ помера завесу са душе, пријатно затечен
Задивљено разгледам ваша драга лица
Зар се и немоћно време загрцнуло
Пред вашим победничким осмесима
Као и ја некад, при нашем првом сусрету
Све је исто, толике године нетакнуто са свог места
Као соба из које је неко заувек нестао
И у којој се чувају ствари које сећају на њега
Замишљам какве сте овог трена, ове ноћи
Далеке иза дебеле завесе живота
Која вас немилосрдно сакри од мога погледа
Тамо где не прозире светлост овог нашег сунца
Где кише нису топле као кише наше младости
Где се ноћима спава а не воли очима
Где су сви дани исти као први дан растанка.

КАКО ТИ КАЖЕШ

Моја молитва има само три речи
И она гласи: како ти кажеш.
И док ова киша не да да помолим главу
И ова јесен која још ни лишће
Није отресла са дрвећа,
А увлачи се у крвоток као да јесте
И као да је учинила и много више од тога
Ја скрушено прекрштам руке
И изговарам своју молитву
Како ти кажеш.
Померам завесу, загледам кроз прозор,
Ипак ћу искористити овај дан,
Ако ни за шта друго онда за присећање.
Присећам се свега што сам могао,
Собом за себе учинити овако или онако
Како то данас многи чине,
Кад нико не види и не чује,
А затим да седнем у неки ауто
И провозам се по овом кишном дану,
Негде далеко, што даље од себе
Или се настаним у некој другој земљи,
Навучем на себе другу кожу,
Упишем се у плесну школу,
Научим и ја плес вукова
И нестанем заувек у чопору.
Могао сам, зашто нисам могао
Да кажем биће како ја кажем
И да устанем овог трена и изјурим ван себе.
Могао сам али нисам...
С миром прекрштам руке и потврђујем
Како ти кажеш.

И КАД МЕ НЕ БУДЕ

Кроз трње пролазим стопало ми голо
Око мене кругом кружи вучје коло
У хору гласина и писци гласића
Ослушкујем верно глас властитог бића

Од слободе саздан пружам се ка Богу
Трнови се у дух забости не могу
Нагоњено бесом коло се окреће
Од потере вучје до верности псеће

Без себе кроз себе више пута прођох
Тамо где сад идем и одакле дођох
И кад ме не буде још ће светлост лити
Глас у вечној кретњи из властите бити.

ПЕСНИЧЕ

Песниче, Принципа чему величати
У песмама својим што херојством зборе
Принцип је дао шта је им'о дати
Добро или лоше расплата је горе

Животом крени и ти Принцип буди
У бој за род стани и ти смело
И делу твом вечност нека суди
И ти духом плани па надживи тело

Не тражи оно што гомила иште
Гомили је све део овог света
А живот је твој у свету бојиште
Ако си рођени и искрен поета

Издвој се песниче из гомиле гласне
Па путем страдања у вечно се пружи
Нек сав свет глиби кроз пролазне басне
И ти жртвом својом свом Богу послужи

У рату за душу у свету се бори
До последњег часа и последњег даха
Страховима људским гомила се мори
Само песник пламти од Господњег страха.

У СЛАВУ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА

Ви, који се крстите и окрећете бројанице
На јавним скуповима, да људи виде
А нисте на стражи испред Грачанице
И још вам образи од срама не бриде

На темељу вере ви дворце дигосте
Док зликовац стаду кожу вам гули
Ви пред Грачаницу зар још не стигосте
Знајте, због вас се на веру хули

Зар се не запитасте где ћа вам душе
Зар очи ослепеле пакао не слуте
Михаила Војводе храм водом руше
Ви намеснику пакла љубите скуте

Раслабљеним овцама карачи строги
Силницима земним на дохват руке
Ви палите свеће у синагоги
И мирите некрст и крсне муке

Зар вера паде пред саблазни сребра
Страх Господњи пред светском силом
Злих који Христу прободоше ребра
И земљу милу вам чине немилом.

У ГРАДУ ЗАВАЂЕНИХ ОБАЛА

У граду завађених обала реке Лепенице
Мртве реке нестале у вавилонској пометњи и чуду
Испустом црвене боје из фабрике аутомобила
Још пре неколико деценија
Уништењем последње рибе која је жива била.

У кућицама поређаним на брду
Низ чије су стрехе зими висиле леденице
Далеко од градских генија
И петпарачке варошке славе,
Тамо где се врабац после јулске кише купа у бари
Рађали су себе пробуђени сањари
Одметници од горке јаве.

Пробуђеним сањајући видом како их односе крила
Лепотама неким далеким чак иза седам брда
Где летња ноћ шушти као баршун, свила
А калдрма није као на њиховом брду тврда.

У самоћи жвакаху приче прећутане за кућним столом
Застртим мушемом од најлона смешних шарених цветова
У оквирима малог јада људским стиснути болом
Духовима полетним вијани сликама далеких светова.

Сањари о свету познатих и славних
Створеном за јаке
У бегу од измаглица зимских и фабричке траке
Фарбарских кабина по којима лебди црвена прашина
Чак преко Алпа на осовинама воза кроз студен слеђених шина.

Крв буне проврела кроз срце синова синова, а буна се не назире
Ни од куд прилике да јурну тобџије и барјактари
И рам мртве природе устанком рашире
Променом суштинског редоследа ствари.

Бар једна битка да је да се деси
Да устану хитро ватром из пепела
Да ко Спартак рањен секу са колена
До последњег даха и парчета тела
Ил бар једно зрно у буре укрешу
Барутом крцато да у вис полете
Да у кули часно бели им се ћела
А јуначки дуси с облацима плешу.

Да ко Спартак србски на брду Љубићу
Топ бранећи србских
Устаника гину
Да сутра на очи могу Обилићу
Да царство синова заживи у сину
Да их небо слави кад их земља згази
Да раздеру стид образина уских
Што им кроз век кроје срам и безобрази.

Од како Реч Божију чуше живим гласом
У крв да заплове не часише часом
Божјег Сина синци светлих идеала
Коју гвожђа тугом нису оковала.

СВИ ЦАРЕВИ ЉУДИ

Они успевају по разгранатим гранама банана република
На различитим меридијанима под влашћу цара
Њихови су језици хиљаде прекопираних слика
Цареве неговане колекције паса чувара
Они су обртници златних полуга ризнице царске
Путеградитељи испред надирућих царских каравана
Њихове су обмане петпарачке вашарске
Које не држе воду ни до захода дана
Од истока ка западу северу и југу
Мостове подижу, путеве граде, трасирају пругу
Конструишу бродове и авионе гасоводе и нафтоводе
Да слободним током у ризницу царску оде све што треба да оде
Њихови су сви путеви свиле, вина и хероина
Њихови су све новинске и телевизијске куће , сва дневна истина
Из Африке и Азије на милионе робова гоне
Разноврсног робља, за рад, послугу и релаксацију
Биће покојег и за плаћене војнике на њиховим ратиштима
На којима читаве нације остављају ништима
Оне што не пристају на слободу демократског робља
Па морају да им храмове потапају под воду и прекопавају вековна гробља
Њихове су афричке пустиње и грчке плаже
Њихови су забавни салони и салони еротске масаже
Залагаонице и кладионице банке сперме и унутрашњих органа
Њихове су болнице, школе, суднице и под небом сва насеља орангутана
Под њиховом управом лажу све раштеловане националне ваге
На сату им казаљке стоје док време летењем бежи и вара
Они су из свих срушених нација властела јудејског цара
Њихове камате секу оштрије од двосеклог мача
Њихове судије с Пилатом из истог бокала руке перу
Савест је њихова тврђа од хорског дечјег плача
Они су трговци вешти што двапута украду једну исту меру
У њиховој војној служби маневришу војске утеривача
Њихова индустрија разорнија је од прекокеанских разарача
Њих бирају мазохисти заљубљени у своју муку и њихове новце
Они их за узврат продају вуку као Црвенкапице и изгубљене овце
Њихови су говори од памћења дупло дужи
Зато ретко да кога има да их за лаж тужи
Они су кремен из течног воска стврднут у речи и слици
Они су зидари цркава у родном селу и палата у престоници
Намесници тек рађајућег јудејског цара
Новонасађена наследна лоза власти и поглавара
Њихове су све планине извори и брезе
Њихове су прве даме дарежљиве мајке Терезе
Пред њима се и коприве и борови дубоким наклоном клањају
Они својим синовима за рођендане градове са становништвом поклањају
Они су милостиви чак и противницима своје праведне власти
Којима од своје заклане свиње дају из казана масти
Колико ко може дланом да захвати пре него што процеде чварке
Код њих је све поштено сем законски дозвољене варке
Народ их више од себе воли, кажу и они њега
Њихова љубав је вечна нераскидива стега.

ИЗГМИЗЛЕ ИЗ НОЋИ

Изгмизле из ноћи душе аветиње
У најму туђина руше нам светиње
Лукави се диже на Божанску клицу
Да потопом сатре свету Грачаницу

Од зидина живих и од тампон зона
Не чује се јаук ни јецање звона
Од њих два на њиви узеће се један
Ал не пари продан него Богу предан

Подмећући леђа безбожничком бичу
Бранитељи Бога из презрених кличу
Док владике ћуте попови се крију
Тек неМонах брани Бога и мантију

Откако се могу бројати на прсте
Срби што се Духом у истини крсте
С водом поврх главе све Божије тоне
А мутава звона ниоткуд не звоне

Од људскога страха тела оболела
Од Оца духова срамно се отела
Да Божијом црквом остасмо у телу
Над воду би дигли Грачаницу белу.

УКЛАЊАЧ АНАТЕМЕ

УКЛАЊАЧ АНАТЕМЕ
Не гледај, то што видиш може да заведе
Жено усана врелих распуклих ко нар
Твоје очи гледају витеза тужног лика
Улубљеног оклопа под шлемом косе седе
А не прозиру оклопом непрозирни жар

Не гледај трагове корозије на овом шлему
Старог оклопа улубљења дубока
Својим путем ја расипам анатему
Молим те одбаци казивања два несмотрена ока
Два немирна жарића у којима се живот румени
Плитке су пролазне ватре а вечна ко вулкан дубока.
Молим те не веруј
Овом тужном праху времена просутом по мени

С ким ћу да поделим мој доживљај света
Кад сам један и јединствен комад радости и бола
Два близанца која се пресудом врховног судије Бога
Сјурују као тркачка кола
Кружећи стазама срца раскрвављенога

Почетак и крај животног пута тога
Којим разгоним тугу
Сажет у пресуду дугу
Врховног судије Бога
Издиктиране и прекуцане стотинама хиљада страница
Којима се казне са кривицама јуре
Магнетом воде и крви у дух сплетене конјункције
Од једног до другог знака интерпункције
Без станице за одмор од буре.

Окупација додељеног ми простора и времена
Одмотава се без журбе са целулоидне траке
Кроз подигнути капак темена
У двадесет шест хиљада слика покопаних зора
Једног давног бола преносивог до деветог колена
На ком се последње костреше длаке
До рођаја новог разбора

Никакво чудо што сам уз оволико напора
И оволико расутог полена
Силажењем и пентрањем с врха и на врх гора
Испратио многе орлове и свраке
Прхнуле са трепавица одлетелих лица
Разложивши у детаље канаринчев ментални склоп
Који у гробу од изукрштаних жица
Разлива веселу песму у прозрачни светлосни сноп

Признајем у мени не пева набубрело време
Ја нисам песник сладуњаве заводљиве теме
Буренцета с топлом чоколадом
Окаченог о врату службено доброг бернардинца
Нисам ни објављивач веселих вести
Ја сам песник мрачних дубина
Што обећаној светлости рони
Зрачак по зрачак свести
Уклањач притишћуће анатеме
Што песму канаринца сриче по диктату савести
Клонећи се силе греха која га гони

Ја нисам од оних низ длаку сазданих
Које мутна вода носећи љуљушка као одваљени проштац
Нисам поета библиотека и салона знаних
Ратник сам ја за душу са злом ухваћен у коштац
У одлуци тврд,
Да не живим лудилом распаљеног меса
По диктату кваритеља ума
Ходницима подземног лагума
Пресован хиљадама великих преса
Па нек сам и луд!
Пустио сам своје срце да у слободи прерасте
Птицу која крилима по жицама кавеза лупа
У птицу што из срца слободом кавез купа
Песму канаринца у мени умирући лабуд пева
И лети кроз врата смрти у свитање другог днева

У овом врту времена поступно слојевито зрење
Бекство захтева из гласовног мноштва које пева
У пркос грома и олује
У најдубљи део себе где праисконске тишине брује
А блесак тренутка у вечно провире врење
И само један глас се не чује или чује
Без ропота на судбину изронити треба из нечисте крви
Пуним плућима делфина у пресудни удах први
Утешитеља Духа који од Оца исходи
И сина човечјег из пропадљивог ропства крви
Ослобађајућем сазнању води
Да рођење није плод оног дела што отац у мајци прави
Већ оног кад сина човечјег кроз Сина Отац јави.

РАШЧИЊЕНИ ИЗОПШТЕНИ

Кроз векове тамом оборене славе
Виђенијем Србљу одсецаху главе
У Србији једној две се душе боре
Све док једна другу у ад не оборе
Она Богом дана и ђаволаска друга
Склепана трамвајем београдског круга.

Држава са црквом да избегне судар
Зграби власт црквену кроз црквени удар
Рашчини владику Светом Сави верног
И постави другог злоподобног скверног
Зачинима друге рашчињена прва
Она што аманет чува од давнина
И што га предаје са оца на сина
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чиномо на славу је Богу.

Рашчињен владика с главом на тањиру
Крст носи пркоси нечастивом пиру
Рашчињен владика, свештенство монаштво
Рашчињена младост, радништво сељаштво
Рашчињена чеда љубави и мира
Да сатанин понос дрско парадира
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу.
Све што се од вајкад чинило уз песме
Што беше и јесте више бити не сме
Не смеју се ђаци крстити у школи
Ко да школски програм смишљају ђаволи
У Србији једној две се душе боре
Све док једна другу у ад не оборе
Она Богом дана и ђаволаска друга
Склепана трамвајем београдског круга
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу.

Ван црквеног суда стадо изопштено
На Сабор се спрема постом увоштено
Изван поста постом подвизано строгим
Што им усиљени предаше убогим
Оно свог пастира познаје по гласу
А по звеци сребра најамничку ћасу
У Србији једној две се душе боре
Све док једна другу у ад не оборе
Она Богом дана и ђаволаска друга
Склепана трамвајем београдског круга
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу.

Мало налик јату прогоњених птица
Огњевима срца обасјаних лица
С пастиром се сабра вером да тврдује
И не призна оног на кога се пљује
И чијих се дела одриче пред Богом
Сабраше се вером и србаљском слогом
У Србији једној две се душе боре
Све док једна другу у ад не оборе
Она Богом дана и ђаволаска друга
Склепана трамвајем београдског круга
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу
.
Рашчињене сетве мобе и посела
Угашена љубав у шаку пепела
Рашчињена правда кривди потчињена
Зла маћеха мрска и пасторчад њена
Нит се Оца боји нит се света стиди
Изопштену пасторчад маћеха не види
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу.

У Србији једној две се душе боре
Све док једна другу у ад не оборе
Она Богом дана и ђаволаска друга
Склепана трамвајем београдског круга
Зачинима друге рашчињена прва
Она што аманет чува од давнина
И што га предаје са оца на сина
Узнета над кругом од трамвајских шина
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу.

БЕЛИ ЛУЗЕР

Знам, треба почети, али како
Великом песмом, или великим именом
Започнем ли великом песмом
Потопиће ме велика имена
Започнем ли великим именом
Потопиће ме песмодавац
Најсигурније је почети
Малом песмом и малим именом
Важно је започети
А он зна како ће се завршити
Ја нисам један из строја
Великих црних фигура
Ја сам мали презрени пијун
На шаховској табли света
То што ме црни коњи и лауфери
До данас нису појели
По некима је срећна околност
По другима немар одговарајућих служби
А по мени Божија воља
Лузер сам јер ја то хоћу
Својом слободном вољом
Оном ко још памти
Ко повлачи које фигуре
Боље је бити бели лузер
Него црни победник.

ЊЕМУ КОЈИ ЈЕСТЕ

Њему који јесте у мени пре мене
Пре првога дана и првога плача
Пре првога суда и казне водене
Пре плоча закона и освете мача

Невиности првој пре отиска гена
Пре крви и меса квасца палог света
Што ме храмом сазда од живог камена
И духа слободе истинитог лета

Чедности рођеној из вечитог девства
Светлости с почетка без призрака таме
Пре људске кварежи Божјег савршенства
Што по лику своме хтеде да сазда ме

Пре првога морам и првога нећу
Пре узбрања рода забрањеног плода
Пре сласти горчине због које и мрећу
Вапим да ми себе у истини дода

Њему који јесте свег створења први
Пре зидања храма и зидина плача
Пре зависти братске и повике крви
Вапим да ме светлим силама ојача.

НЕСТАЈАЊЕ-НАСТАЈАЊЕ

За многе је живот дивље страсти бура
Невезана прича дрска авантура
Трка за сликама што промичу треном
Пред злогласном руљом собом усхићеном

За циљеве више Дух истине рађа
Роди су у срцу да га преугађа
Да не жуди лудо за жељама људским
Нестајања путем поведе га уским

Кроз пустињски песак тело соком цури
Нестајању своме са радошћу жури
Кад искапље тело људски дух утрне
Дух божански засја с дна пећине црне.

МОЈЕ ПЕСМЕ

Знам, моје песме не одишу радошћу
И поред извесне дозе страсти и жара
Ја песме пишем обманутом младошћу
Која је преко ноћи постала стара

Ноћи која под мерицом светиљке држи
У чијем мраку се лузери рађају а позери коте
Која би да ми крила на ватри лукавој спржи
И тебе ми од бескраја отме мој животе

У животу ја остах веран губитничкој страни
Парама прогнан а не онај који пару гони
Сви моји путеви у чвор су завезани
Супротним идем смером од смера којим иду они

Свакога дана јутром из нуле искорачујем чило
Да би до вечери исте стиго до исте нуле
Кроз године којима прођох у којима ме није било
Свакога дана све даљи од свеопште гунгуле.

ТИ БУДИ ПОСЛУШАН

Главно је од места последњег поћи
Тим Путем истине и живота
Кроз гладне године, бол, немоћи
Кроз нарезум људски и замку скота

Нек ти сви млинови летину мељу
Нек ти напујдају псине на кости
Ти буди послушан Јеванђељу
Мане им земље Богом опрости

Пропутуј кроз време као кроз ништа
Јер све је у њему од пене лакше
Презри му кулисе позоришта
И не дај вољи да малакше

Тамо где спавач ван Бога спава
На прстима прођи од ветра тиши
Ту срце не куца забадава
Умапти ил боље на срцу запиши

Кад прођеш област жене на звери
Знај да си близу и крају пута
Небо пред тобом отвара двери
Исправи плећа повинута.

ПРОЛАЗНИЦИ

Пролазе пролазници пролазним животима
Глуви за глас живога Бога
Пролазе тела црна и бела
Набилодована, витка и дебела
Пролазе вођени и они што воде
Не стигавши у пролазу да се роде
Пролазе жене нерођене до мајке
Пролазе мајке нерођене до жене
Пролазе пролазних сличица бајке
Пролазе краљице сапунске пене
Пролазе поносни с поносом својим
Постиђен собом у Теби стојим
Надам се чекам, знам да ће доћи
Бар један што неће са свима проћи

ПРИСЕЋАМ СЕ

Док усамљена звезда у даљини светлуца
А месец потања малаксао жут
Присећам се
Како сам од вртлога света откинут као од срца
Сам, без штапа, торбе, и новчаника
Превалио судбом записани пут
Од чеда радости до витеза тужног лика.

Од Алфа младића за столом крцатим смехом
До Омега старца кога све умножено боли
Који се са тишином споразумева ехом
И горчине овог света од сладости више воли.

Од блудног сина који свакој блудници даде по парче душе
Изузме ли се она апокалиптична што јаше на црвеној звери
И са њом сијасет њених кћери
Поређаних у низ мермерних споменика ледних
Што и љубав и блуд преметнуше у занат ума
Ја душу раздадох оним блудницама чедним
Што срце ставише изнад разума
И врелином крви гоњене посташе блудне кћери.

Захвалност упућујем на првом месту Богу
Што ме Духом узе, у пустињу поведе по вери
Далеко изван земљом окованих ногу
Тамо где су једино друштво Анђели и звери
У неизвесност и слободу
Где многобројни пођу а само најређи оду.

На другом месту захвалност упућујем
Свим народним делићима с којима сам имао част
Да се упознам у нечастивом земном рогу
А који су се у народ вратили трком
Јер над собом нису заслужили власт
А мене оставили у Богу.

Захвалност упућујем сунцу
Нераздвојном пријатељу у пустињи где злодуси стрепе
Вернијем од свих жена што се на моћ и богатство лепе
И свих пријатеља незнаних и знаних
Из народа у народ разгоњених и пресипаних.

Захвалност упућујем и мразу
Који ме је у пустињи стезао
И привијао на своје груди нежније него руке беле
Ледом глачао моју уску стазу
Пахуљама белим тешио
И свих недостојних веза развезао и раздрешио
Које су се око мене недостојног плеле.

ВИСОКОЛЕТАЧИ

Пре него што смо постали високолетечи били смо Срби
Док нас не савладаше висине чврсто смо стајали на земљи
Високо летећи остасмо без тла под ногама
Из средњег виса свалише нас ваздушне буре
Птичје нам измрвише кости и расуше у јата мува
Падамо све ниже а одавно немамо где да слетимо.

ИЗВАН

Да нисам изашао изван себе
Како бих сазнао та три ти лица
Зар стајао бих сам изван потребе
Од тебе пажен у јату птица

Огледало света изван себе пуца
У хиљаде се мрви комадића лажи
У себи нема видовитог срца
Изван срца свог срцу се покажи.

ИЗВАН ИЛ УНУТРА

Од како је света и људскога века
Од како је времена и данас и сутра
У човеку сваком и изван човека
Питање се ломи изван ил унутра

Изван ил унутра Бога или себе
Изван ил унутра мене или тебе
Изван ил унутра одређеног круга
Изван ил унутра владара ил слуга

Изван ил унутра куће или друма
Изван ил унутра срца или ума
Изван ил унутра нечасти ил части
Изван ил унутра на врхунцу сласти.

ВЕЧНА КУЋА

Касно је да од Удружења Књижевника
Затражим политички азил
Слободан сам, и сувише,
Да бих молио статус слободног
Самосталан, и сувише
За сва наметнута дружења
Као сваки истински уметник
Сувишан у свом времену
Да бих се уметао у његова удружења.

Рано је да се на пар сати дневно
Удомим у некој библиотеци
Сваком послу под небом
Има време и начин
Нека тамо њих чије је време увек
Нека се удомљују и газдују
Кад им то савест не брани
Песницима изгнаним из времена
Библиотека је вечна кућа.

ПОБЕДНИЧКА

Да победим себе и пронађем Бога
Анђели ми шапћу, бране ме од злога
Ти који кроз бол владаш Победником
Удостој ме страже пред светлим ти ликом

Победим ли себе зар ми свет шта може
Јер све силе трну испред Твоје Боже
Дал ме гори сунце ил сам покисао
У бесмислу света, Ти си сав смисао

Ти по мери патње раздељујеш моћи
Трпљењем се светлост издваја из ноћи
Колико ми на дан слабости однесеш
Исту меру силе обноћ ми принесеш

Сви што ме рушише да собом злу служе
Победнику журе да ми се придруже
Правила су таква у проклетом свету
Промашени стрелци грле своју мету

Кад им се уруше ратнички планови
Злобници постану придружени чланови
Кад не могну да Те наузнак опруже
Приступницу траже да Ти се придруже.

ПОЛОВНИ СНОВИ

Док ружна половина о лепшој снатри
И у сну вапи Патри не затри
Целина се купа у вишој ватри.

Док лепа половина ружну снује
Како јој златне идоле кује
Целина слуша што уво не чује.

Под сводом тужне циркуске шатре
Док половни половне снове снатре
Целина сија из свештене ватре.

ДА САМ

Ја у њој слутио љубав
Она у мени мужјака
Повременог скакача
И свакодневног тркача.
Да сам заљубљеник
У физичку културу
Завршио бих ДИФ
И гимнастицирао
По спортским теренима,
Трчао и скакао до миле воље,
Али нисам.
Ја сам човек наднаравних
Погледа не живот
Хришћанин
Са белим голубом духа у срцу
И вечним размерама у уму
Рођен да будем песник
И једне жене муж.
Растали смо се
Спонтано и на дуге стазе
Свако својом стазом
За својим животним жељама

БЛАГОДАТНОМ СУНЦУ

Благодатном срцу благодатни зраци
Пријатељског сунца кожу нежно мазе
Завидљиво круже суморни облаци
И идилу ову испод ока пазе

Срцу мрзитеља суд је спалитеља
Ово сунце исто што уме да мази
Благодаћу Божјом Божјег пријатеља
Мрзитеља врелим зраком пробурази

Ко од сунца бежи у лагоду климе
Или у хлад прве раширене крошње
Из књиге живота тај прецрта име
Ко што сумрак зраке прецрта јутрошње

И добро и зло у људском је срцу
Свак по својој вољи изабра слободу
Нечистом вам крвљу не злобите сунцу
И горчином срца не горчите воду

Сви ви сакривени мрачним буџацима
Што дрхтите да ће сунце вас препећи
Окупајте срце и лице зрацима
Па ће и кроз вас сам живот потећи.

СПАСИ БОЖЕ

Од кад свет се суноврати у адско змијање
Не да места људској души за више позвање
Залутали за мислима отпали од вере
Слепци, ни нож не видимо што нам коже дере

Немци су нас можда, некад, волели и више
Од домаћих, што нас од њих убијају тише
Спаси Боже од туђина и зла домаћина
Што на место злога оца спрема горег сина

Спаси Боже од најезде оглоданих тела
Од свих бивших, сагорелих под ватром пепела
Спаси Боже женског тела и демонског брака
Дај да певац кукурикне са србског оџака

Спаси Боже од најезде алахових хорди
Што их на нас навукоше себични и горди
Сачувај ме и саклони Боже срца мога
Од свих лажи и обмана порода овога.

ДОМАРИ СУ КРИВИ

Kолико једнима а другима како
Квантитета рат против квалитета
У свеопштој драми врти се полако
Од лета до зиме, од зиме до лета

Трговац стари анадолског носа
Обрће точак количника света
Син јединородни из светог заноса
Својеручно врти витло квалитета

Док се свет распада ко лешина стара
Његов распад прате јата лешинара
Обманом окружен, мржњом мучитеља
Ослушкујем глас доброг Учитеља

Роб и зло у једном телу опружени
Разделише простор треном удружени
Ко се пита откуд долази, где иде
Тим џипом што боде очи које виде

Домари су криви што лифт не успиње
А силази складно доле у звериње
Домари су криви што дом заудара
На леш који прате јата лешинара.

ПРЕМЕТНИ МЕ БОЖЕ

Преметни ме Боже из области злобе
У област спокоја још пре раздеобе
Да изађем цео пред светло Ти лице
Пре зависти прве свог братоубице

Пре подела свих времног путовања
Пре отачког сна што је налик коми
Преступница лепа из које израња
Због које ми једно вито ребро сломи

Пре но руком кренух у крошњу тог грања
Пре још него убрах с дрвета познања
Преметни ме Боже, ако сам ти мио
У лик онај сјајни у коме сам био

Пре кушања првог и сласти и бола
Пре познања страсти и мучења пола
Преметни у тело бесполног детета
Нестасалог још до тог пубертета.

МАМОН

Мамон није један од обичних демона
Он је камен од угла грешног света
Камен темељац демонских храмова
И разбојничких пећина
Отац сваке лажи и злочина
Мрзости и зависти, блуда и лицемерја
Због његове обмане ми данас шапућемо
Колико сте нас данас задужили
Колико сте нас данас наружили
Колико сте нас данас погубили
Колико сте нам глава одрубили
Колико сте нас данас преварили
Колико живих обарили
Колико сте нам лампи утулили
Колико сте нас живих огулили...

ИСУСЕ

Исусе, рогове демона мамона
Камена темељца грешног Вавилона
И демонских храмова на два смртна стуба
Скрши, од почетка, избијањем зуба.

Исусе, обиђи огњевитом реком
Обанутог ума тврда утврђења
Умиј лице земљи поганој човеком
Сапуном од течног, истопљеног стења.

Исусе, освети крви проливене
Од Авеља првог што кроз вечност вриште
Све с леђа стигнуте у смрт одведене
Све наивне које нечастиви ниште.

У НОЋИ

У ноћи одбачене истине и прихваћене лажи
Истине има још на мртвој стражи
У ноћи осмеха купљених за новце
Пастири с ножем обилазе овце

У ноћи кад поноћ у главама спава
Фарисејски кључ у ад закључава
У ноћ којом паром повезано робље
Вредно уређује заслужено гробље

Ту живот престаје а нестанак траје
И дан за даном по реду нестаје
Кроз ноћи где лица лажу ко и уста
А крв се цеди баш са сваког прста

Кад бол се лечи задавањем бола
А ноге ждеру кришом испод стола
Тад све је варка сапете немоћи
На пропутовању до вечите ноћи.

Anny STYLE 331 stil kroz reci pesnika Rajica Markovic

ПОВУЦИ ПОТЕГНИ

Самостално или удружено
Усправно или опружено
Будите усправни и растите у висину
Или се опружите и растите у дужину и ширину
Последњи у првима, први у последњима
Најгори у најбољима, и најбољи у најгорима.
Али знајте да би се свет кретао напред
Потребне су повремене ротације
Првих и последњих
Јер је речено да ће многи први
Постати последњи и последњи први.
Средњи, ви се највише бојите ротација
Мада оне пролазе мимо вас,
Будите сигурни да вам вашу средину нико неће одузети.
Узурпирањем живота последњих у првима
Кад завођена средина крене на криву страну
Први у последњима су ти који заустављају
Надвлачењем конопца првих и последњих,
Дугачког конопца исплетеног од средњих.
Тад неко време настане повуци потегни
Средина се истањи и тек кад пукне дође слобода.

КАМЕН КОЈИ ОДБАЦИШЕ ЗИДАРИ

Ја сам један од камења који су одбацили зидари
И моја је туга Божанског порекла
Стојим поред пута као крајпуташи стари
И богумилски стећци око којих се папрат у гомилама стекла
Ти си изгланцана цигла у зиду најновије куле
Овог постмодернистичког Вавилона
Мајсторски зазиданог вида и слуха
Ти си од оних који посматрају свет са балкона
Слепи и глуви за мученике духа
Теби су моје речи нејасне као папске буле
Твоји су неискрени осмеси од уха до уха
Твоје су престижне друштвене гунгуле
И сасвим необавезно голицање слуха
Жалосна је душа моја до смрти
Што никако не значи да ми је клонула глава
И не помишљај да си та која ће ми сузе отрти
Широким скутом свиленог рукава
Кажеш ми да сам у лицу понекад блед
На шта ти одговарам кроз стиснуте зубе
То је зато што нисам саможиви самојед
И што несрећно љубим оне који мене не љубе
Кажеш ми да сам још онај стари
Још увек тврдог чела и запаљеног темена
На шта с напором цедим кроз зубе
Камен који одбацише зидари
Не подлеже зубу времена.

ВИДОВ ДАНЕ

Видов Дане слово најмилије
Слово србске земне погибије
Дане тужни блаженству носећи
Сну порушен о земаљској срећи

Цркво Божја од крви и меса
Судилиште праведних небеса
Тобом земно с небеским се мења
И Духом се крепе поколења

Часни Крсте судбо човекова
Краја немаш до краја векова
Тобом дух се од тела раздваја
И почетак почиње од краја

Види небо шта се земљом чини
Сабраше се први у прашини
Прах земаљски товаре у вреће
Поругаше и Крст и распеће

Мука духу од телесних дела
Против неба устанула тела
Зло се дигло из тамна бездана
На трећину неба озвездана

Слепац слепца развлачи по ноћи
Свако својој служећи слепоћи
Где се има још се и отима
А где нема ту се одузима

Нечовештвом црна земља врви
Последњи у јутру обноћ први
Цркву диже ко грабљивцем живи
На подсмех ти Боже милостиви

Удар пакла темеље потреса
Док стровали на земљу небеса
Глава ногу на ватри обрће
Зубима јој месо кида вруће

Земља с паклом саставила међе
Демон звера кроз човечје веђе
Адском тамом зенице се шире
Змија себе од репа прождире

Нема кнеза понестало части
Бој се бије рад световне власти
Демократска змија хладно ждере
Посустале витезове вере.

СОДОМ

У Содом се први пут улази на прстима
Самостално или у пратњи два три друга или другарице
Један по један у ред или групно
Ово је град у коме сваки педаљ мирише на страст
Препун је популарних рупа из којих лелуја песма чула
Близанци слух и вид узбуњују осталу браћу
Ноћ заводи и разводи од рупе до рупе
Афродите за шанком наливају афродизијаке у вреле пехаре
Ко се усуди да окуси само срк више се не враћа себи
Ноћ разуздане сладости влада овим градом
Ту се вођени срећу с одметнутим вођама
Представници високог свештенства и народног племства
Умеју овде да залутају без сећања на повратак
Овај узаврели ковитлац меса и течности
Отима се око трона са силом гравитације
Пред њим се многе мудре главе одрекоше своје седине
Користећи један од два тајна улаза, предњи или задњи
Нема тога на земљи који би могао да изброји
Да ли је више несталих или насталих
У вртлогу страсти овог великог града.

ОБОРИ ГОСПОДЕ

Обори Господе, обори и разори
Разори да се више не сазида
Одступништво дрско од Божије вере
Од Божије вере и људскога стида

Дотури Господе, дотури нам смисла
Смисла да душа не би нам пресвисла
Под каменом тучним воденице меса
Од меса где се не виде небеса

Пресаздај Господе, пресаздај саздање
Саздање што оде грлом у познање
Познање што главу са рамена скида
Изван Божје вере и људскога стида

Постави Господе, постави све ново
Све ново да слави премудро ти Слово
Словесним збором земљу ословеси
Ти који беше и бићеш и Јеси.

СРБИН

На сујетном сајму тела и одела
Са већима мање гомиле пепела
Мимоходним низом у шпалиру дугом
Обрћу се собом и спољашњим кругом

Све буде и прође ал остају ране
Извидане неке, неке невидане
Одлазак се ближи, рачуни се своде
А син би без дуга да код оца оде

Понесе ли Бога, злу ли запркоси
Животом се Словним у књигу уноси
Уклањо се од зла, од злог се клонио
У последњој нужди злога уклонио

Јвенђељу веран светом и предању
Грешно тело преда на жртву свагдању
Бога помно гледа на правди прогоњен
Из послова живих мртвима уклоњен

Србин је па страда од каме и коца
Да оправда љубав многодетног Оца
Кад редовног склада превазиђе стање
Усини га топло народно предање.

ПРАЗНА ПЕПЕЉАРА

У крвавој драми пепела и дима
Рат се љути води, круна се отима
У свеопштем рату, телом против тела
Крваре прваци дима и пепела

Ту се краљ на верност тврдом вером куне
Цару, а све мерка сјај цареве круне
Ко ће први бити пред очију више
Пепелом и димом у крв запловише

Између две главе мира нигде нема
Или једна гине ил смрт другој спрема
Ту савези моћни у смртној су служби
Једна дружба, копа очи другој дружби

Цар у смрт заплетен од боја до боја
Царствује над бездном људског неспокоја
А кад смрт раздреши самодршца цара
Од круне остане празна пепељара.

ПОКАЈНИЧКА

Ту, где сове хук одзвања
Ил се злобни демон смеје
Уским путем покајања
Грешник скрушен семе сеје

Низ вапаје неутешне
Сипи роса благодати
Кроз пустињу душе грешне
Пробијају Божје влати

Утешитељ са висине
Крепи њега који пати
Не тугуј ми блудни сине
Ја ћу жалац ишчупати

Смрти што те грехом уби
Изломићу јарам клети
Јер ја љубим сваког
који мене љуби
И спасавам сваког
ко се мене сети.

ОЧЕ МОЈ ГОВОРИ

Оче мој говори будан сам и слушам
Мастило ми крв бели папир душа
Саставићу књигу од речи до речи
Књигу која пече, књигу која лечи.

Оче ја те чекам док кроз зору ходаш
Да ми Реч живота смртном телу додаш
Испред зоре журим тебе чекам Оче
Тебе Слово прво од кога све поче.

Свих рођених Оче, Творче сваког тела
Тобом живот кипи из свих својих врела
Рођени мој Оче што зла ослобађаш
Што мртве подижеш и из смрти рађаш.

Источниче живи, од Истока сунца
Творевину буди што створеним бунца
С четри стране сиђи узвитлај прашину
Да прене се Духом и да славу Сину.

РЕКЛО БИ СЕ

Дал да се усиним
Ил да се усвињим
Питање на којем
Потону Гадара
Одвећ суди иним
Жељама детињим
Увежбаним стројем
Свиња и свињара

У трку жестоком
Иловаче житке
Тркалишта скоком
Добијају битке
Увежбаном финтом
Арене су јаче
Рекло би се спринтом
Престижу тркаче.

ИЗНАД СВАКЕ СУЗЕ

Да ли да изумрем, ил да се изродим
Ил животом да се смрти ослободим
Дилема се ова пред Србље препречи
Да их заблуделе доведе до Речи

Племенито срце пишти и крвари
Самосвојном раном за племенске ствари
Срце које светом граби само своје
Из рђаве земље дрво рђаво је

Он болести наше носи и слабости
Путем до Голготе да нам смрт опрости
Учитељ нас учи, Спаситељ спасава
Озлобљеног тела, поставши нам глава

Он једног избира да бдије над свима
И да свако племе поглавицу има
Овај своју главу на тањиру шета
А он живи главом Спаситеља света

Он судија јесте што по правди суди
Да се од племена не одмећу људи
Он кајању зове и казнама прети
Док не окрилати, на небо одлети

Изнад сваке сузе и племенског плача
Лебди племенита душа доброг врача
Који сваки уздах слухом оца чује
И именом Сина бољке исцељује

Кад се ова свеза с вечношћу раскине
Под теретом греха грешно племе гине
Видају га врачи зе нечасне новце
Грабљиви га вуци растржу ко овце.

ДОБРА ЗЕМЉО

У шумама мрачним рђавих дрвета
Добро семе трули пре сезоне цвета
Добра земљо не дај тебе да загрцну
Они који семе пре жвакања пљуцну

Њега који семе развија до плода
Молим да још коју годину ми дода
А кад сазри семе добро благородно
Нек полети срп кроз село ми родно

Ти што срца мотриш и мисли пребираш
С добре земље добро семе изабираш
Снизи се у мене преведи ме преко
У земљу у којој тече мед и млеко.

УСРЕД НОЋИ

Уоколо лампе тама таму гушћа
А у лами светлост себе распаљује

Љубећ сиромаштво богаташа доби
Паучину кидаш пролазиш кроз месо

Процурело време на све стране тече
У времену странац за странцем не јурцаш

Облаке разгониш разведраваш себе
Као дете док се из Љубави родиш

Врстају се чула пет у пет колона
Ко да се осмели на пету колону

Да наступи петом, ко ће да се сети
Једном давно власти примљене на веру

Добри Душе једном дарован од Бога
Искуј се у ланац па злога сапињи

Господара меса и тровача крви
Смилуј се јер ко ће ако ти не хтеднеш

Трговци се обдан свађаше у храму
Усред ноћи ко ће да се мене сети.

ГОДИНЕ ИДУ

Од свих последњи и свима слуга
Кроз ноћи сам, ил с два три друга
Проћердах младост у земљи чуда
Од јутра пијан, скверан и блудан

Живот ми сурови пријатељ беше
Па флаше мораху да ме теше
Не стицах ништа, расипник бејах
Живот ме мучио, ја му сe смејах

У лице црно, од мога црње
Док ме изгонио изван, у трње
Од расутих знања сабрах по нешто
Ал никад не жудех да постанем нешто

Ништета свака нихилу склона
А године газе без пардона
На мразу, по сунцу, стојим не пиштим
Природу стару немило ништим

Године иду идући газе
Сужен не силазим с уске стазе
Од душевног бола и људског фола
Већ ми се ништа сведе на пола.

СВЕТОДУШНИ ОЦИ

Светодушни оци, Симеоне и Саво
Од евроунијатске заблуде
На Пут истине и живота
Заблудело обратите Србље
Прведним судовима Божијим.

Богоносни и богомудри
Светилници Симеоне и Саво
Силом истине Христове
Унијатску заблуду сатрите
Погубне змије паклене.
Человође војске Христове
Рода србског кроз векове
Са Богомајком сатворите
Владици Христу молитву
За спас од сатанске обмане.
Небеског Јерусалима светило
Првојерарше Србаља Саво
Православна чеда просвети
Истином Еванђеља Христовог
И са заблудног пута поврати.
Свети Симеоне Мироточиви
Благоуханим миром помажи
Душе изабраника својих
И силом крстовом сакруши
Погубне обмане заблуду.

СВИМА

Свима, избраним, рођеним од Бога
Разрешеним свеза зле крви и меса
Што Духом узнети над времена злога
У глиненим телима стискаху небеса
По писаном путу знака и чудеса.

Свима, којима јутро из очију сине
А телесни ум ношен благим јармом
Једнородног Бога земљицом промине
Не сејући трице усудом и кармом
Кроз трњаке дана и гладне године.

Свима, којима је вечност кудикамо дража
Од сапетог роба оземљених чула
У слави и кожи кнеза црног пажа
У јарму безакоња и богомрзних хула
Где истина пада а диже се лажа.

Свима, којих никад није много било
А који су земљи вишу вредност дали
Које свет је крио под гавраново крило
Што су тајне Божјег откривења знали
И стајали небом а не земљом пали.

У НЕПРЕСТАНОЈ ИГРИ

У непрестаној игри потчињавања,
непотчињен другоме и непотчинитељ другога
може бити онај који се потчинио Првоме.

Првоме и јединоме кроз кога је све почело
и у коме све своје постојање има
од вечности до вечности кроз самсару времена.

Поштовалац слободе неспостојећег другог
и чувар једнакости рођене у Првом
камен је који одбацују зидари
раскошних двораца зиданих у песку.

ДУХ ВЕЧНОСТИ

ХРИСТОВ ВОЈНИК
Дух вечности кроз стихове збори
У сретање долазећој зори,
Свете душе земне дозивају
Да осуде нечасну издају.

Дух небески подиже заставу,
На сабрање зове Праву славу
Кроз војника истине Христове,
Пуковника војске Србинове.

СВЕЧЕ ДИЧНИ

Свети Николаје Жички
Сломи јарам безбожнички
Испод кога срамно гине
Чељад куће Немањине

Србског рода свече дични
Стргни камен воденични
Што тежином ломи шије
Посрнуле Србадије

Ти што страда од Ирода
Спаси Србље од изрода
Сажали се над Србином
Посрћућем под туђином.

Душе Свети занеси ме

Шапћи са небеси риме

Неукога научи ме

Да прославим свето име

Богоносно боговидно

Прослављено непостидно

Пред престолом Бога жива

З а нас срцe што излива

Не дај на нас униније

Намећуће нам уније

Богоносни боговидни

Прослављени непостидни

Боговидче из Лелића

Венче славе Немањића

Закључај нам Божја врата

Пред аждајом конкордата

Богомољне дижи чете

Крилом Духа да узлете

И разбију штитом вере

Богомрско папско звере

Не дај на нас униније

Намећуће нам уније

Богоносни боговидни

Прослављени непостидни

Свети Николаје Жички
Сломи јарам безбожнички
Испод кога срамно гине
Чељад куће Немањине

Србског рода свече дични
Стргни камен воденични
Што тежином ломи шије
Посрнуле Србадије

Ти што страда од Ирода
Спаси Србље од изрода
Сажали се над Србином
Посрћућем под туђином.

БОГ У ТЕЛУ

Беше време необично
Црно небо притиснуло
Већ виђеном, ничем слично
Камен о врат обиснуло

Расувши имање блудно
Седео си у пепелу
И бленуо узалудно
Кад се јави Бог у телу
На Голготу беше вођен
Натоварен тешким крстом
Он од Бога Оца рођен
Од батина већ посуст'о
Устао си из сна блудна
Пренула те руље вика
И са оба ока будна
Глед'о си Помазаника
Кад су Богу савладаном
На крст руке закивали
Уздис'о си с Божјом раном
Ко да су је теби дали
Кад се славље богохулно
Стишало и мир се слего
Скинуо си тело чулно
Поред Христа у гроб лего.

ЈЕДАН ИСТИ

Обузети и нечисти, нереални оптимисти,
Безраложни песимисти, свако бесну глисту глисти
Свако сваког зверски листи
А створи нас Један Исти.

Заводљиви утописти, комуњаре и фашисти
Мазохисти и садисти, паписти и ционисти
Глобалисти и нацисти
А Бог Живи вечно Исти.

Мрзитељи, шовинсти, фолиранти, памфлетисти
Фетишисти и кубисти, спиритисти, кабалисти
Богомрсци, антихристи
А Дух вечни Један Исти.

Атомисти, пантеисти, талмудисти и софисти
Незнабошци, паганисти, родоскрвци и расисти
Брамани и шаманисти
А Бог Живи Један Исти.

Један Исти у Три лица, Животворац,
Бог Тројица
Отац Син и Дух што дише душама и судбе пише
Чијом вољом живот поче
Отац, Сином посведочен
Једносуштни Бог Пречисти
Недељив и Један Исти.

ОД ТЕЛЕСА САКРИВЕНО

Успешна ја наша влада
Кличе војска пријатеља
Хитлер Јунгед амбасада
Сто за једног сад не стреља

На сто Срба који гину
Ни једна не страда зверка
Евро врши гиљотину
Ћути пушка Маузерка

Евром главом одрубљеном
Мртво робље служи смрти
Од телеса сакривено
Трећи Рајх се учетврти.

БОГОЧОВЕК

Да избави блудног сина
Адамовог греха дело
Бог се снизи са висина
И обуче људско тело

Богочовек земљом прође
Син од Оца савршени
Да одбаце Њега вође
И пригрле одбачени

У тамници људског ега
Рад сујете први греше
Те презреше дар од Њега
И на Крсту га распеше.

КАМЕН КОЈИ ОДБАЦУЈУ

Руке су ти, кажеш, празне
Изгоне те, ломе кости
На земљи смо ми због казне

И досадни свету гости

Ти си онај кога неће
Ког презиру на ког пљују
Ал знај славом засветлеће

Камен који одбацују
У сујетном свету овом
Издајом се дворци дижу
А под круном, том, трновом
Синови до Оца стижу.

ПОСТОЈИ ЈЕДАН БОГ

Постоји један Бог који воли грешнике,
Сабира их око себе, предаје бесмртне речи
И надахњује их Духом истине

Од њих грешника производи праведницима кривце
Стави им крст на леђа и пошаље у мржњу света
Још им каже не убиј, јер ко убије биће убијен

Овај Бог зна сва дела Адамове деце
И лево на истоку, и десно на западу
Од њега није скривено ни лево самољубље
Ни десни егоцентризам

Он зна да Каиновом окрвављеном руком
И самољубље и егоцентризам
Проливају крв, јевтино мастило историчара

Зна како змија разара усијане главе и запаљене нације
И зато говори понизите се под силну Божију руку
Јер само ко се до детета понизи биће узвишен до Бога

Не поносите се својом грешном природом
Ни народом из ког потекосте крвљу
Јер се Бог супроставља поноснима а понизнима благодат даје
Дух је оно што оживљава а тело ништа не вреди.

ВЕЛИКО САБРАЊЕ

Господе сазови јеком светих труба
Велико Сабрање шесточулних Срба
Који чулом шестим укротише пет
Силом Твога Духа надвладаше свет

Трубљење Небеса нек земљом одзвања
Кроз хиљде грла слуга Твог позвања
И Небо и земљу, и вечност и време
Сабери у свето Небоземно племе

Нек славом захори сва Србија бела
Горња где се моле Цари до Анђела
И страдална доња која слави греди
Свог распетог Бога сустопице следи

Љубави, што свезом савршенства свеза
Мученичког раба и светога Кнеза
Што срцима нашим управљаш с висина
Избранике зови Царству свога Сина

При рођају днева Ти помисли прва
Избране издижи из тамнице црва
Па изведи робље у бој до слободе
Под командом славног Михаила Војводе

Нејсветије Слово Душе славослова
Грехове избриши нас блудних синова
Царе над царима Господе милости
Окове нам раскуј безакоња прости

Савезнике вере крепи светом силом
Како многооком тако шестокрилом
Петочулну зверад озверену хулом
Растерај у бежан својим шестим чулом.

СВЕ САМ БИО

Све сам био а највише ништа
На даскама клетог позоришта
Где се тела врте ко на ражњу
Једно другом одвлачећи пажњу

Све сам био у клетој долини
Где се формом пркоси суштини
Био све сам, самосвојно јесам
Увек свестан и ко сам и где сам

Све сам био у театру чула
У представи свеопштег расула
Али никад не крочих на бину
Кад се човек врже у прашину

Све сам био кад сви престајаху
Кад зле псине на људе лајаху
Шестим чулом последњег човека
Гледао сам пропаст из далека.

СИНЕ МОЈ

Сине мој.
Крив си.
Кад те праведници овога света окриве,
Не покушавај да се правдаш
Ако ниси скривио данас, за шта те данас криве, 
Присети се, можда си јуче.
Ако ниси ни јуче, 
Можда си пре рођења, 
У неком ранијем животу.
Ако ниси ти, можда је неко твој, 
Ако није твој, онда је њихов.
А то ти све исто буде.
Ради мирног сна праведника
Правда мора бити задовољена.
Кривац мора бити пронађен.

Сине мој.
Крив си.
Јер да ниси крив,
И ти би са праведницима прогонио кривца.
Чим си од праведника прогоњен,
Јасно је да си крив.
Немогуће је да не будеш крив,
Кад те толики праведници гоне.
Велики жртвеник светске правде чека усамљено јагње.
Око њега светски праведници круже,
Сваки са својом бакљом у руци.

СТРАНАЦ МЕЂУ ВАМА

Он је овде међу вама а треба да је тамо где су они
Ал тамо где он треба да буде другачије бити треба
Он је усамљени дух а ви сте у гомили меса
Ви се старате о своме а он се стара о свему
Он је странац међу вама од кога окрећете леђа
Од његове даљине подилазе вас жмарци од близине језа.

ДОБРИ САМАРЈАНИН

У тајни се помешамо, од ока скривено, јавности далеко
Кроз дане ходамо ја у теби, ти у мени
Предводник си мој на уском путу искрености и простоте
Преко моћи оптерећен посрћем, страдам, падам

Подижеш ме, тешиш, указујеш да нисам сам
Не даш да се поколебам у колебањима мојим
Утврђујеш ме милошћу, ране помазујеш, печат залога чуваш
Ти си добри Самарјанин, Цар над царевима, Господар мога срца.

ВИДЕЛО

Без Видела Бог се не може видети, узалуд неки пипају по мраку
И од свог мрака стварају приче као потврду своје вере
А Видело рече, мој Отац стално дела па делам и ја
Покажи ми своју веру без дела а ја ћу ти показати своју својим делима
Вера без дела је мртва што знају они који у Виделу ходе
А не знају они којима тама заслепљује очи
Ови имају потребу да своје незнање разглашавају причајући о својој вери
Њихова вера заснива се на земаљској срећи
Они би све дали за прва места на гозби света и не бирају средства да их се дочепају
У њима је дух земаљски а вера им је наопака материјалистичка
Ко воли свога брата у Виделу стоји а ко брата мрзи стран је виделу и у тами ходи
Видети свет правим очима само се очима Видела може
А очима Видела свет се показује као радња играчака одраслом човеку што красно рече наш Свети Боговидац и Виделац скривеног Николај Србски.

ЗА СВЕ ПРОГНАНЕ ИСТИНЕ

За двојицу од седамдесеторице избраних
Да крај шатора од састанка буду а Дух их у околу срете
За војску одбачених, по старини званих
За све прогнане истине и прећутане поете

За братство које чистим пламеном бића коров земаљски пали
За све који су у себи расли собом постајући мали
За братство распршено светом од света несхваћено
Чијим је духовима време печатом вечним печаћено

За братство загледано у Оца који кроз време хода
И сваки се својски труди да му славопој дода
За заточнике осаме чедне из облака излетелих птица
Далеко од сујетног сјаја глином расутих трица.

ЈЕДИНО НЕБО ОТВАРА УСТА

Оче, сагреших небу и теби,
Нисам више достојан да се зовем твој син
Залутао, осиромашен и малксао враћам се теби
Прими ме као једног од својих најамника
Напредујем споро, милиметар по милиметар
Зауставља ме трње које сам уз смех посејао
Ионако тесан пут трњем додатно стешњен
Затворен са свих страна у тачки простора кружим
У борби са препрекама пролазе ми сати и дани
Од ујутру до увече провлачим се кроз иглене уши
Јутром ми сунце отвори очи
И док их ноћ не склопи пливам да не потонем
У људском сећању скривен пробијам тунел до светлости
На било коју страну света да кренем
Сударам се са зидовима ћутања
Једино небо отвара уста и твојим дозива гласом.

ФОТОРОБОТ

Зарекао сам се свом убици да неће остати неоткривен
И ево чиним све да иза мене остане што више неизбрисивих трагова његовог бескрвног злочина
На путу извршења моје егзекуције ја грозничаво стварам
Сваки мој стих представља материјални доказ о нада мном извршеном злочину
Остављам отиске својих рана по иловачи по којој газим
Прскам капи крви по дрвећу и камењу око мога раскомаданог тела
Сваким својим стихом све моје песме исцртавају фоторобот мог убице.

ИЗ КОНЧИНЕ СМРТНЕ

У мору слободе где векови леже
Где рибе и птице летом у вис плове
И живот и смрт забацују мреже
И птичар и рибар у мрежу те лове

И по светлу днева и по месечини
Озго и одоздо пролазећи море
На таласу бесном и муклој дубини
Птичари и рибари за душе се боре

Жељом око репа грех се у круг врти
Из вртлога смртног дижеш оченаше
Разапет слободом препушташ се смрти
Да благодат с крста прелијеш у чаше

Чашу смрти пијућ смрти одолеваш
У дозама малим смрт у лек претвараш
Умирући свету о животу певаш
Из кончине смртне бесконачност ствараш.

КОМЕ СИ ПОТРЕБАН

Коме си потребан ти
Који провидиш иза завесе димне
У чијим се покретним сликама
Васцели окреће свет

Коме си потребан ти
Који курјачке засити страсти
И бестрашћа осети глад
У колу урличућих чопора

Коме си потребан ти
Што прегази младости море
И превечни дотаче мир
Кад хаос подузе све

Хитрина мисли зар може
Собом нашкодити коме
Кад ноге хитрину губе
А позорницом управља трк.

ИЗГУБЉЕНА ОВЦА

Ти си овца коју уснули пастир изгубивши не потражи
Лутајући, самосама, чудом вођена, завођена ливадским биљем
Из свог ненада банула си пред будно око невидљивог Пастира...
Неким чудом преметнула си се у вука
За којим гомилом острашћени ловци појурише
Несрећним зечећим судбинама устрељени у својим хајкама
Не бој се само веруј, зазвонише речи невидљивог Пастира
Звоњавом силном у теби заглушујући пуцње око тебе
Предвођена псима и викачима хајка пролази мимо тебе
Нехајна, ван домета усијаних пушака узечених ловаца
Под будним оком невидљивог Пастира
На ливади, самосама, вером стојиш
Заобилазиш коров безверја и злих мисли
Од свих знања којима располажу ризнице вечне мудрости
Научена си да верујеш и да се надаш.

СЛУЧАЈ ЈЕ ХТЕО

Једнога дана ко овај што је
Срели смо се у пролазу нас двоје
Душа грешна која се каје
И грешно тело које се даје.

Случај је хтео ми нисмо хтели
Ни знали нисмо да смо се срели
У души грешној греху се хтело
Да лудо пожели грешно тело.

У грешном свету сретнуто двоје
Грешна ми душа и тело твоје
Дадосмо греху два цвета свела
Комадић душе и комад тела.