петак, 22. јул 2011.

Виртуелна сподоба




Доживех данас ничим изазван терористички упад на мој виртуелни профил од стране некакве неидентификоване виртуелне сподобе.
Кажем неидентификоване сподобе због немогућности да одредим о каквој се конкретно виртуелној креацији ради.
Жаба ли је глиста ли је ал углавном човек није. Има индиција да се ради о виртуелној жаби надувеној светском промајом која тако заносно
дува кроз отворене школске прозоре факултета и универзитета. Али такође има индиција да се иза ове сподобе скрива паразитска глиста пантљичара
удобно смештена у трбуху некаквог угојеног политичког тела где уз прећутну сагласност гостопримљивог домаћина исисава сокове дебелог црева.
Било како било, ово виртуелно склепано и покорено створење од пене, замахну на ме виртуелним решетом вербалног деликта и претњом о некаквом
мом крају на сметлишту историје. Ова јадна човечија рибица извађена из акваријума и проласком кроз обавезну дресуру кроз све институције виртуелне сцене надувена у ајкулу и не зна шта је вера и верска одлучност и решеност. Не зна сподоба да је историјски оквир временски оквир и да није ништа страшно бити одбачен на сметлиште историје дакле времена. Много је горе бити одбачен на сметлиште вечности које се пакао зове. Не зна сподоба а и како да зна кад каже да Бога нема.

среда, 20. јул 2011.

ХРАМОВИ ДУХА СВЕТОГ

Храм тела, дар од Господа Христа грешном човеку једно је од највећих Божијих чуда у људској историји. Лични Бог од сваке појединачне људске личности зида телесни храм истином ослобођене и Богу одговорне и верне људске личности. Силаском Светога Духа на Апостоле и њихове ученике на Свету Педесетницу, Хришћани постају заједничари Божије Истине. Од тад заједница Бога и човека спојених Истином функционише и функционисаће док је света, века и вечности. Савест је свети олтар Духа Истине у храму људског тела, пред којим се човек клања Богу а Бог говори човеку. Чисту савест пред Богом искреног човека Бог награђује слободом и неустрашивошћу, док се нечиста савест скрива пред Богом као Адам и Ева у Рају. Нечиста савест производи плашљиве робове који беспоговорно извршавају налоге господара греха овога мрачног света. Сваки људски грех изазива повлачење Светог Духа Истине из човека и човек постаје дрхтави створ који се огрешио о свог Творца. Лична људска сагрешења изазивају удаљавање Духа Истине на неколико дана и човек се тад осећа као четвородневни Лазар док се Свети Дух животворац не поврати у њега и оживи га из греховне смрти. Како изгледа богостављеност оних који се огрешују о опште добро није ми познато, али предпостављам да је много тежа и много дужа. Такви људи жигосани у својим савестима живе и злочине духом лажи производећи проклетство другима а самим тим и себи. Рат против Бога који богоборна елита надМена води одвија се преко безбројних напада на чисту људску савест на тај Свети олтар на којем Бог седи. Непрекидно стражење у Истини и Искрености пред Богом у савести непобедиви је бедем од кога ће се одбити сваки напад непријатељски.

среда, 06. јул 2011.

ТРАЈЕМ ГОСПОДЕ

У глади поткровља и сутерена
У мемли огрубелих душа заборављеном дану
У камерама раширених зена надзора
Варкама опсенара крсту не смем и смем ли
За вратима закључаним од зазора
Са псима што бегом своји постану
На погрешном месту у погрешно време
С робовима што понављају мора
По ноћима што немају намеру да свану
Испод речног камења и премештених гора
У зазиданом хоризонту где језици занеме
А мутавост говори заљубљена у се
Где ветар ми безмилосно расипа племе
Кроз ветриће луде и мисли кусе
На устајалој води сатеран у жабе
Ту где се ништа не даје џабе а продаје све
Где срца куцају математиком главе
Где веће потребе гутају мале за ноћ две
А гуштери гмижу у висине плаве
Где свраке орлима очи кљују где јауци
Не смеју да одјекују због чувара јавног реда
Где људи плету мреже као пауци
Где се отме да се другом не да.

Са црвом испод храстове коре
Засужњен на дну загледан горе
Под муњом ножева и кишом олова
Увијен у пакет светских болова
Испод залепљене етикете коју нокти
Људски не могу да згребу
С распетима на земљи ненађеним на небу.

С изгубљеним у магли неких очију
Својих ил туђих сасвим свеједно
Што своје маште кочију
У галоп нагоне чедно.
С онима што за љубав гину
За кафанским столом ко на бојном пољу
Што својом сољу приступа немају
Несланој чорби
Што и кад наоко дремају
Изгарају у личној борби.
Којима закон не постоји због штита
Него због страха
Које ни питалица не пита
Што прекинутог даха реч у грлу стежу
Што сами устају и лежу
Проживе као полумртви невиђени нечувени
Што све снове дадоше само једној жени
Па заборавише пут себи да се врате
Што уживају док пате а у радости плачу
Што трче у сусрет топу и мачу.

С проданим у робље окованим у ланце
Презреним и протераним у странце
Странпутицом заведеним с оне стране благослова
Што чаши живота сагледаше данце
И испражњена слова.
С окаснелим на весеља
Пристиглим таман на жалости
У кући и кожи што биваху гости
Никад своји и на своме
Што док им руке и ноге ломе
Шапућу доме и опрости.

С бунтовницима
За циљеве више и добро свију
На које све кидише и свако заврће шију
С устима што не знају да прећуте, не могу
Што и своје и туђе стално казују Богу
Од истине луде
Што добошају упорно да савести заспале буде.

Са скривеним у мишје рупе
Умоченим у парфеме смотаним у шарене крпе
У трице и кучине под које сунце не сме да сине
Због болова очију
С онима што себи траже грану височију
На дрвету живота уз помоћ скока
Стиснутих усана и склопљеног ока.

С препелицом под кишом сачме
Под налетима вепровске ћуди
Где место песме плач ме успављује и буди
С уздасима у јарму с везаним на точку
С пламеном што жар му невиђен негде под водом
Ускочку варницу креше самоглавим ходом.
С разбојником на крсту поломљених ногу
Што грехове исповеда своме распетом Богу
И опроштај искрено моли
За болове што сам их зада а не што њега боли.
Са скривеним у старе рите исмејаним јуродивим
Што земљом прођоше тајно каналом кртице
Док им срце играше речима хлебним живим
И под прљавштином земном сијаше светачко лице.