Ноћ помера завесу са душе, пријатно затечен
Задивљено разгледам ваша драга лица
Зар се и немоћно време загрцнуло
Пред вашим победничким осмесима
Као и ја некад, при нашем првом сусрету
Све је исто, толике године нетакнуто са свог места
Као соба из које је неко заувек нестао
И у којој се чувају ствари које сећају на њега
Замишљам какве сте овог трена, ове ноћи
Далеке иза дебеле завесе живота
Која вас немилосрдно сакри од мога погледа
Тамо где не прозире светлост овог нашег сунца
Где кише нису топле као кише наше младости
Где се ноћима спава а не воли очима
Где су сви дани исти као први дан растанка.
Нема коментара:
Постави коментар