понедељак, 3. август 2015.

ПРИСЕЋАМ СЕ


Док усамљена звезда у даљини светлуца
А месец потања малаксао жут
Присећам се
Како сам од вртлога света откинут као од срца
Сам, без штапа, торбе, и новчаника
Превалио судбом записани пут
Од чеда радости до витеза тужног лика.


Од Алфа младића за столом крцатим смехом
До Омега старца кога све умножено боли
Који се са тишином споразумева ехом
И горчине овог света од сладости више воли.

Од блудног сина који свакој блудници даде по парче душе
Изузме ли се она апокалиптична што јаше на црвеној звери
И са њом сијасет њених кћери
Поређаних у низ мермерних споменика ледних
Што и љубав и блуд преметнуше у занат ума
Ја душу раздадох оним блудницама чедним
Што срце ставише изнад разума
И врелином крви гоњене посташе блудне кћери.

Захвалност упућујем на првом месту Богу
Што ме Духом узе, у пустињу поведе по вери
Далеко изван земљом окованих ногу
Тамо где су једино друштво Анђели и звери
У неизвесност и слободу
Где многобројни пођу а само најређи оду.

На другом месту захвалност упућујем
Свим народним делићима с којима сам имао част
Да се упознам у нечастивом земном рогу
А који су се у народ вратили трком
Јер над собом нису заслужили власт
А мене оставили у Богу.

Захвалност упућујем сунцу
Нераздвојном пријатељу у пустињи где злодуси стрепе
Вернијем од свих жена што се на моћ и богатство лепе
И свих пријатеља незнаних и знаних
Из народа у народ разгоњених и пресипаних.

Захвалност упућујем и мразу
Који ме је у пустињи стезао
И привијао на своје груди нежније него руке беле
Ледом глачао моју уску стазу
Пахуљама белим тешио
И свих недостојних веза развезао и раздрешио
Које су се око мене недостојног плеле.

Нема коментара:

Постави коментар