У ГРАДУ ЗАВАЂЕНИХ ОБАЛА

У граду завађених обала реке Лепенице
Мртве реке нестале у вавилонској пометњи и чуду
Испустом црвене боје из фабрике аутомобила
Још пре неколико деценија
Уништењем последње рибе која је жива била.

У кућицама поређаним на брду
Низ чије су стрехе зими висиле леденице
Далеко од градских генија
И петпарачке варошке славе,
Тамо где се врабац после јулске кише купа у бари
Рађали су себе пробуђени сањари
Одметници од горке јаве.

Пробуђеним сањајући видом како их односе крила
Лепотама неким далеким чак иза седам брда
Где летња ноћ шушти као баршун, свила
А калдрма није као на њиховом брду тврда.

У самоћи жвакаху приче прећутане за кућним столом
Застртим мушемом од најлона смешних шарених цветова
У оквирима малог јада људским стиснути болом
Духовима полетним вијани сликама далеких светова.

Сањари о свету познатих и славних
Створеном за јаке
У бегу од измаглица зимских и фабричке траке
Фарбарских кабина по којима лебди црвена прашина
Чак преко Алпа на осовинама воза кроз студен слеђених шина.

Крв буне проврела кроз срце синова синова, а буна се не назире
Ни од куд прилике да јурну тобџије и барјактари
И рам мртве природе устанком рашире
Променом суштинског редоследа ствари.

Бар једна битка да је да се деси
Да устану хитро ватром из пепела
Да ко Спартак рањен секу са колена
До последњег даха и парчета тела
Ил бар једно зрно у буре укрешу
Барутом крцато да у вис полете
Да у кули часно бели им се ћела
А јуначки дуси с облацима плешу.

Да ко Спартак србски на брду Љубићу
Топ бранећи србских
Устаника гину
Да сутра на очи могу Обилићу
Да царство синова заживи у сину
Да их небо слави кад их земља згази
Да раздеру стид образина уских
Што им кроз век кроје срам и безобрази.

Од како Реч Божију чуше живим гласом
У крв да заплове не часише часом
Божјег Сина синци светлих идеала
Коју гвожђа тугом нису оковала.