Ја сам један од камења који су одбацили зидари
И моја је туга Божанског порекла
Стојим поред пута као крајпуташи стари
И богумилски стећци око којих се папрат у гомилама стекла
Ти си изгланцана цигла у зиду најновије куле
Овог постмодернистичког Вавилона
Мајсторски зазиданог вида и слуха
Ти си од оних који посматрају свет са балкона
Слепи и глуви за мученике духа
Теби су моје речи нејасне као папске буле
Твоји су неискрени осмеси од уха до уха
Твоје су престижне друштвене гунгуле
И сасвим необавезно голицање слуха
Жалосна је душа моја до смрти
Што никако не значи да ми је клонула глава
И не помишљај да си та која ће ми сузе отрти
Широким скутом свиленог рукава
Кажеш ми да сам у лицу понекад блед
На шта ти одговарам кроз стиснуте зубе
То је зато што нисам саможиви самојед
И што несрећно љубим оне који мене не љубе
Кажеш ми да сам још онај стари
Још увек тврдог чела и запаљеног темена
На шта с напором цедим кроз зубе
Камен који одбацише зидари
Не подлеже зубу времена.
Нема коментара:
Постави коментар