уторак, 29. март 2011.

Србска се труба са Небеса чује

Систем који својим подсистемима управља нашим животима обожи себе а нас његове робове претвори у црве. Услуге здравственг система у потпуности су оствариве само онима који су део економског система, оним другима који због неспособности државне управе да им омогући Уставно право на рад, та иста држава сврстава у незапослене, услуге здравственог система су сведене на лечење бесплатним лековима сумњивог квалитета и лошег учинка. Чиме год се бавио у овој земљи, ако своју слободу ниси предао у руке струковног система, остајеш изван система у непостојању.
Изван система значи изван закона и потпадање под законски прогон. Владика Артемије не отказавши верност Богу одупре се верском систему и систем пожури да га избљује из себе, изопшти и тим изопштењем стави под удар закона. Од Епископа до обичног монаха а затим даљим изопштавањем у надри монаха на ког вук закона своје право има. Све ово људски острашћени ум испланира и поче да дела на остваривању пакленог плана. Шта би са Богом и не пита се овај самодовољни ум силника.

САДНИЦЕ ЗАБОРАВА

Ово наше по свему необично време разликује се по много чему од свих досадашњих времена у историји људске цивилизације. Ово време карактерише вишестрани људски пораз од нечовечних сила у самом човеку. Ово је време Јовановог Откровења и надолазеће Апокалипсе, време седмоглаве звери која поробљава сваки народ на кугли земаљској. Ова звер под именом  Г седам + Русија која је оваква каква је и сама један од седморице и осми, данас бесно кидише на либијску нафту, јуче на Србију и Косово а сутра ћемо видети.
Београдска Србија сади трешње у знак солидарности са Јапаном који попи своју чашу гнева из руке Божије. Сади трешње обузета заборавом. Како и да се сећа кад је за сећање потребан ум којег се наш народ одрече у име забаве. Јасуши Акаши као вођа јапанске делегације приморавао је прекодринске Србе да прихвате Венс Овенов план или да у супротном буду бомбардовани. Срби су били бомбардовани. Ко убија биће убијен, ко у ропство води сам ће у ропство отићи. Бог не жури, паметнији попушта а он је сав премудрост. Попушта док и у њему не прекипи праведни гнев а онда налије чашу да њом напоји силнике. Садите београдски Срби јапанске трешње, садићете и америчке секвоје и француске багремове и немачке тополе и канадске јасенове и италијанске и руске и енглеске борове ... Прошлог лета горела је москва која нам је ово владајуће зло и увезла право из шуме.

СРБСКА  ТРУБА

Ако се осврнемо око себе а имамо очи које виде, неминовно ћемо запазити да живимо у једном хладном потрошачком друштву у коме је и сам човек пристао да буде сврстан у робу широке потрошње. Ако смо притом хришћани испред нас ће се као незаобилазни зид испречити питање: постоји ли данас још увек могућност живота достојног јеванђеља Христовог и ако још увек постоји у ком облику се он пројављује. Пара врши све, и врши и врти, државе падају кад им се зауставе финансијски токови. Како у ово наше обезбожено време човек хришћанин да заради и да не остане дужан председнику, који неком небелом народном вољом смени цара, а да се не огреши о Христа и своју савест у Христовом Духу. Хришћанство никад није било празна прича у шта га данас на своју срамоту и брзу пропаст многи претварају, него је и сад и увек и у векове, векова било делатна сила која палога Адама изводи из пакла и у Рај узводи. Како први Адам тако и данашњи мора да превали Богом одређени Пут Преображаја без кога и изван кога делатних хришћана нема. Адам је црн од греха док га Христос не убели и очисти Крстом, исопом и Духом Светим.
Док се не убели он је син греха који грехом гледа, грехом дише и мирише. Непреображени Адам куд год пође свој пакао са собом вуче и где год га свет постави он ће у свом окружењу створити пакао. Само онај Адам који има Христа и који прихвати да живи из Христове главе вођен а не својим паклом теран, може да живи достојно Христовог јеванђеља и да се удостоји бесмртног Царства Христовог. Каква је Србија данас? Какви је људи предводе, Адамски или хришћански? Речи без обавезе измећу се на наше народне очи у сасвим супротна дела, праведни се прогоно као разбојници а разбојници величају и славе као праведници. Готово да никога нема да тој безочности и безобразлуку каже доста бре! више помери се. Суд ћути, они су за њих недодирљиви под имунитетом, полиција ћути, сви само извршавају наређења за плату, гоне праведну и у неправедном друштву, немоћну сиротињу Христову. Црква ћути стуб и тврђава Истине ћути. Црквени и државни врх свакодневно прослављају државне и верске догађаје док се народ злопати. Може ли искрени хришћанин данас живети у Србији, може испоснички мученички прогоњен на правди Бога.
Колико ли тренутно има Срба који данас нису били у стању да остваре основно животно задовољство које изрече Свети Апостол Павле верном чеду Тимотеју, кад имамо храну и одећу будимо овим задовољни. Колико у исто време има оних који не послушаше Светог Апостола Павла  А који хоће да се богате упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао. Јер је корен свију зала среброљубље, коме неки предавши се застранише од вере и навукоше на себе муке многе. Ко би требало да се бави слушањем и неслушањем ових светих речи од стране људи овога времена. Ко би требало да понавља ове речи неућутно? Свако од нас појединачно и сви ми саборно на сабрањима истинитих искрених верујућих хришћана у Духу Светом а овим речима посебно би требало и да дише и да живи црквена јерархија, од хијерарха па наниже. Свако од нас понаособ требало би да се запита колико живи по закону Христовог јеванђеља а колико по светским пожудама. Колико се нас искрено моли Оцу Небеском за хлеб насушни а колико међу нама оних који хлеб насушни и астал раскошни и пре молитве добише од неког земаљског бога. Захтеви времена испречише се испред налога вечности па се наметну захтев за реформисањем свега и свачега и Бога и човека и наметљивац се судари са налогом не уподобљавајте се свету. Колико је и колико њих окусило благу силу Царства Христовог па се вратило да се ваља у каљузи светске земаљске раскоши. Колико Срба данас гладује због њиховог ваљања у блату раскоши. Да ли некога заболи ово питање или су сви одбацили болове оставивши их другима мање способнима.

Крст носити нама је суђено тежак венац ал је воће слатко каже цетињски пустињак и пророк Владика Његош. Нема часнијег посла на овој земаљској ветрометини од ношења Часног Крста Христовог. Ово је Света дужност свих крштених хришћана а не само заветованих монашком чину. Али нико сем Христа није достојан да понесе крст и само кад се Богом изабрани човек удостоји Христове Крстоносне силе која је сам Христос Господ тек тад Христос у њему преузима свој страдални крст и носи га на Голготу. Свети Дух Истине Утешитељ палог Адама преображава у Крстоносца. Изван Духа Истине нема благодати а благодаћу Божијом ми смо то што јесмо како лепо рече Свети Апостол Павле.


Светли Христов ратник Кнез Лазар Крстоносац мученички страда бранећи часни Крст Христов на Косову пољу од најезде црних агарјана. Губи битку у времену, а добија у вечности. Сели у мученичкој крви убељену Белу Србију у вечност а своју главу поред Светих Немањића полаже у темељ вечиташ србске Цркве и Државе. Турци освајају доњу Србију, распињу је, муче, сабирају мученике у Србију Горњу. Кад се испуни рок србског страдања из Србије Горње Беле, наитије Духа сиђе на Белога Ђорђа, издиже га у висине све до Србије Горње Беле. Уреза му Пут у срце па га врати да он доњој Горњом вођен Вожд постане слободарски. Под најцрњим турским ропством Бели Ђорђе испред патњом убељених Срба постаје црним Турцима Карађорђе Црнима црн. Сва Европа већ тад беше поцрнела до дна душе, тако јој и рачун беше на страни Турске. Вожд Србије Бели Ђорђе савезника Божијег тражи ал га нема. Из Беле Русије Бели Цар шаље Ђорђу нешто војске да помонгне Божијем брату. Ал у белом увек има макар једна капља црна и та капља црне, мреже око Белог плете Ђорђа. Да изађе из Србије, да код Руског цара пође, да од њега помоћ прими и за навек Турке сруши. Превари се Бели Ђорђе у Русију Белу оде а ти исти живим зидом саздаше се међу Ђорђем и међ Царем. Утамничен без зидина син Слободе и Истине у немоћи да се врати за Србијом својом пати. Док су Вожда окованог у синџире невидљиве црни Руси сапињали и без знања Белог Цара у Србији нова буна Књаза даде из народа. Трк удари он по доњој србској муци да њом влада, да ужива и пашује црње него паша црни коме скуте љуби турске.  Компромисом са Турцима вук постаде са вуцима што кртину снаша воли, и све сласти и почасти.

Србска се труба са Небеса чује  распето Косово трубно одјекује! Бели Срби најмања браћа Сина Светлости од Светлог ратника Георгија добијају позив на мобилизацију. Црни синови црног кнеза овог света превршише од Бога одређену меру времена и треба их вратити у пакао из ког беху пуштени да до рока своју вољу врше. Опљачкаше, покрадоше, раскућише, похараше, продадоше, поједоше и попише и расуше и згазише. Ој кукавно Србство угашено јечи јецај кроз векове белог орла са Цетиња. Светли Кнез са Белим Ђорђем стоји испред Симеона. Свети Илија муњама разбија облаке црне над Србијом. Свуд се црни црно безакоње. Црни људи црних душа у белим мантилима и под црним мантијама зацрнише некад белу Србију. Црна братства, црне браће, црних мајки, црна деца. Црни владари, црни лекари, црни војници, црни чувари. Црне судије, црни попови, црне лимузине, црни бракови. Црна јутра, црни дани, црних срца и умова. Бели Ђорђе гледа црног Милошицу, између њих провалија, па му каже, црни куме ти си ово започео, црним кумством у црнилу оне ноћи пред свитање . Светли Кнез гледа Вука у огњеној плива реци. Гледа с виса и шапуће: Земаљско је за малена царство а Небеско за век и векова.  Црна црква Белу вија јуда црни устима убија. И од смрти живот црњи! Устај Србље Божје бело па праг брани црног кота насртаја. Све поцрне од главурде до репине црни барјак изнад славне отаџбине Немањине расрб, расап, разбратица, мрзорађа, превратница, изгоница...



петак, 25. март 2011.

Исток или запад , робу је све једно

Запад или исток робу је свеједно. Бегом од запада у наручје истока, губимо себе у слободи. Хладни рат истока и запада увек је био подстицајан за маштовите у служби духовне маглуштине. У ствари тај хладни рат био је много хладнији него што се мислило, никад није ни био духовни рат како се духом лажи представљао. И исток и запад служе истом интересу одбацивши Бога. Путин из Србије носи Белог Анђела кога му је поклонила председница скупштине. Било би смешно да нас њено православље не кошта колико нас кошта. Од служења милосрдном анђелу НАТО пакта изгласавањем свих нечастивих закона, до милешевског Белог Анђела протеже се дијапазон кретања наших политикомана. Лицемерје до зла бога мамона који им запоседе срца и уместо Божије љубави постави им дигитроне. Калкуланти, преваранти, опсенари напредују варајући и варајући се.  А Путин  као сваки прави Олимпијац оде на стадион а не у храм Светог Саве. Док је стадиона и спорта Бог им засигурно неће засметати. У Путиновој пратњи  дођоше бизнисмени и банкари тако да нам се лако може десити да у Европу уђемо са руским газдом, односно да нас, од западне звери под своје преузму мајка Русија и отац Путин. Ко да више, нек нам лик обрише, папистичка Европа или евроазија под оком руског штазија КГБ. Два века модерне Србије, којима на сва звона бију модернисти и прогресисти отпали од србске традиције, нису ништа друго него два века ропства светским банкарима и Међународном Муљаторском Фонду. Између властодржаца, такозване модерне, Србије од кнеза Милоша до данас, нема никакве суштинске разлике. Постоје само формално правне разлике у називима државних рушевина насталим на темељу државе Србије, у руху пресвлачених властодржаца и распореду расипничког потенцијала партијских послушника и извршитеља Међународног Муљаторског Фонда. Монарх који председава политичким странкама и председник који изиграва надстраначког монарха подједнако искључиваху и искључују Божију и народну вољу. Обреновићи, Карађорђевићи, Брозовићи, Милошевићи. СПОљанићи. ДОСовићи само су замаскиране етапе једног истог пута расрбљавања Србије. Међународни Муљаторски Фонд муља и љуља, подиже и обара Бога и човека, границе и владаре, плате и цене, фабрике и раднике, градове и села... Србија се уврбила мусава и мрцава, банкарско филозофска змија јој се око врата обмотала којој само Христов мач може доћи главе.

Плашише нас папистичком зверином у тој мери да добровољно похрлисмо у загрљај руске мечке. Свака част страдалном руском народу који је подједнако крстоносан и страдалан као и наш србски, али не и властодршцима који да би постали господари народа распеше Господа Славе. Данас у Србији годишње изумре четрдесет хиљада Срба, у Русији милион Руса. Мајка Русија, исто ко и мајка Србија, несређеним животним условима нагони индивидуалне мајке на злочин чедоморства. Непринципијелна коалиција недостојних и нечастивих разграђује подједнако и Србију и Русију и једини лек и за Србију и за Русију јесте повратак Православљу јединоме Путу Истинског живота. И тамо и овде пали духови предводе гладне зверове који черече изгубљене овце. Одступивши од Божијег Светог Духа људски дух пада и подпада под власт демонских духова и претвара човека у људску звер која служи својим пожудама уместо Богу. Телесни роб који бива теран или вођен од ових дивљих зверова у овчијем руху, углавном се тера и води на кланицу тако да горе поменуте бројке не треба било кога да изненаде. Под влашћу ове непринципијелне коалиције недостојних и нечастивих, Богољубље и родољубље лудост постаде а нечасни добитак путовођа уместо Господа. Ко има даће му се а ко нема узеће му се и оно што има, ко није  с нама тај је против нас, како у Царству Бесмртних Духова тако и у лажном светском рају незајажљивих људских телесина. Ви сте светлост света говори Господ, док не направите компромис са кнезом таме овога света, ако га направите светлост у вама постаће тама очигледна сваком оку које види. Живот у Богопознању, рекло би се, губи битку од живота у пожудама, али то је само тренутно стање ствари, које ће се ако Бог да ускоро променити.

Верска слобода извојевана крвљу милиона Хришћанских мученика, бива угрожена уживачима овога века у Хришћанском обличју. Протеривање Богочовека постаде општи тренд у свету и како прочитах ових дана тренутно има десет бивших Хришћанских земаља које се одрекоше вере у Бога као нечег застарелог и превазиђеног. Овај светски тренд спроводи се и код нас кроз прогон Преосвећеног Епископа Артемија и то кроз оне које најави Свети Апостол Павле као грабљиве вукове који сачуваше облик побожности одрекавши се силе Истине, који се увукоше у Цркву да је руше изнутра. Мајстори, опсенари Тајне Безакоња својим волшебништвом претворише општенародно добро у себични мајдан међусобно спојених посвећеничких кругова недостојних и нечастивих и у општенародно зло. Лажни пророци Јаније и Јамврије новог доба служе фараону Међународног Муљаторског Фонда, како некад тако и сад.  Све је текло по уходаном пројекту М.М.Ф.а док недремно око Божије кроз Преосвећеног Епископа Артемија не прозре нечасне намере упаковане у речи лажне љубави. Са распетог Косова и Метохије зазвони на национално буђење звоно СветоСавско кроз достојанство Богољубивог и родољубивог Преосвећеног Епископа Артемија и то звоно безуспешно настојаваше да ућуткају они вуци прогнавши га с распетог Косова и Метохије у распету Шумадију. Верни Христови војници часни монаси, подредивши земне животе одбрани општег Божијег и народног добра кретоше стопама свога часног оца да с њим буду гоњени за Крст Часни и веру Отачку. Истинитог звона разлеже се јека из Храма Светог Јована Крститеља из Љуљака, Карађорђева слободарска Шумадија се буди, добри Дух Божији расте као квасац у народу Шумадије.
Безумље многих данас постаје видно свима а Србија коначно доби Доброг Пастира Владику Артемија. Над нама се затворено небо отвара да нам прими уздах и молитву и ниспошље Божију благодат кроз изабрани сасуд Духа Божијег. Изнад истока и запада издиже се хиљадугодишња србска вертикала и нема нама другог Спаса изван Господа Христа и Светих Христових Немањића. Дође време за промене не партија него система, дође време да се и Бог и народ питају. Слава Богу на висини! и на земљи мир! међу људима који су по Божијој вољи.

Грешни раб Христове Слободе
Рајица Марковић

петак, 18. март 2011.

У име Исуса Христа

Не мучи ми душу грешниче, под силну руку Божију смерно се понизи и смањуј се до нестанка.
Нестани као дим, истопи се као восак на домаку огња, ти што ми огњеним страстима живот у рат окрећеш. Тебе одбацујем, грешниче, мучитељу моје душе, и мирим се с Богом. Грешне мисли, грешниче удаљи, којима похотни рат против душе ми водиш. Ти се дичиш оним чега се стидим, нећу ти дати ни срце, ни душу ни ум, не искушавај Господа Бога свога. Из себе те прогоним, од задаха твог срце чистим, за љубав изнад времена и простора. Блудниче, одступи, мојих се не дотичи мисли, у Царство Небеско блудник ући неће, а мене Господ зове. У вечном муку клеветниче умукни песмом Анђела загнан. Крадљивче осмеха чедних у вечну те тамницу изгнах именом светлости света, Господом Исусом Христом. На колена гордељивче, снизи се хвалисавче док Господа узвисујем химнама и песмама својим. Прени се, пробуди лењивче, мравима ме остави док су дани сунчани, дуги, да летину сабирам мирно. Безнадежниче, са отровном сумњом одступи, под својим те не желим кровом под којим царује вера.
Хвалићу Господа, јер је добар, јер је до века милост његова !

Озго и оздо

Ја сам одозго ви сте одоздо говори Господ!
Овде треба ум који има Премудрост. Кратка је мудрост овога света узбрана са дрвета познања да схвати ове речи Сина Божијег. Он сиђе на свет да спасе свет, својима дође и његови га не примише, а свима који га примише даде моћ да постану деца Божија. Који га то примише а који не примише. Примише га они Свети Апостоли његови ученици који заволеше њега више него живот свој на овоме свету. Заволеше Животодавца више од пролазног земаљског живота, а за узврат добише Царство Небеско и вечни живот. Добише и силу и власт над нечистим духовима, добише и премудрост Божију која Духом силази од Сина светлости да и сами буду светлост света.

Заволевши више таму него светлост, свет се и са њима обрачуна као и са њиховим Господом, не наудивши, притом, њима него себи. Како се то свет обрачуна са бесмртним духовима, како друкчије него изазивањем народног гнева и забаве кроз пуштање крви ових благодаћу Божијом обесмрћених духова. Пострадаше сви Апостоли и страдањем купише Царство Небеско. Како беше, тако јесте и биће, само страдањем се купује карта за Рај, уживањем се купује карта у супротном правцу од Раја.

Али вратимо се Премудродти Божијој оваплоћеној у Сину Божијем Господу Исусу Христу. Премудрост од Бога ни у самом лику Господа Христа а ни његових Светих наследника није тежила првим местима у свету који сав у злу лежи, напротив Премудрост се скривала од света и бежала од светске славе сакривајући се и у срамоту и у лудост.

Противприродна убрзаност света технолошким напретком убрана са дрвета познања гура човека у непрестану трку за основним потребама, ускраћујући му душекористан однос са Богом. Удаљеност Бога и човека сваким даном се повећава повећањем брзине живљења. Истински ауторитативни центар свих светова и Саздатељ и Сведржитељ свега створеног, постаде нечитљиво слепо црево на мапи света. Зато одлучих непорециво да са неким људима не бих ишао ни  у Рај. То су они исправни и испрани деловањем овога света, кроз све институције душевне проституције од најмање до највеће. Како изгледају они исправни и испрани, због којих би ми пакао био дражи од дружења с њима у Рају. То су праведници свесни своје праведности успостављене светским ауторитативним центром укорењним у дрвету познања. Прозни и непомерљиви у свом спокоју без унутрашњих дамара смирени до смрти као устајала бара прекривена жабокречином. Увек у праву никад у заблуди, блудниче са светом који их љуби док се у својој бљувотини ваља. Не либећи се, никад се не либе да се позову на ауторитет света а кад затреба и на његову силу. Слава им је у срамоти само што нема никог да им то објасни јер се одрекоше јасновиђа поради престижнијег места у свету.

петак, 11. март 2011.

ИЗ МУКЕ НАУКА



Мучише ме мучки, подмукло у муку
Мучише у сласт завезаних руку
Мучише ме жељом потребом и моћи
Мучише за јутра поднева и ноћи.

На муци одрастох муком се прекалих
Мучаљивим путем педесет превалих
Мучитеља војске ни броја им нема
Мучење им моје њина анатема.

Мучење ме изнад мучитеља диже
У мукама грешан Богу ступа ближе
У муци се родих у муци умрећу
Муку своју љубим уживања нећу.

Мучише телесни и они без тела
Мучише студени а и лета врела
Мучише ме болест и здравље још више
Мучише ал муком још ме не срушише

Мучише под сунцем и испод месеца
Мучише ме врази и вражија деца
Мучише ме дани и године дуге
Мучише ме газде и газдинске слуге

Мучише ме слепци мучише глуваћи
Мучише пролазни и они стајаћи
Мучише ме ледни затворени гробом
Мучише ме тела надахнута злобом.


Мучише ме плански мучише без ума
Мучише у кући и ширином друма
Мучитеље волим још мало ко муку
Мучење им праштам и примам науку.

недеља, 06. март 2011.

Дух из боце ослобођен

Јесмо ли ми данас друштво слободних људи, или смо неком тајном чаролијом већинским делом претворени у потлачене робове двокласног друштва. Да ли је, како је душмани називају, Артемијева секта заиста отпала од Цркве, Тела Христовог, или је кроз Владику Артемија СветоСавска Црква успела да се искобеља из канџи црвене комунистичке секте. Није ли можда Владика Артемије Јустин ћелијски који успе да кроз бројну полицијску стражу изађе из манастирског притвора и уђе у србски народ да богонадахнуто проповеда класи потлачених. Шта је ту је, отвори се једна до јуче добро зачепљена боца из које изађе Дух Истине који данас многим нечистим савестима оне, робовласничке, привилеговане класе у Србији задаје главобољу. До јуче још беше све под контролом осим птичјег лета, до јуче још а данас више не важи. Слобода којом нас Христос ослободи за живот, не да се више у ланце свезати. Тешка и болна истина да се у Србији данас добри и поштени људи могу пронаћи једино по скровитим угловима у класи потлачених, док се они други шепуре на незаслуженим највишим позицијама и то док се држава и потлачени народ растачу. Све бива за време као Божије допуштење, док не преврши меру срама, све се трпи док трпило не пукне а после по старом србском обичају ком опанци ком обојци.

Два гласа савести, два сведока пред Богом, Свети Владика Николај, и Преподобни ава Јустин, дозваше трећег, Преосвећеног Владику Артемија. У најтеже време, кад је Богочовечански однос у свету у целини и Србији глобализованој и глобално посељаченој готово покидан,сиђе Бог у човека да поново успостови прекинути однос љубави. Верни Христов војник не пожеле да узме учешће у пословима света који сав у злу лежи, него стаде на супрот њему и свима који њему служе, у заштиту Бога и србског човека. Обучен у Свеоружије Божије, опасавши своја бедра Истином и обукавши оклоп Праведности, обувши ноге приправношћу на јеванђеље Мира, узевши штит Вере, прими кацигу спасења и Духовни мач који је реч Божија и стаде на браник Цркве, Народа и Државе. Зли језици лају, одмотавају се за његовим стопама ко змије отровнице док он смирено служи Богу коме се на верност једном за свагда заветовао. Убијаће вас мислећи да Богу служе! Рече Господ. Мислећи а не верујући они који се уздају у свој помрачени ум а не у своју чисту и светлу СветоСавску веру нападају на њега ко бесни, док их он милује као чисту браћу тек неопрезношћу људском у погани ум залуталу.

Христови војници, не мешају се у послове овога света, не учествују у његовим мрачним делима али су зато дужни да зла дела света изобличавају. Како Господ рече својој браћи, не може вас, мрзети свет, него мене, јер ја сведочим о његовим злим делима. Дакле између државне власти и цркве мора постојати један однос нужне трпељивости суживота а не заносне љубави, а у оваквој ситуацији каква је данас, где власт влада сатанском силом, однос Цркве и државе морао би бити однос трна и меса. Црква власти мора бити увек жива, опозициона сила која својим непрестаним сведочењем Христове Истине, врши контролу власти преко верног народа који у данашњим условима, демократског парламентаризма, наводно ту власт бира. Да би се речи Аопстола Павла свака је власт од Бога испуниле потребан је Богочовечански однос у коме Бог кроз своје Верне и Истините слуге контролише злог човека на власти иначе власт уз Божије допуштење прелази у руке владара таме овога света.

Црквена јерархија састављена је од људи који могу бити у активном Богочовечанском односу али који као и сваки човек, по својој људској слабости, могу од тог  савршеног односа и отпасти. У ово време слободних медија има свакаквих чланака на рачун јерархије, преко којих она углавном прећутно прелази. Непотребно је да на сваки објављен текст Црква одговара демантијем. Али има текстова на које и Црква, а Бога ми и закон, морају да реагују ако су клевета. Има текстова деградијућих садржаја на рачун Патријарха, који би и у мени лаику изазвали потребу да устанем у одбрану Истине, да се на мене односе.

Међутим Патријах ћути, не реагује као да ништа није написано. Као човек који са Богом има уговор за чије ће испуњење или неиспуњење сам пред Богом и одговарати, он има право да се не осврће на клевете, ако се докаже да су клевете. Као Патријарх Српске Православне Цркве, дужан је да Светост Патријарха Српске Цркве брани Истином и да изнесе пуну Истину пред народ, пред којим је оклеветан лажном оптужбом. Нема право да као ној забија главу у песак и прави се да се то њега не тиче. А тиче се свих нас Православних Срба. Тиче се пољуљаног поверења у наше верске поглаваре које смо од Апостола позвани да подражавамо у светости живљења. Србија мора једном да се ослободи лажи ма са које стране она долазила да би се вратила животу у Истини. Сад је прави тренутак, сад је право време позива нас Господ.

Говорећи о блуду Коринћана Апостол Павле рече: извадите злога из своје средине, наш народ каже с ким си онакав си, а псалмист Давид рече; са човеком светим бићеш и ти свет а са изопаченим бићеш изопачен. Последњих година пред лицем забринуте и збуњене србске јавности износе се оптужбе на рачун црквених великодостојника за противприродни блуд над малолетним лицима мушког пола. Монструозно дело за једно свештено лице. Државна судска власт, која је класи привилегованих мајка која мази и кад су криви, а класи потлачених зла маћеха, у оваквом случају отеже судски процес до његовог законског застаревања. Потенцијално зло, пред законом недоказани и неосуђени монструм, враћа се у своју средину. Овакви случајеви предатављају Српску Православну Цркву као не баш лепу средину. У случају Владике Артемија који је, само на речима, оптужен за проневеру, која није ни процесуирана ни доказана, и која је по свим индицијама била само повод за покретање поступка пред Црквеним Судом, није показана братска љубав која је показана у случају оног потенцијалног монструма педофила. Епископа Артемија на брзу руку, без могућности застаревања избацише из своје средине, а на чију славу и на чију срамоту показаће време пред нама, Јер царство небеско није у речи него у сили. Много језика инсталирано је у овом прогону СветоСавског Апостола у оркестрирани напад на Светог човека који непоколебиво верује у Бога и себе у Богу.

Нови Патријарх од стране радија Дојче веле окарактерисан је као човек отворен за међуцрквену сарадњу, спреман да спроведе реформе у СПЦ, што и сам Патријарх потврђује у својим јавним наступима. Шта би са једном Светом и Апостолском Црквом и са вером једном преданом Светима. Један сам од оних који је истински веровао у  могућност демократских промена србског друштва и био сам од оних за које Јованово Откровење каже, даде им Бог у срце да буду једномишљеници са звери и да дају своје царство звери, а после каже, ови омрзоше блудницу поједоше јој месо и спалише је огњем. Учествовао  сам са многима у довођењу ових развлашћивача Србије на власт, док нисам схватио да сам био у заблуди и зато сада ово и пишем  покушавајући да некога извучем из ватре заблуде у којој сам сам био. У истој заблуди били су и многи свештеници и неки Епископи који су са народом пробијали полицијске кордоне да би могла да прође Демократска Змија, како су организатори протеста звали километарску колону која је шетала Београдом.

Демократска Змија је данас упузала свуд. У целом србском друштву тај пузећи гад прогони безазленог Духа голубијег и успостави власт змијских паметара без Духа, баш по речи Јовановог Откровења ови ће зартити против Јагњета и Јагње ће их победити јер је оно Цар над царевима и Господар над господарима. Свет се концентрише под окриље једне светске владе, и једне лажне Вере, али то је само видљиви део једног нивоа престројавајућег процеса светске моћи. Ово је ниво на ком се свет уједињује утицајем златног телета у службу Баал Молоха и он се зове екуменизам. Њега спроводе владари овога света који су и распели Господа славе. Ово је уједињење у духу лажи и личног користољубља владара и њихових сателита.

На другом за сад невидљивом нивоу догађа се повезивање света Духом Истине које ће се завршити другим доласком Господа Исуса Христа. Припадници свих вера који се нису окупили око златног телета, већ су остали верни својим верама, препознаће Сина Божијег при његовом другом доласку и поклониће му се и приклонити своја колена пред Њим. Непријатељ људског рода, сатана, покушава да заустави време своје пропасти тако што шаље своје лажне пророке и месије по свима народима, плаћене да доводе народе у заблуду. И сами смо имали у својој средини и лажних пророка и лажних месија, само ако хоћемо да се сетимо. Они узалудно покушавају да зауставе незаустављиво, купљени за краткотрајно уживање у греху. Западна превара доживљава свој крај тамо где и пише, Евроатлантска звер на издисају кидише као бесна, данас руши Гадафија да опљачка Либију и том пљачком продужи своје дане, за њом ће поћи и Ливијани. Ко је следећи видећемо. Дакле опасност са запада пролази, ако се не прелије кроз таласе муслиманских избеглица преко Италије. Како многи   Господа очекују од Истока сунца, фаласификатор ће се отуда и појавити да представи себе као Михаила великог Кнеза који брани народ Божији. Златно теле ће се преселити са Запада на Исток екуменизам ће тамо да успостави нови сверелигијски центар. Многи у Русији гледају спаситеља заборавивши притом да је Цар Николај убијен, и од кога. Дубинско Васкрсење народне вере и ослобађање из окова наслеђених тековина комунизма и тајних полиција услов је свих услова свеопштег Васкрсења Православља.


Транзиција у којој се налазимо, само је наставак агресије Нато пакта. Србија на изборима показује да је великом већином традиционално друштво, православног, србског народа. Због те чињенице већина Срба и данас живи под економском блокадом, овога пута тајном која се зове транзиција. Србима под вишегодишњом економском блокадом онемогућени су као прво слобода кретања и међусобног повезивања. Ова подмукла економска блокада удаљила је Србе једне од других. Многе родбинске везе покидане су овом нељудском блокадом.


Србија је окупирана земља, окупатор данас уместо шлема носи лице брата комшије и дојучерашњег пријатеља. Србин и у Србији и на Косову, ако се није поклонио систему вредности који му се свим светским силама намеће живи под истим притиском ма где живео. Они други који су се том антисистему, лицемерја, лажи преваре и отимачине приклонили и продали му душу, исписали су себе из Срба народа Светих Немањића. Такви данас у СветоСавској Србији виде слепо црево света за разлику од Срба који у СветоСавској Србији виде центар света и овог и оног. Те две непомирљиве групације створене агресеијом НАТО пакта
и од остатака државе свесном економском подршком безморалних и неверних људи, и цеђењем моралних и верних, данас представљају Србију подељену на земаљски рај и пакао. Род неверни и покварен, поквареношћу створи свој земаљски рај док се искрени и верни свим земаљским силама држе у паклу, док не ревидирају став. Без личног става нема ни човека што најбоље доказашае они што до пре неку годину Србијаше а данас пређоше у гонитеље. Богу Хвала! Појави се ослободитељ људског и србског рода из земаљског пакла потлачених кроз Преосвећеног Владику Артемија, да преко њега својом свемоћном руком учини силу, разбије охоле у мислима њихова срца. Збаци владаоце са престола и узвиси понизне, гладне насити добрима а богате отпусти празне...

среда, 02. март 2011.

ДВЕРИ СРПСКЕ РАЈСКО ДРВО ЖИВОТА


Последњих дана по интернет форумима, актуелно место заузима најављени улазак у политичку арену Србије, последњих дванаест година цењеног удружења родољубивих и Богољубивих Срба Двери српске. Уз сво поштовање, које је својим радом ово удружење стекло код родољубивог дела српског народа, намеће се питање, зашто и они у политичку арену. Питање намеће чињеница да у Србији и без њих има много и премного политичких организација и појединаца заинтересованих да владају овим народом, док у исто време нема искрене опозиције, заштитника народа.

Нема у Србији оних искрених Христових некорисних слугу, ако се изузму усамљени и маргинализовани, прогоњени појединци. Двери су по том питању нешто покушале и урадиле са српском мрежом, али можда не на најбољи могући начин. Посматрајући рад ове организације стиче се утисак, а ја нисам непогрешиви папа, дакле не тврдим да сам непогрешив, да Двери нису подједнако отворене за све теме које данас тиште Србију и које су битне за сагледавање ситуације у којој јесмо.

Једна од тих тема је и Српска Православна Црква која се све више удаљава од народне цркве и постаје црква однарођене елите. Мени лично не свиђа се и немање става по питању Епископа Артемија који се прогони на правди Бога. У том немању можда се и крије главни узрок ступања Двери српских у политичку арену Србије. Двери нису ни прве ни једине које својим учешћем у политичком животу само легализују ову симулацију живота на коју су Срби у већини принуђени.

О каквој се симулацији заправо ради и ко је финансира открива се чистим срцима која у симулацији не учествују, а која се може осликати једном премудрошћу Соломоновом Видех слуге на коњима, а кнезови иду пешице као слуге”. То је верна слика виртуелног света који нуди демократска или зашто не револуционарна власт која преоте власт из Божије руке и предаде је у људске. Ова велика глобална циркуска шатра у шта се свет текућом револуцијом претворио, свако вече забавља оне које ће већ сутра бацити лавовима.
Лавови су данас све националне државе које изгубише аутентичну, суверену власт и посташе вазали светске владе, њени чиновници и марионете. Све институције ових бивших држава, садашњих лавова, нису ништа друго него зуби у чељусти лава. Између лавова и меса којим се лавови хране треба ископати провалију да би месо остало на непоједено у безбедној удаљености а лавови поцркали од глади.

То може да уради једино Српска Народна Православна Црква која ће се окупити око Светосавског Апостола Епископа Артемија. То је опасност за евроатлантистичку цркву и њене сателите који заједнички траже начин да заштите своје позиције у виртуелном реду реалног беспоретка. Наш живот много више покрећу наше навике него онај позив на савршенство упућен од Господа. Човек је створење Божије које се током целог свог живота привикава, како на добро тако и на зло у које га Бог ставља, или сам налази начине да се до њега дометне. У добру је лако добар бити како рече песник и владика, тако да се на добро некако много лакше привикавамо и теже се од њега растављамо. Људи из Двери српских према својим личним могућностима и губеру, вероватно никад не би могли да се протегну до Америке, Аустралије и многих других места на овој планетарној циркуској шатри где су били. Све је то неко моћан финансирао и не без разлога.

 У Србији данас, како је било пре може се наслутити, у Цркви закон не постоји ради човека него човек ради закона. Христос је срушен. У свету закон је увек изнад човека, али ако се човек укључи у политичку арену стиче могућност да поново постане човек, додељивањем посланичког имунитета који га издиже изнад закона. Нажалост оно Божије с ким си онакав си важи и у тој арени где се човек врло брзо претвори у надчовека, да не кажем нешто горе. Од тад надчовек живи у рају, подчовек остаје у паклу из кога вуче корен дрвета живота у надчовечанском  рају, ово дрво својом крвљу и знојем залива подчовек а оно за узврат даје слатке плодове надчовеку. Плод је укусан и тако леп да мами да буде угрижен, ту је и кушач који наговара. После првог угриза следи други, за њим трећи и надчовек бива за век и векова савладан рајским блаженством.

Само на граници ова два света у немилосрдној пустињи слободе живи човек, хришћанин, одозго гоњен силом безакоња обученим у јагњећу кожу закона одоздо теран завишћу пакленог свезаног робља. На овом месту пустињске слободе данас се налази Преосвећени Епископ Артемије и ко зна колико још слободних и у слободу расутих да се не саставе. Србија не би била то што јесте, Божија, да јој Бог не даје правог човека за свако време а за најгоре време најбољег човека. Ово по злу најтеже време, оставило је милионе Срба без посла, прогоњене вуком безакоња у јагњећој кожи закона, којима тај вук данас отима куће и станове, да их међу собом подели у рају надчовека. И сам, сам један од тих гоњених Срба тако да знам шта причам. И гле, Бог даје Србима доброг, Светог човека и Доброг Пастира, који је спреман да положи свој живот за своје стадо. Овде је крај политике и крај закулисних мешетарских игара и окретање новог листа у Србији. Одлучност да се не изда Бог са једне стране и жеља да се освоји и сачува неправедни рај са друге. Нема ту више слободног маневарског простора за завођење. Оборени Христос устаде на ноге да још једном издигне човека изнад закона. Ако је Бог за нас ко ће против нас ! Нека нам је Бог свима у помоћи!!!