Оче, сагреших небу и теби,
Нисам више достојан да се зовем твој син
Залутао, осиромашен и малксао враћам се теби
Прими ме као једног од својих најамника
Напредујем споро, милиметар по милиметар
Зауставља ме трње које сам уз смех посејао
Ионако тесан пут трњем додатно стешњен
Затворен са свих страна у тачки простора кружим
У борби са препрекама пролазе ми сати и дани
Од ујутру до увече провлачим се кроз иглене уши
Јутром ми сунце отвори очи
И док их ноћ не склопи пливам да не потонем
У људском сећању скривен пробијам тунел до светлости
На било коју страну света да кренем
Сударам се са зидовима ћутања
Једино небо отвара уста и твојим дозива гласом.
Нема коментара:
Постави коментар