БЕСМРТНА ПЕСМА

Робиња била је ипак, испразних женских лагодности

А ја у њој угледо земаљску богињу плодности

Имала је несразмерно мале груди и лепо извајану гузу

И кад се свлачила доле, горе је закопчавала блузу

У овом безвезном свету дрско испреметаних фигура

Са мном се поигравао дух а с њом њена натура

Била је кладенац живи кључева мужјачких чула

И где се појавила она бивала је мушка гунгула

Трагове нам расуше светом ђонови нагрнулих руља

И само ме због њеног лика југо носталгија љуља

Бесмртно сунце ме греје бесмртну душу ми лечи

Док бесмртно сећање на њу слажем у бесмртне речи.

ПОБЕЂЕНА СМРТ

Решише елитни да живе по своме
Па прогоне правду и истину ломе
Изабраше веће земаљских судија
Да им суди како грешној крви прија.

Неверју се људском подсмева сам ђаво
Од кад крви суде оно што је право
Меахнизам грозне силе уништења
Одсвуд бије против народног поштења.

Рекло би се да је стигло задње доба
У ком главу сваку савлада гнусоба
И од чисте свести телесно разлучи
Да међ гробљем душа пустош таме бучи.

Побеђена смрт је говори не ћути
Ослобађај душе из државе смрти
Безразложан страх је што телима суди
У поспалом људству чисту свест пробуди.

Бесмртном животу умна душа служи
Што са телом смртним један век се дружи
А кад телу смртном задњи час одброји
Душа се у Вечном Царству успокоји.

ШТА ЋЕМО МИ МАЛИ

Шта ћемо ми мали што нисмо елита
Што нас никад нико низашта не пита
Што учећи свашта ништа не умемо
Осим за елиту храбро да гинемо.

Шта ћемо ми мали људи из презрења
Ко дивљаке крушке опале пре зрења
У тамници тесно искројених дана
Тој елити вредни по луле дувана.

Шта ћемо ми мали владару елитни
На мерилу твоме кад смо тако ситни
Па нас вејеш вредно где и како стигнеш
До елите светске да се приподигнеш.

ЕЈ

Еј човече јадна блесо
Зар си само крв и месо
Шта би с душом где се деде
Крв и месо то црв једе.

А ти земљом баш тим трајеш
Бога више не познајеш
Још се гордиш смртни створе
Како ничег нема горе.

Свет случајем да је створен
А не вољом одозгоре
Да су алге и амебе
Избљувале једном тебе.

Одметнути људски уме
Ко ће тебе да разуме
Кад си комад смртног меса
Издигао над Небеса.

ПУЗЛА ЈЕДНА

Шта је човек мој владико Раде
Пузла једна међу милијарде 
Којој облик вером треба дати
У целину опет послагати.

Адам грехом прште на комади
До садашњих седам милијарди
Које ће се грехом још разбити
И у већем броју умножити.

Простор време којим човек дише
Тек је пузла слагалице више
Што се слаже по Божјем промислу
Ил по гордом сатанском бесмислу.

Вера свака једна слагалица
Диже народ из људских честица
Што се слаже у општу целину
Дух народни носи у висину.

Сваки народ своју слику слаже
Слогом који вера му налаже
Србин ово и уме и може
Кад се Срби обоже и сложе.

Ал свет овај у злу запомаже
Јер и ђаво слагалицу слаже
Против вере и насупрот Творца
Слаже пузле свог временског дворца.

У народном страху и расулу
Слаже горду Вавилонску кулу
Док због људске и демонске вике
Бог разметне кулу и језике.

ОСТА ЗА МНОМ

Оста за мном то време шашаво
Од боема постах вере весник
На обичне речи немам право
Сад се владам ко озбиљан песник.

Шта је било прећутати ваља
Зарад неких захтева пристојства
Хитам себи из младићког даља
Свом спокоју из свог неспокојства.

Година сам наређао ниску
Подугачку за данашњу младост
Све кроз сузу и веселу вриску 
С крајње туге до у крајњу радост.

Пишем јер ме радост срца тера
Мада знам да до сад се уписах
У презрене подно земних мера
Стид ме једе што на земљи дисах.

НОГУ ПРЕД НОГУ

Некад живех силом слабости створења
Одметнутог црва од свемоћног Творца
Убеђен да људска сила се не мења
Навукох на себе оклоп тврдокорца.

Онај који даје телесност и психу
Од младости поче да ме раслабљује
И кроз слабост води у осаму тиху
У којој се Силни слабом приближује.

У строшеној сили слабост се обрете
Што вапије Богу с молбом да опрости
Силништва чињеног кроз несвесно дете
Распаљено силом телесне слабости.

Од тад сила Божија води слабост моју
Куд и како морам, где и како могу
Кроз немире људске ка људском спокоју
Тихо и без журбе, све ногу пред ногу.