недеља, 23. август 2015.

БЕЛИ ЛУЗЕР


Знам, треба почети, али како
Великом песмом, или великим именом
Започнем ли великом песмом
Потопиће ме велика имена
Започнем ли великим именом
Потопиће ме песмодавац
Најсигурније је почети
Малом песмом и малим именом
Важно је започети
А он зна како ће се завршити
Ја нисам један из строја
Великих црних фигура
Ја сам мали презрени пијун
На шаховској табли света
То што ме црни коњи и лауфери
До данас нису појели
По некима је срећна околност
По другима немар одговарајућих служби
А по мени Божија воља
Лузер сам јер ја то хоћу
Својом слободном вољом
Оном ко још памти
Ко повлачи које фигуре
Боље је бити бели лузер
Него црни победник.

петак, 21. август 2015.

ЊЕМУ КОЈИ ЈЕСТЕ


Њему који јесте у мени пре мене
Пре првога дана и првога плача
Пре првога суда и казне водене
Пре плоча закона и освете мача


Невиности првој пре отиска гена
Пре крви и меса квасца палог света
Што ме храмом сазда од живог камена
И духа слободе истинитог лета

Чедности рођеној из вечитог девства
Светлости с почетка без призрака таме
Пре људске кварежи Божјег савршенства
Што по лику своме хтеде да сазда ме

Пре првога морам и првога нећу
Пре узбрања рода забрањеног плода
Пре сласти горчине због које и мрећу
Вапим да ми себе у истини дода

Њему који јесте свег створења први
Пре зидања храма и зидина плача
Пре зависти братске и повике крви
Вапим да ме светлим силама ојача.

среда, 19. август 2015.

НЕСТАЈАЊЕ-НАСТАЈАЊЕ


За многе је живот дивље страсти бура
Невезана прича дрска авантура
Трка за сликама што промичу треном
Пред злогласном руљом собом усхићеном


За циљеве више Дух истине рађа
Роди су у срцу да га преугађа
Да не жуди лудо за жељама људским
Нестајања путем поведе га уским

Кроз пустињски песак тело соком цури
Нестајању своме са радошћу жури
Кад искапље тело људски дух утрне
Дух божански засја с дна пећине црне.

МОЈЕ ПЕСМЕ


Знам, моје песме не одишу радошћу
И поред извесне дозе страсти и жара
Ја песме пишем обманутом младошћу
Која је преко ноћи постала стара


Ноћи која под мерицом светиљке држи
У чијем мраку се лузери рађају а позери коте
Која би да ми крила на ватри лукавој спржи
И тебе ми од бескраја отме мој животе

У животу ја остах веран губитничкој страни
Парама прогнан а не онај који пару гони
Сви моји путеви у чвор су завезани
Супротним идем смером од смера којим иду они

Свакога дана јутром из нуле искорачујем чило
Да би до вечери исте стиго до исте нуле
Кроз године којима прођох у којима ме није било
Свакога дана све даљи од свеопште гунгуле.

уторак, 04. август 2015.

ТИ БУДИ ПОСЛУШАН


Главно је од места последњег поћи
Тим Путем истине и живота
Кроз гладне године, бол, немоћи
Кроз нарезум људски и замку скота


Нек ти сви млинови летину мељу
Нек ти напујдају псине на кости
Ти буди послушан Јеванђељу
Мане им земље Богом опрости

Пропутуј кроз време као кроз ништа
Јер све је у њему од пене лакше
Презри му кулисе позоришта
И не дај вољи да малакше

Тамо где спавач ван Бога спава
На прстима прођи од ветра тиши
Ту срце не куца забадава
Умапти ил боље на срцу запиши

Кад прођеш област жене на звери
Знај да си близу и крају пута
Небо пред тобом отвара двери
Исправи плећа повинута.

ПРОЛАЗНИЦИ


Пролазе пролазници пролазним животима
Глуви за глас живога Бога
Пролазе тела црна и бела
Набилодована, витка и дебела
Пролазе вођени и они што воде
Не стигавши у пролазу да се роде
Пролазе жене нерођене до мајке
Пролазе мајке нерођене до жене
Пролазе пролазних сличица бајке
Пролазе краљице сапунске пене
Пролазе поносни с поносом својим
Постиђен собом у Теби стојим
Надам се чекам, знам да ће доћи
Бар један што неће са свима проћи

понедељак, 03. август 2015.

ПРИСЕЋАМ СЕ


Док усамљена звезда у даљини светлуца
А месец потања малаксао жут
Присећам се
Како сам од вртлога света откинут као од срца
Сам, без штапа, торбе, и новчаника
Превалио судбом записани пут
Од чеда радости до витеза тужног лика.


Од Алфа младића за столом крцатим смехом
До Омега старца кога све умножено боли
Који се са тишином споразумева ехом
И горчине овог света од сладости више воли.

Од блудног сина који свакој блудници даде по парче душе
Изузме ли се она апокалиптична што јаше на црвеној звери
И са њом сијасет њених кћери
Поређаних у низ мермерних споменика ледних
Што и љубав и блуд преметнуше у занат ума
Ја душу раздадох оним блудницама чедним
Што срце ставише изнад разума
И врелином крви гоњене посташе блудне кћери.

Захвалност упућујем на првом месту Богу
Што ме Духом узе, у пустињу поведе по вери
Далеко изван земљом окованих ногу
Тамо где су једино друштво Анђели и звери
У неизвесност и слободу
Где многобројни пођу а само најређи оду.

На другом месту захвалност упућујем
Свим народним делићима с којима сам имао част
Да се упознам у нечастивом земном рогу
А који су се у народ вратили трком
Јер над собом нису заслужили власт
А мене оставили у Богу.

Захвалност упућујем сунцу
Нераздвојном пријатељу у пустињи где злодуси стрепе
Вернијем од свих жена што се на моћ и богатство лепе
И свих пријатеља незнаних и знаних
Из народа у народ разгоњених и пресипаних.

Захвалност упућујем и мразу
Који ме је у пустињи стезао
И привијао на своје груди нежније него руке беле
Ледом глачао моју уску стазу
Пахуљама белим тешио
И свих недостојних веза развезао и раздрешио
Које су се око мене недостојног плеле.

ВИСОКОЛЕТАЧИ


Пре него што смо постали високолетечи били смо Срби
Док нас не савладаше висине чврсто смо стајали на земљи
Високо летећи остасмо без тла под ногама
Из средњег виса свалише нас ваздушне буре
Птичје нам измрвише кости и расуше у јата мува
Падамо све ниже а одавно немамо где да слетимо.