УКЛАЊАЧ АНАТЕМЕ

УКЛАЊАЧ АНАТЕМЕ
Не гледај, то што видиш може да заведе
Жено усана врелих распуклих ко нар
Твоје очи гледају витеза тужног лика
Улубљеног оклопа под шлемом косе седе
А не прозиру оклопом непрозирни жар

Не гледај трагове корозије на овом шлему
Старог оклопа улубљења дубока
Својим путем ја расипам анатему
Молим те одбаци казивања два несмотрена ока
Два немирна жарића у којима се живот румени
Плитке су пролазне ватре а вечна ко вулкан дубока.
Молим те не веруј
Овом тужном праху времена просутом по мени

С ким ћу да поделим мој доживљај света
Кад сам један и јединствен комад радости и бола
Два близанца која се пресудом врховног судије Бога
Сјурују као тркачка кола
Кружећи стазама срца раскрвављенога

Почетак и крај животног пута тога
Којим разгоним тугу
Сажет у пресуду дугу
Врховног судије Бога
Издиктиране и прекуцане стотинама хиљада страница
Којима се казне са кривицама јуре
Магнетом воде и крви у дух сплетене конјункције
Од једног до другог знака интерпункције
Без станице за одмор од буре.

Окупација додељеног ми простора и времена
Одмотава се без журбе са целулоидне траке
Кроз подигнути капак темена
У двадесет шест хиљада слика покопаних зора
Једног давног бола преносивог до деветог колена
На ком се последње костреше длаке
До рођаја новог разбора

Никакво чудо што сам уз оволико напора
И оволико расутог полена
Силажењем и пентрањем с врха и на врх гора
Испратио многе орлове и свраке
Прхнуле са трепавица одлетелих лица
Разложивши у детаље канаринчев ментални склоп
Који у гробу од изукрштаних жица
Разлива веселу песму у прозрачни светлосни сноп

Признајем у мени не пева набубрело време
Ја нисам песник сладуњаве заводљиве теме
Буренцета с топлом чоколадом
Окаченог о врату службено доброг бернардинца
Нисам ни објављивач веселих вести
Ја сам песник мрачних дубина
Што обећаној светлости рони
Зрачак по зрачак свести
Уклањач притишћуће анатеме
Што песму канаринца сриче по диктату савести
Клонећи се силе греха која га гони

Ја нисам од оних низ длаку сазданих
Које мутна вода носећи љуљушка као одваљени проштац
Нисам поета библиотека и салона знаних
Ратник сам ја за душу са злом ухваћен у коштац
У одлуци тврд,
Да не живим лудилом распаљеног меса
По диктату кваритеља ума
Ходницима подземног лагума
Пресован хиљадама великих преса
Па нек сам и луд!
Пустио сам своје срце да у слободи прерасте
Птицу која крилима по жицама кавеза лупа
У птицу што из срца слободом кавез купа
Песму канаринца у мени умирући лабуд пева
И лети кроз врата смрти у свитање другог днева

У овом врту времена поступно слојевито зрење
Бекство захтева из гласовног мноштва које пева
У пркос грома и олује
У најдубљи део себе где праисконске тишине брује
А блесак тренутка у вечно провире врење
И само један глас се не чује или чује
Без ропота на судбину изронити треба из нечисте крви
Пуним плућима делфина у пресудни удах први
Утешитеља Духа који од Оца исходи
И сина човечјег из пропадљивог ропства крви
Ослобађајућем сазнању води
Да рођење није плод оног дела што отац у мајци прави
Већ оног кад сина човечјег кроз Сина Отац јави.