недеља, 27. новембар 2011.

НЕРОЂЕНИ ЗА СЛОБОДУ

 Разливен у неколико дугиних боја, бог рата
 Извлачи удове из владиних кабинета и судница
 Кад ненајављен отвори тешка тамничка врата
 Затечени скочисте с дрвених палача
 Тутну вам по пушку у руку и по парче колача
 У трену помрче свест да почне лудница.


Угрожен мир, држава, нација
Кроз јата шарених папагаја свих боја
Крештала је организација
А ви жестоки момци из краја
Ратничког соја
Полетесте брзоплето за срцем лава
Заборавивши у тамници главу
Јер тамо где јуришате коме треба глава
Тамо се убија и гине за славу.

Закорачисте у мутну воду
Без пливачког знања
Заронисте у крв за угрожену слободу
И друга навијања.

Каква је то слобода
Под печурком од поцепаних атома
Не могоше да вам кажу крви
Духом не разазнасте а тело се отело па хода.
За слободу отаџбине ко од грома
Од ваших руку падоше први
За њима јата летнуше душа
Очи слепилом навреше крви
Уво звиждуке смрти слуша.

Кад бог рата образину скину
Гле трговац стари, продаје мир за трице
Ко кроз дрвеће узресте суштину
И са свих страна осетисте жице
А жичане бодље ко пре рата боду
Да бар у јуришу изгибосте слободни
Ви нерођени за слободу.


среда, 23. новембар 2011.

ОДРЕКОСМО БОГУ БОЖЈЕ

Ми овнујска ловина, они вучји ловци
Одрекосмо Богу Божје па нас врте новци.

Ми полегли по трпези, они за трпезом
Повезани вишеструком сатанином везом.

Од очњака до кутњака нестајемо фронтом
Траг нам бришу четкицама, водом, каладонтом.

Ко добија а ко губи у животно-смртној трци
Кад смо сви у Божјој руци, овнови и вуци.

понедељак, 21. новембар 2011.

ЗА ТРБУХОМ ПОШЛИ




За трбухом пошли у валовље стигли
Ван Пута живота злобна смрт се цери
Угашеног духа телесом задригли
Престајали људи котиле се звери.

Одбацивши мач подлегоше ножу
Погазише реч да гроктањем зборе
Утовише тела па на шиљак кожу
Где гркљане режу и трбухе поре.

Из мрзости двоје трећи талон носи
А вајно смо братство како кажу крви
Они сеју трње куд ступамо боси
Кад нам крв потече оргијају црви.

Ко бисере згази ченгеле омасти
Кућа се изнутра према споља чисти
Од немарних слугу до ревњивих власти
Путеви су разни а непут је исти.

Жетва сетву стиже горак лебац меси
Ручак с преседањем и вино с мучнином
Кад лудости рачун испоставе греси
Погруженом старцу под смерном седином.

среда, 16. новембар 2011.

У МИРОВОЈ КУЋИ




У кући пометених вуци оштре зубе
Јагањци док блеје у овчијем колу
Све до часа смрти лажљиво се љубе
Жртве и џелати у срећи и болу.

Размилело робље војска смрти, сива
С болом оштри дуге црне језичине
С тоцила ђавољег оштрица лажљива
Копрца се змијски кроз варку прашине.

Рат демона бесних пржи људске плоти
Рај оборен лежи у полигон смрти
Век за веком горде одсупнике коти
Змијац, отац лажи, с неба откинути.

Света лампа сија у мировој кући
У невид скривена за таму што кружи
Складно хита себи собом пламсајући
Век за веком смерно царује и служи

четвртак, 10. новембар 2011.

У ДРЖАВИ СМРТИ



Беспослене роде у држави смрти
дремају у чами
Северац на југ бреме греха прти
да послужи тами.
Расипништво, шкртост, наличје и лице
себичног демона што мрви у трице.
Наопаким умом злочин богу служи
бог се зове ђаво и на ланцу држи.
У држави греха од грохотног смеха
заболе стомаци,
Ко кец на десетку
прилика да нешто у кљун се убаци.
Сионски мудраци и њини пајаци
везују у тело,
Грађанство замире да живну сељаци
док не умре село.
Слобода је прича коју без проблема
ропство демантује,
И у се и на се и подасе грабиш
док камере зује.

уторак, 08. новембар 2011.

ЛУДА ПЕСМА





Лего мрак на сокак а ја свету наопак
Витла ветар кида жице електричне гаси свице
Ја уличар без улице
Идем путем, пут се губи, цвокоћу од језе зуби
Ту, где сутон поноћ љуби
Ни светлице нити зрака у дубини тешког мрака
Што бос крчим сред трњака
Погледујем напред, иза, из далека и из близа
Нестајање свуд и криза
Што је друго име суду правду вичем узалуду
Ко још слуша јавну луду
Док бол цепа мушке груди кроз мрклине те и студи
Ветар злобну песму гуди, где су људи? где су људи?



петак, 04. новембар 2011.

ИМА У МЕНИ


Има у мени жара старе ватре спремне да плане сваког трена
Има страсног отрова који разум убија к'о ништа
Кратки су сви моји путеви од срца до губилишта
А воде преко жена.

Има у мени још дивљине од искони моћне и младе
И један источник туге уме из мене да покуља
Док јуришам сам на подводне барикаде
Под дебелим наслагама муља.

Има у мени трагова прошлих дана
И мрвица љубави старих на уснама 
и срцу што још пулсира јако
Има избледелих ожиљака од рана
На тешком челу, али има и мира лаког.

Има у мени и мене неокаљаног земним прахом
Напијеног сунцем, месецом и чистим небеским дахом
У мени се назире и крај и почетак
Животом обиђох круг из кога се цери смрт
Крај мене лаж пролеће к'о испаљени метак
За жилаво искрен живот нејак и крт.