субота, 29. септембар 2012.

ВИ КУПИСТЕ СЛАВУ



Ви неприлагођени појавом и гардеробом
Што једете из руке звери а песницима вас зову
У јагњећим кожама вијани курјачком злобом
Пљујем вам мајку Европу развратну, ђаволову.

Ви што преводите преко воде и заводите за планину
Подадулих телесина од квасца лицемерја
Што само хитре пушке умеју да вас скину
Са оглашивачких табли родоскрвног зверја.

Ви багро што упакована у лаж продајете лица
Док гостите себичног гада на сатанском пиру
Ви јата очупаних приземљених птица
Чепркајте по прашини у душом купљеном миру.

Утрчите у јата отпали од осаме слободног лета
Живите плотима мрсним од цене идеала
Ви проклети и бедни заробљеници света
Недонесени за изазов ломача и вешала.

Србија вам у устима, Европа у глави, у срцу грабеж
Оловка вам стихове пише увек за оног ко да више
Уједате око себе да изазовете не бол него сврабеж
И не хајете што вам срце и ум у раскол ударише

Ваше речи нису воловски рогови да могу да се вежу
А језик вам се одмота до задње границе исплативости
Па вас прашине ради све војске у своја кола прежу
Потајно једете месо све гложећи се око кости

Ваше су речи мелем који трује
Анестезија у паклу одрубљених глава
Из сваког звучника име вам се чује
Ви куписте славу а вас купи слава.

четвртак, 27. септембар 2012.

КАД СХВАТИМО ГЛАГОЛЕ



Кад схватимо да је глагол имати
Недељив од глагола отимати
Казаћемо им доста багро грабљива и отимачка
Рад је за човека а за Барабу пљачка
Онда ћемо заврнути рукаве
И у писаљке преостале од руку
Од многог пошћења
Подигнућемо мотику и куку
На Каинова крвава гошћења.

Ако нам мотика није при руци,
Ако нас премамише ови крволочни вуци
Да у граду потражимо срећу
Узећемо ко Самсон вилицу магарећу
У одбрану достојанства
Чојства и Божанаства.

Кад схватимо глаголе живећемо у речи
Међусобној и над собом
И нико ником неће да клечи
И нико да господари робом

понедељак, 17. септембар 2012.

КАД НЕПРИЈАТЕЉ УМАРШИРА



Кад непријатељ окупира
Важне мете циљно бира
С копна, мора, из свемира
Сирена опасност свира.

Док мостове бомбардира
И касарне демолира
Људска тела масакрира
Квислинг отпор саботира.

Кад одбрану демонтира
Зле легије замаскира
И цивилно умаршира
Своју владу инсталира.

Паром чојство девалвира
И јунаштво девастира
Свуд изроде експонира
Од плаћених својих жбира.

У школство упарадира
Ђачке главе окупира
Мозгове им програмира
Да свуд неум доминира.

ПЕВАЈ ПТИЦО



Песник расте а ја се смањујем
Птица лети над песничким брујем
Док глувима Бог отвори уши
Лети птицо и пркоси тмуши.

Неће глуви песму неба птицо
Све док нису ограђени жицом
Тражиће ти перје тек над јамом
Изгубљени под олујном тамом.

Певај, лети и не жали крила
Једног од сто не би л пробудила
Једном слепцу од сто врати вида
Певај птицо пре но се зарида.

Певај птицо најави олују
Бар буднима што виде и чују
Над уснулим будна немаш моћи
Над њих олуј ко лопов ће доћи.

БРАТСКА СЛОГА



Ми смо Божја Православна чеда
Кроз срца нам Бог вечити гледа
Ал сатани ово није право
Вражду, мржњу међ нас баци ђаво.

Бог љубављу братска срца греје
А сатана ледну вражду сеје
Да брат брата подводи под злога
Да царује завист и неслога.

Кад се србска посвађамо браћа
Под теретом сатанских недаћа
Владари нам лако загосподе
Уздигну се и од нас одроде.

Заводе нас по личном добитку
Под топове и под сабљу бритку
То Бог сетве иште Божје жетве
Да нас жање срповима клетве.

Све ћутећи Бог нас погледује
Где мрзитељ мрзостима трује
Ал кад дара све мере преврши
Он се јави Србиновој души.

Па му каже е мој блудни сине
Назад оцу несрећни Србине
Док ти блудиш за обманом злога
Темеље ти помера неслога.

Стење душа под теретом меса
Бич тирански уједа телеса
Кроз облаке народ тражи Бога
Он кроз срца шапће братска слога

Кад опколи смрт нас и безнађе
Манемо се међусобне свађе
Брату братску опростимо рану
Па заједно рушимо сатану.

недеља, 16. септембар 2012.

СА ПЕСНИКОМ



Са Песником устајем и лежем
Са Песником у сну се протежем
Са Песником у пламену горим
Са Песником против зла се борим
Са Песником сан песнички снивам
Са Песником и ја творац бивам
Са Песником вечну песму кујем
Са Песником бесмрће купујем
Са Песником у по ноћи зборим
Са Песником што не беше створим
Са Песником прву кафу пијем
Са Песником у тајну се скријем
Са Песником ручам и вечерам
Са Песником светове померам
Са Песником једну жену љубим
Са Песником ступам светом грубим
Са Песником лебдим у ваздуху
Са Песником у истом сам духу
Са Песником у духу и кости
Са Песником ступам ка вечности
Са Песником самоће удружим
Са Песником уздишем и тужим
Са Песником исте мисли делим
Са Песником платно душе белим
Са Песником сиротујем верно
Са Песником заобиђем скверно
Са Песником дух слободе славим
Са Песником и у апс заглавим
Са Песником живот није шала
Са Песником стигох под вешала
Са Песником препешачих море
Са Песником до Маслинске горе
Са Песником у ватри изгарам
Са Песником зној у крв претварам
Са Песником пијем чашу жучи
Са Песником што праштању учи
Са Песником молим се за жртве
Са Песником оживљавам мртве
Са Песником одробљујем робље
Са Песником испражњујем гробље
Са Песником неутешне тешим
Са Песником завезане дрешим
Са Песником и ја у кал пљујем
Са Песником слепца исцељујем
Са Песником и ја од зла гоњен
Са Песником из света уклоњен
Са Песником грлим се и љубим
Са Песником загрљен се губим
Са Песником себе се отресох
Са Песником и ја крст понесох.

ЈЕДАН ВЕК ТЕК



Врати мени ово моје данас
Нека теби твоје боље сутра
Много тога стуштило се на нас
Многе ноћи прогуташе јутра.

Док ти крчмиш то сутрашње боље
И ужитак себи данас грабиш
Окиваш ме на точку невоље
 На мој јаук ти се глув барабиш.

Један век тек људски мени следи
У времну и простору земном
Овај што га твоја рука цеди
Неискреном причом вазда спремном.

КАД УСТАНУ ЉУДИ



Кад устану људи утећи ће звери
Кад утекну звери скупиће се људи
Сазидаће кућу према људској мери
Одјекнуће свемир песмом која буди.

До рођаја људског нада нек нас води
Од данас до сутра, од века до века
Понегде ће бити да се човек роди
Али то још није рођај свечовека.

У бисер векова године се слиле
Време лепа курва продаје пољупце
Свечовека држе самољубља силе
Да се не одреши са пупчане врпце.

С ВОДОМ ПОВРХ ГЛАВЕ



Тамо где се памећу помери
Измешају људи се и звери
Људске речи слију се с режањем
Па се јурне у јуриш бежањем.

Кад се правда под неправду сроза
Пузе сати ко паклена гроза
Тад се дани у ноћи подаве
Па се живи с водом поврх главе.

Крв и месо кад по свом поведу
Накоте се змије у погледу
Злобна ватра из очију сева
Пред човеком марширају црева.

Кад се грезне у корисној лажи
Некорисна истина не важи
Улизички кад је род на цени
Тад гвоздене поруше свилени.

ТЕЧЕ РЕКА ЛЕПЕНИЦА



Тече река, дели град на пола
Тече јадна умрљаног лица
Неми сведок људског непребола
Тече река, тече Лепеница.

Тече бедна, прекидана сушом
Тече бесна коритом улица
Тече овом шумадијском тмушом
Тече река, тече Лепеница.

Тече река, под мостом обрне
Тече река, тихо време мрви
Тече река кроз барјаке црне
Некад реком потеку и крви.

Тече река, сећања односи
Црних дана логора и жица
Поред цркве стидна ко да проси
Тече река, тече Лепеница.

Тече река, као да је није
Без живота и животног сјаја
Док Морава жуч јој не попије
Тече река бола и очаја.

петак, 14. септембар 2012.

ЋУТИ ГДЕ СИ



На злом дежурству док дежураш
Превиђен од оних на млечном путу
У тишини испијај своју чашу жучи.

Не покушавај да увеличаш лични формат
У појавама запаљеним самољубљем,
У тој пламтећој површини без дна форматиран си у мрву
Ћути где си, да те ломача зависти не стигне.

Не повређуј закрпљеног маркираним крпицама
Не помичи старе међе да те секира не стрефи међу уши
Не стај на сенку оном који се у њој удобно скућио
Заврти рулет без крика.

Живот је коцкаст, уђи у прави угао кривче
И посматрај круг у кругу
Не силази по неискрене осмехе
Макар те разбешњена пена бацала небу под облаке.

Ако паднеш разбићеш се
Ако не паднеш, једног дана ћеш им рећи хвала.

Умро је чича Јова са Романије
И зато не дотичи се усијаних глава
Не пали шибицу да им осветлиш срца
Да ти животиња мрака руку не одгризе до лакта.

МАЛИ ЧОВЕЧЕ



Мали човече не жуди за величином
Ти си рођен за велика дела у великој тишини
Зато не сањај великог себе у великом и бучном свету
Ако твоја дела не превазиђу величину твога имена
Твоје ће дело отићи с тобом у гроб
Ако твоје име не провали из сенке твога дела
Твоје ће име заживети тек после твоје смрти
Углавном знај мали човече
Ти си мали и смртан рођен за живот у сенци
Или свога имена или свога дела.

уторак, 11. септембар 2012.

У НАОКО КРХКОМ ЗАКЛОНУ



У наоко крхком заклону истине упињем се да задржим агресију злодуха времена.

Не пристајем на ишчашења и ломове освешћеног простора ума које безбожне силе налажу са свих страна.

Пред мојим, широм отвореним очима из чељусти дана израстају зуби гладних мачева.

Док дланови горе ломачама безвредних папира оваплоћена смрт господари крцатим улицама мегалополиса.

Глуве уши, очи без вида, ничији зној у бесцење цеде подижући душеломни зид смрти.

Готово нем, али не баш ћутке, будне пажње гледам како се тањи кончић свеукупне физичке егзистенције.

Реминисценција лепог и ружног престаје са гашењем последњег дамара, за последњим издахом ја верујем у нови бесконачни удах последње Свете тајне.

Људима овог времена смрт је још увек један неосвојени простор од ког их подилази језа.

Реткима је то простор Богочовечанског истинског Ја јесам по верној и истинитој речи мога Бога који свој бесмртни живот положи за све који у Њега верују.

понедељак, 10. септембар 2012.

субота, 08. септембар 2012.

ЕПИТАФ ВОДНИКУ



Овде лежи пали водник
Херој мира и заводник
Што од метка беше бржи
Па га земља једва држи.

Паде јунак у несрећи
Из прељубе одлазећи
Жену туђу прељубио
Ауто га туђ убио.

Возач шљивком оросио
Јунака је покосио
Без фарова у по ноћи,
Паде водник без помоћи.

Кад пред закон би приведен
Возач посеже за лажи
Изјави да је разведен
И да пићем тугу блажи.

Још изјави да због мрака
Није видео пешака
Да водника није знао
Све док није чуо јао.

Сад по граду прича кола
Поврх женског дуплог бола
Да не беше баш овако
А да само ноћ зна како.

петак, 07. септембар 2012.

ЛАКОЋА ЖИВЉЕЊА



Лако је против самога живети са свима
Лагодније је гонити него гоњен бити
Користољубиво братство за сваког користи има
Кад је џабе љубити исплативо је убити.

Путевима чудним коров брише стопала траг
Извесност у себе привлачи обавезним смером
Кад долазе страни гости раскопавамо кућни праг
Од кад Бог рече лаку ноћ тражимо се фењером.

А ноћ, балаканска, густа гута нас на сва уста
И нерођене, и успеле да се роде, и заметнуте, и одметнуте
Од брата, па све до небрата, гута црна и пуста
И руке, и ноге, и ребра, и кључне кости крши ко гране откинуте
И гута, против Бога и против Крста
Кроз приказе своје црвене, плаве и жуте.

Како из дубине таме њене, којим путем у буђење поћи
Кад заборав попаде на сећања посувраћених умова
Ко беше светлост света, ко видело беше слепоћи
Ко беше Царски Пут изнад свих путева и друмова.

четвртак, 06. септембар 2012.

УМЕЋЕ ЖИВЉЕЊА



Умеће живљења с омчом око врата
У шаховској партији жртве и џелата
Невидљиво, тихо скривено у тајни
Знају само они рођени очајни.

Изаћи из смрти жив и неозлеђен
Из ледаре мртвачнице врућ и незалеђен
Наставити живот и после трајања
Знају само људи с даром очајања.

Волети до краја и новог почетка
Постити се земљом од среде до петка
Засјати у пркос тмушавилу густом
Знају само људи што ходе под крстом.

Вриснути од бола који другог тишти
На раскошном пиру бити презрен, ништи
Теснити се у три броја мањој кожи
Уме само онај ко жудње обожи.

Дисати под водом пловити у ватри
Замишљеног лица сред вриске у шатри
Убицу док својег за смрт своју теши
Зна тек онај што се у очају смеши.

среда, 05. септембар 2012.

ЗАВРШИ СЕ ИГРА




Заврши се игра,  и мачка репом не маше више
Одмотано клупко лета јесење чека кише
Излазак душе одлаже се за прилику другу
Сретаћемо се у општем кругу, свако у свом кругу.

Заврши се игра, и мачка репом не маше више
У просторе туђинске кругови се затворише
Још једном лету сунце у погледу гасне
Још један прође јул, однесе врућине страсне.

Заврши се игра, и мачка репом не маше више
Охлађене главе усијане крви охладише
Од охлађеног лета  срце још једну битку губи
Јесен је време свадби а само се лети љуби.

У простору круга свашта се може скрити
Можемо бити подељени, лажно истинити
Понекад нас занос узме и поведе против ума
Некад нас талентом ега зачара и глума.

уторак, 04. септембар 2012.

ИЗГУБЉЕНИ-НАЂЕНИ



Изгубљени нађени песници у свету
Ил за себе пишу ил за своју штету
Открива се срце благом које жуди
Ко од Бога славу тражи, ко од људи.

Књижњвничкој слави тек луди одоли
Бог песника губи кад га свет заволи
Нађеног поете ловор главу краси
Ненађеног гробна тама живог гаси

Песници су птице чистих зрачних сила
Кад их свет пронађе подреже им крила
Подрезаних крила трчкарају јатом
Некад занос духа замене занатом.

Ко је царство духа за таштину дао
Тај за своје песме не рече ни јао
Изгубљени бивши нашли се охоли
Оборили Бога да буду идоли.

ИЗДАДЕ МЕ ЈУДО



Моје Царство није од овога света Јудо. Ти си помислио да сам дошао да вам донесем круну.

Нема те круне, Јудо, коју грешни човек не би оборио, и нема те главе на земљи која би круну несебично, праведно и безгрешно носила.

Зато сам дошао да вам донесем лек од смрти која у вама сања круну.

Смрт у вама издиже вас изнад онога кога умањујући убијате.

Смрт у вама ствара мрзост према другом над којим би да владате Јудо.

Дошао сам да вас излечим од мрзости и научим братској љубави, да не газите више један другом по главама.

Сви сте ви браћа и Царски синови али један другом слуге из љубави а не Цареви из мрзости.

Док сам вам прао ноге ти си омагљеним умом сањао о круни и пролазној слави земаљској из руке кушача.

И тим својим умом, омагљеним земљом, издаде ме Јудо.

НЕВАЖНО ОД НЕВАЖЕЋЕГ



Помирен са местом неважећег лика
Испуњавам време радостима тужних
Не види ме важних раздрагана клика
Склоњена од истине, сиротих и дужних.

Ко да поглед троши на усамљеника
Ко да реч изусти ил на изуст чује
Док преврће важност пуног новчаника
Неважећег важан зар да примећује.

Важећи на себи док важности ките
Промиче им живот полуснен ко прича
Бог у чуду гледа земне конвертите
Што свој руше живот злом парадом кича.

понедељак, 03. септембар 2012.

НЕСТАНАК ЛАГАНИ



Нестанак лагани ко кругове воде по каменом пљуску
Овим телом смртним на себи проносим кроз капије дана
С дрвета шареног побрах и ја жеље, и згазих им љуску
Крв у уму хладим, гасим пожар страсти, цедим гној са рана.

Сигурним кораком црног, жучног мужа прилазим старости
Без осврта једног у прошло, до јуче заносом што беше
Глупост, грех и шкртост пету уједају Боже глупост прости
Силом Сина Божјег из плоти излазим слободом разрешен.