среда, 30. септембар 2015.

У ВРЕМЕ КИШНИХ ДАНА


У време кишних дана мисли су ми вијугаве
И мутне као Рио Браво дел Норте
Са напором пливам уз матицу
Која ме неумољиво носи
Моје похабано одело натопљено водом
Као олово ме вуче на дно
Отежавајући замахе уморних руку
Упола већ откинутих од тела
Мој краул више и не личи на себе
А треба пливати упркос умору
И овим досадним кишним данима
Уловљеним између стрмих обала.

НЕВИДЉИВИ ЛАНАЦ


Ја нисам излазио из себе да се више не вратим
И поред времена које је на то нагонило увек
И ако ме је неко изводио изван себе
И заводио на неку туђу страну.
Никад ми се није догодило
Да одлутам превише далеко,
Неки невидљиви ланац искован у крви
Кроз дуге векове робовања, буна и ратова
Затезао се изненада и учинио крај лутањима.
Интуитивно сам осећао да живот није негде тамо,
Да се све налази ту негде, при себи и око себе,
Да је ту место рађања и за овде и за тамо,
Да су овде на овом брду смрти избијени зуби,
На овој гори кушања око које сатана даноноћно кружи
И на којој се људи рађају у синове Божије.

НОЋ ПОМЕРА ЗАВЕСУ


Ноћ помера завесу са душе, пријатно затечен
Задивљено разгледам ваша драга лица
Зар се и немоћно време загрцнуло
Пред вашим победничким осмесима
Као и ја некад, при нашем првом сусрету
Све је исто, толике године нетакнуто са свог места
Као соба из које је неко заувек нестао
И у којој се чувају ствари које сећају на њега
Замишљам какве сте овог трена, ове ноћи
Далеке иза дебеле завесе живота
Која вас немилосрдно сакри од мога погледа
Тамо где не прозире светлост овог нашег сунца
Где кише нису топле као кише наше младости
Где се ноћима спава а не воли очима
Где су сви дани исти као први дан растанка.

КАКО ТИ КАЖЕШ


Моја молитва има само три речи
И она гласи: како ти кажеш.
И док ова киша не да да помолим главу
И ова јесен која још ни лишће
Није отресла са дрвећа,
А увлачи се у крвоток као да јесте
И као да је учинила и много више од тога
Ја скрушено прекрштам руке
И изговарам своју молитву
Како ти кажеш.
Померам завесу, загледам кроз прозор,
Ипак ћу искористити овај дан,
Ако ни за шта друго онда за присећање.
Присећам се свега што сам могао,
Собом за себе учинити овако или онако
Како то данас многи чине,
Кад нико не види и не чује,
А затим да седнем у неки ауто
И провозам се по овом кишном дану,
Негде далеко, што даље од себе
Или се настаним у некој другој земљи,
Навучем на себе другу кожу,
Упишем се у плесну школу,
Научим и ја плес вукова
И нестанем заувек у чопору.
Могао сам, зашто нисам могао
Да кажем биће како ја кажем
И да устанем овог трена и изјурим ван себе.
Могао сам али нисам...
С миром прекрштам руке и потврђујем
Како ти кажеш.

субота, 26. септембар 2015.

И КАД МЕ НЕ БУДЕ


Кроз трње пролазим стопало ми голо
Око мене кругом кружи вучје коло
У хору гласина и писци гласића
Ослушкујем верно глас властитог бића


Од слободе саздан пружам се ка Богу
Трнови се у дух забости не могу
Нагоњено бесом коло се окреће
Од потере вучје до верности псеће

Без себе кроз себе више пута прођох
Тамо где сад идем и одакле дођох
И кад ме не буде још ће светлост лити
Глас у вечној кретњи из властите бити.

ПЕСНИЧЕ


Песниче, Принципа чему величати
У песмама својим што херојством зборе
Принцип је дао шта је им'о дати
Добро или лоше расплата је горе


Животом крени и ти Принцип буди
У бој за род стани и ти смело
И делу твом вечност нека суди
И ти духом плани па надживи тело

Не тражи оно што гомила иште
Гомили је све део овог света
А живот је твој у свету бојиште
Ако си рођени и искрен поета

Издвој се песниче из гомиле гласне
Па путем страдања у вечно се пружи
Нек сав свет глиби кроз пролазне басне
И ти жртвом својом свом Богу послужи

У рату за душу у свету се бори
До последњег часа и последњег даха
Страховима људским гомила се мори
Само песник пламти од Господњег страха.

четвртак, 17. септембар 2015.

У СЛАВУ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА


Ви, који се крстите и окрећете бројанице
На јавним скуповима, да људи виде
А нисте на стражи испред Грачанице
И још вам образи од срама не бриде


На темељу вере ви дворце дигосте
Док зликовац стаду кожу вам гули
Ви пред Грачаницу зар још не стигосте
Знајте, због вас се на веру хули

Зар се не запитасте где ћа вам душе
Зар очи ослепеле пакао не слуте
Михаила Војводе храм водом руше
Ви намеснику пакла љубите скуте

Раслабљеним овцама карачи строги
Силницима земним на дохват руке
Ви палите свеће у синагоги
И мирите некрст и крсне муке

Зар вера паде пред саблазни сребра
Страх Господњи пред светском силом
Злих који Христу прободоше ребра
И земљу милу вам чине немилом.

петак, 11. септембар 2015.

У ГРАДУ ЗАВАЂЕНИХ ОБАЛА


У граду завађених обала реке Лепенице
Мртве реке нестале у вавилонској пометњи и чуду
Испустом црвене боје из фабрике аутомобила
Још пре неколико деценија
Уништењем последње рибе која је жива била.


У кућицама поређаним на брду
Низ чије су стрехе зими висиле леденице
Далеко од градских генија
И петпарачке варошке славе,
Тамо где се врабац после јулске кише купа у бари
Рађали су себе пробуђени сањари
Одметници од горке јаве.

Пробуђеним сањајући видом како их односе крила
Лепотама неким далеким чак иза седам брда
Где летња ноћ шушти као баршун, свила
А калдрма није као на њиховом брду тврда.

У самоћи жвакаху приче прећутане за кућним столом
Застртим мушемом од најлона смешних шарених цветова
У оквирима малог јада људским стиснути болом
Духовима полетним вијани сликама далеких светова.

Сањари о свету познатих и славних
Створеном за јаке
У бегу од измаглица зимских и фабричке траке
Фарбарских кабина по којима лебди црвена прашина
Чак преко Алпа на осовинама воза кроз студен слеђених шина.

Крв буне проврела кроз срце синова синова, а буна се не назире
Ни од куд прилике да јурну тобџије и барјактари
И рам мртве природе устанком рашире
Променом суштинског редоследа ствари.

Бар једна битка да је да се деси
Да устану хитро ватром из пепела
Да ко Спартак рањен секу са колена
До последњег даха и парчета тела
Ил бар једно зрно у буре укрешу
Барутом крцато да у вис полете
Да у кули часно бели им се ћела
А јуначки дуси с облацима плешу.

Да ко Спартак србски на брду Љубићу
Топ бранећи србских
Устаника гину
Да сутра на очи могу Обилићу
Да царство синова заживи у сину
Да их небо слави кад их земља згази
Да раздеру стид образина уских
Што им кроз век кроје срам и безобрази.

Од како Реч Божију чуше живим гласом
У крв да заплове не часише часом
Божјег Сина синци светлих идеала
Коју гвожђа тугом нису оковала.

недеља, 06. септембар 2015.

СВИ ЦАРЕВИ ЉУДИ


Они успевају по разгранатим гранама банана република
На различитим меридијанима под влашћу цара
Њихови су језици хиљаде прекопираних слика
Цареве неговане колекције паса чувара
Они су обртници златних полуга ризнице царске
Путеградитељи испред надирућих царских каравана
Њихове су обмане петпарачке вашарске
Које не држе воду ни до захода дана
Од истока ка западу северу и југу
Мостове подижу, путеве граде, трасирају пругу
Конструишу бродове и авионе гасоводе и нафтоводе
Да слободним током у ризницу царску оде све што треба да оде
Њихови су сви путеви свиле, вина и хероина
Њихови су све новинске и телевизијске куће , сва дневна истина
Из Африке и Азије на милионе робова гоне
Разноврсног робља, за рад, послугу и релаксацију
Биће покојег и за плаћене војнике на њиховим ратиштима
На којима читаве нације остављају ништима
Оне што не пристају на слободу демократског робља
Па морају да им храмове потапају под воду и прекопавају вековна гробља
Њихове су афричке пустиње и грчке плаже
Њихови су забавни салони и салони еротске масаже
Залагаонице и кладионице банке сперме и унутрашњих органа
Њихове су болнице, школе, суднице и под небом сва насеља орангутана
Под њиховом управом лажу све раштеловане националне ваге
На сату им казаљке стоје док време летењем бежи и вара
Они су из свих срушених нација властела јудејског цара
Њихове камате секу оштрије од двосеклог мача
Њихове судије с Пилатом из истог бокала руке перу
Савест је њихова тврђа од хорског дечјег плача
Они су трговци вешти што двапута украду једну исту меру
У њиховој војној служби маневришу војске утеривача
Њихова индустрија разорнија је од прекокеанских разарача
Њих бирају мазохисти заљубљени у своју муку и њихове новце
Они их за узврат продају вуку као Црвенкапице и изгубљене овце
Њихови су говори од памћења дупло дужи
Зато ретко да кога има да их за лаж тужи
Они су кремен из течног воска стврднут у речи и слици
Они су зидари цркава у родном селу и палата у престоници
Намесници тек рађајућег јудејског цара
Новонасађена наследна лоза власти и поглавара
Њихове су све планине извори и брезе
Њихове су прве даме дарежљиве мајке Терезе
Пред њима се и коприве и борови дубоким наклоном клањају
Они својим синовима за рођендане градове са становништвом поклањају
Они су милостиви чак и противницима своје праведне власти
Којима од своје заклане свиње дају из казана масти
Колико ко може дланом да захвати пре него што процеде чварке
Код њих је све поштено сем законски дозвољене варке
Народ их више од себе воли, кажу и они њега
Њихова љубав је вечна нераскидива стега.

петак, 04. септембар 2015.

ИЗГМИЗЛЕ ИЗ НОЋИ


Изгмизле из ноћи душе аветиње
У најму туђина руше нам светиње
Лукави се диже на Божанску клицу
Да потопом сатре свету Грачаницу


Од зидина живих и од тампон зона
Не чује се јаук ни јецање звона
Од њих два на њиви узеће се један
Ал не пари продан него Богу предан

Подмећући леђа безбожничком бичу
Бранитељи Бога из презрених кличу
Док владике ћуте попови се крију
Тек неМонах брани Бога и мантију

Откако се могу бројати на прсте
Срби што се Духом у истини крсте
С водом поврх главе све Божије тоне
А мутава звона ниоткуд не звоне

Од људскога страха тела оболела
Од Оца духова срамно се отела
Да Божијом црквом остасмо у телу
Над воду би дигли Грачаницу белу.

УКЛАЊАЧ АНАТЕМЕ

УКЛАЊАЧ АНАТЕМЕ
Не гледај, то што видиш може да заведе
Жено усана врелих распуклих ко нар
Твоје очи гледају витеза тужног лика
Улубљеног оклопа под шлемом косе седе
А не прозиру оклопом непрозирни жар

Не гледај трагове корозије на овом шлему
Старог оклопа улубљења дубока
Својим путем ја расипам анатему
Молим те одбаци казивања два несмотрена ока
Два немирна жарића у којима се живот румени
Плитке су пролазне ватре а вечна ко вулкан дубока.
Молим те не веруј
Овом тужном праху времена просутом по мени

С ким ћу да поделим мој доживљај света
Кад сам један и јединствен комад радости и бола
Два близанца која се пресудом врховног судије Бога
Сјурују као тркачка кола
Кружећи стазама срца раскрвављенога

Почетак и крај животног пута тога
Којим разгоним тугу
Сажет у пресуду дугу
Врховног судије Бога
Издиктиране и прекуцане стотинама хиљада страница
Којима се казне са кривицама јуре
Магнетом воде и крви у дух сплетене конјункције
Од једног до другог знака интерпункције
Без станице за одмор од буре.

Окупација додељеног ми простора и времена
Одмотава се без журбе са целулоидне траке
Кроз подигнути капак темена
У двадесет шест хиљада слика покопаних зора
Једног давног бола преносивог до деветог колена
На ком се последње костреше длаке
До рођаја новог разбора

Никакво чудо што сам уз оволико напора
И оволико расутог полена
Силажењем и пентрањем с врха и на врх гора
Испратио многе орлове и свраке
Прхнуле са трепавица одлетелих лица
Разложивши у детаље канаринчев ментални склоп
Који у гробу од изукрштаних жица
Разлива веселу песму у прозрачни светлосни сноп

Признајем у мени не пева набубрело време
Ја нисам песник сладуњаве заводљиве теме
Буренцета с топлом чоколадом
Окаченог о врату службено доброг бернардинца
Нисам ни објављивач веселих вести
Ја сам песник мрачних дубина
Што обећаној светлости рони
Зрачак по зрачак свести
Уклањач притишћуће анатеме
Што песму канаринца сриче по диктату савести
Клонећи се силе греха која га гони

Ја нисам од оних низ длаку сазданих
Које мутна вода носећи љуљушка као одваљени проштац
Нисам поета библиотека и салона знаних
Ратник сам ја за душу са злом ухваћен у коштац
У одлуци тврд,
Да не живим лудилом распаљеног меса
По диктату кваритеља ума
Ходницима подземног лагума
Пресован хиљадама великих преса
Па нек сам и луд!
Пустио сам своје срце да у слободи прерасте
Птицу која крилима по жицама кавеза лупа
У птицу што из срца слободом кавез купа
Песму канаринца у мени умирући лабуд пева
И лети кроз врата смрти у свитање другог днева

У овом врту времена поступно слојевито зрење
Бекство захтева из гласовног мноштва које пева
У пркос грома и олује
У најдубљи део себе где праисконске тишине брује
А блесак тренутка у вечно провире врење
И само један глас се не чује или чује
Без ропота на судбину изронити треба из нечисте крви
Пуним плућима делфина у пресудни удах први
Утешитеља Духа који од Оца исходи
И сина човечјег из пропадљивог ропства крви
Ослобађајућем сазнању води
Да рођење није плод оног дела што отац у мајци прави
Већ оног кад сина човечјег кроз Сина Отац јави.

РАШЧИЊЕНИ ИЗОПШТЕНИ


Кроз векове тамом оборене славе
Виђенијем Србљу одсецаху главе
У Србији једној две се душе боре
Све док једна другу у ад не оборе
Она Богом дана и ђаволаска друга
Склепана трамвајем београдског круга.


Држава са црквом да избегне судар
Зграби власт црквену кроз црквени удар
Рашчини владику Светом Сави верног
И постави другог злоподобног скверног
Зачинима друге рашчињена прва
Она што аманет чува од давнина
И што га предаје са оца на сина
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чиномо на славу је Богу.

Рашчињен владика с главом на тањиру
Крст носи пркоси нечастивом пиру
Рашчињен владика, свештенство монаштво
Рашчињена младост, радништво сељаштво
Рашчињена чеда љубави и мира
Да сатанин понос дрско парадира
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу.
Све што се од вајкад чинило уз песме
Што беше и јесте више бити не сме
Не смеју се ђаци крстити у школи
Ко да школски програм смишљају ђаволи
У Србији једној две се душе боре
Све док једна другу у ад не оборе
Она Богом дана и ђаволаска друга
Склепана трамвајем београдског круга
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу.

Ван црквеног суда стадо изопштено
На Сабор се спрема постом увоштено
Изван поста постом подвизано строгим
Што им усиљени предаше убогим
Оно свог пастира познаје по гласу
А по звеци сребра најамничку ћасу
У Србији једној две се душе боре
Све док једна другу у ад не оборе
Она Богом дана и ђаволаска друга
Склепана трамвајем београдског круга
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу.

Мало налик јату прогоњених птица
Огњевима срца обасјаних лица
С пастиром се сабра вером да тврдује
И не призна оног на кога се пљује
И чијих се дела одриче пред Богом
Сабраше се вером и србаљском слогом
У Србији једној две се душе боре
Све док једна другу у ад не оборе
Она Богом дана и ђаволаска друга
Склепана трамвајем београдског круга
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу
.
Рашчињене сетве мобе и посела
Угашена љубав у шаку пепела
Рашчињена правда кривди потчињена
Зла маћеха мрска и пасторчад њена
Нит се Оца боји нит се света стиди
Изопштену пасторчад маћеха не види
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу.

У Србији једној две се душе боре
Све док једна другу у ад не оборе
Она Богом дана и ђаволаска друга
Склепана трамвајем београдског круга
Зачинима друге рашчињена прва
Она што аманет чува од давнина
И што га предаје са оца на сина
Узнета над кругом од трамвајских шина
Чинове узеше чињење не могу
Јер све што чинимо на славу је Богу.