понедељак, 26. децембар 2011.

ГДЕ ОСЛОНИТИ ГЛАВУ

Са дрвета познања добра и зла
Тренутну корист човек бере
У џепу космонаута стешњен
Пребледели месец сија стидом
Печурка од атома што чекају да прсну
Кажипрстом показује но! но!
Земља изровашена пацовским каналима
Птичарским мрежама умрежено небо
Где ослонити главу пита се онај
Што му дуга крила сметају да хода.

петак, 16. децембар 2011.

ОД ЧЕТИРИ ВЕТРА ДОЂИ

Прекршењем земљине теже
Неискрене лутке ограђују ваздушни простор
У вакууму лажи окамењене лебде
На уграбљеним узвишеним местима
Уметност преживљавања у сенци пендрека и рекета
У непомаку стоји живот
Без снаге да се смрти отме.

Заменом теза субота се изобличи у Велики Петак
Од забране до забране, од страха до страха,
Кроз катакомбе фантазама
Гад вија изгубљену сенку
Очима кртице, срцем миша, умом дивљег вепра
Из обоженог пешчаника
Зрно за зрном сипи.
Од четири ветра дођи Душе
И дуни да живот потече.

среда, 07. децембар 2011.

ВАШАР

Ходаџије пред временом не остварују бенефицирани стаж
Чврсто се ухвати времену за реп и прати га у стопу
Частиће те највидинијим местом на вашару баналности
А ти се отуд шепури, кочопери и тргуј сопственом сенком
Не лупај главу мислима о свршетку вашара
Уместо да мислиш о крају узми све што ти он,пружа
Крцкај, натенане, садашњост упаковану у лицидерско срце
И зашећерену јабуку
Не брини се вашар нема ни почетка ни краја
Он је средина у непрестаном току.

субота, 03. децембар 2011.

ОЈ КОСОВО


Ој Косово Србско судилиште
Душеспасно, ти Царско бојиште
Где се цена крви крвљу плаћа
И Србље се Христу Цару враћа.

Ој Косово Васкрсно Распеће
Крсте, с ког се у Небо полеће
Где Реч Божија кривом уму суди
И савест се из сна мртвог буди.

Ој Косово Србска риданице
Покајнице, Небеска станице
Сунце Правде сред тебе се спусти
Да се Србље огњевима крсти.

Ој Косово у себе враћање
Богу Бож'је у крви плаћање
Векови ти лучу распирују
За Небеса Србље регрутују.

Ој Косово колевко Јуначка
Подвижнице, вековна, Светачка
Блажена си радост мученика
Сунцем Правде умивеног лика.

Ој Косово Србском крвљу Свето
Од Србаља никад не отето
Слава и Част на Теби се стиче
Србин и Христ на Косову личе.

недеља, 27. новембар 2011.

НЕРОЂЕНИ ЗА СЛОБОДУ

 Разливен у неколико дугиних боја, бог рата
 Извлачи удове из владиних кабинета и судница
 Кад ненајављен отвори тешка тамничка врата
 Затечени скочисте с дрвених палача
 Тутну вам по пушку у руку и по парче колача
 У трену помрче свест да почне лудница.


Угрожен мир, држава, нација
Кроз јата шарених папагаја свих боја
Крештала је организација
А ви жестоки момци из краја
Ратничког соја
Полетесте брзоплето за срцем лава
Заборавивши у тамници главу
Јер тамо где јуришате коме треба глава
Тамо се убија и гине за славу.

Закорачисте у мутну воду
Без пливачког знања
Заронисте у крв за угрожену слободу
И друга навијања.

Каква је то слобода
Под печурком од поцепаних атома
Не могоше да вам кажу крви
Духом не разазнасте а тело се отело па хода.
За слободу отаџбине ко од грома
Од ваших руку падоше први
За њима јата летнуше душа
Очи слепилом навреше крви
Уво звиждуке смрти слуша.

Кад бог рата образину скину
Гле трговац стари, продаје мир за трице
Ко кроз дрвеће узресте суштину
И са свих страна осетисте жице
А жичане бодље ко пре рата боду
Да бар у јуришу изгибосте слободни
Ви нерођени за слободу.


среда, 23. новембар 2011.

ОДРЕКОСМО БОГУ БОЖЈЕ

Ми овнујска ловина, они вучји ловци
Одрекосмо Богу Божје па нас врте новци.

Ми полегли по трпези, они за трпезом
Повезани вишеструком сатанином везом.

Од очњака до кутњака нестајемо фронтом
Траг нам бришу четкицама, водом, каладонтом.

Ко добија а ко губи у животно-смртној трци
Кад смо сви у Божјој руци, овнови и вуци.

понедељак, 21. новембар 2011.

ЗА ТРБУХОМ ПОШЛИ




За трбухом пошли у валовље стигли
Ван Пута живота злобна смрт се цери
Угашеног духа телесом задригли
Престајали људи котиле се звери.

Одбацивши мач подлегоше ножу
Погазише реч да гроктањем зборе
Утовише тела па на шиљак кожу
Где гркљане режу и трбухе поре.

Из мрзости двоје трећи талон носи
А вајно смо братство како кажу крви
Они сеју трње куд ступамо боси
Кад нам крв потече оргијају црви.

Ко бисере згази ченгеле омасти
Кућа се изнутра према споља чисти
Од немарних слугу до ревњивих власти
Путеви су разни а непут је исти.

Жетва сетву стиже горак лебац меси
Ручак с преседањем и вино с мучнином
Кад лудости рачун испоставе греси
Погруженом старцу под смерном седином.

среда, 16. новембар 2011.

У МИРОВОЈ КУЋИ




У кући пометених вуци оштре зубе
Јагањци док блеје у овчијем колу
Све до часа смрти лажљиво се љубе
Жртве и џелати у срећи и болу.

Размилело робље војска смрти, сива
С болом оштри дуге црне језичине
С тоцила ђавољег оштрица лажљива
Копрца се змијски кроз варку прашине.

Рат демона бесних пржи људске плоти
Рај оборен лежи у полигон смрти
Век за веком горде одсупнике коти
Змијац, отац лажи, с неба откинути.

Света лампа сија у мировој кући
У невид скривена за таму што кружи
Складно хита себи собом пламсајући
Век за веком смерно царује и служи

четвртак, 10. новембар 2011.

У ДРЖАВИ СМРТИ



Беспослене роде у држави смрти
дремају у чами
Северац на југ бреме греха прти
да послужи тами.
Расипништво, шкртост, наличје и лице
себичног демона што мрви у трице.
Наопаким умом злочин богу служи
бог се зове ђаво и на ланцу држи.
У држави греха од грохотног смеха
заболе стомаци,
Ко кец на десетку
прилика да нешто у кљун се убаци.
Сионски мудраци и њини пајаци
везују у тело,
Грађанство замире да живну сељаци
док не умре село.
Слобода је прича коју без проблема
ропство демантује,
И у се и на се и подасе грабиш
док камере зује.

уторак, 08. новембар 2011.

ЛУДА ПЕСМА





Лего мрак на сокак а ја свету наопак
Витла ветар кида жице електричне гаси свице
Ја уличар без улице
Идем путем, пут се губи, цвокоћу од језе зуби
Ту, где сутон поноћ љуби
Ни светлице нити зрака у дубини тешког мрака
Што бос крчим сред трњака
Погледујем напред, иза, из далека и из близа
Нестајање свуд и криза
Што је друго име суду правду вичем узалуду
Ко још слуша јавну луду
Док бол цепа мушке груди кроз мрклине те и студи
Ветар злобну песму гуди, где су људи? где су људи?



петак, 04. новембар 2011.

ИМА У МЕНИ


Има у мени жара старе ватре спремне да плане сваког трена
Има страсног отрова који разум убија к'о ништа
Кратки су сви моји путеви од срца до губилишта
А воде преко жена.

Има у мени још дивљине од искони моћне и младе
И један источник туге уме из мене да покуља
Док јуришам сам на подводне барикаде
Под дебелим наслагама муља.

Има у мени трагова прошлих дана
И мрвица љубави старих на уснама 
и срцу што још пулсира јако
Има избледелих ожиљака од рана
На тешком челу, али има и мира лаког.

Има у мени и мене неокаљаног земним прахом
Напијеног сунцем, месецом и чистим небеским дахом
У мени се назире и крај и почетак
Животом обиђох круг из кога се цери смрт
Крај мене лаж пролеће к'о испаљени метак
За жилаво искрен живот нејак и крт.



недеља, 02. октобар 2011.

БОГОРАДАН



Живот мој је у јесен пролеће
Радост која из туге полеће
Трагедија на раскршћу среће
Одложено до сутра распеће.

Љубав моја горчина што рађа
Слатку ману, од свег земног слађа
Сузу што у бисер преугађа
Што доводи наду из безнађа.

Песма ми је бол трпњом савладан
Сила којом обуче се јадан
Храна којом нахрани се гладан
Сваки стих јој жив и богорадан

ГЛЕДАМ



Гледам како плитак мир стиже дављенике у плићаку
На површини нестварно углачаног сјаја
Равница без конца потања у мраку
Ни узлета нема ни очаја.

Гледам синове прељубе како славе
Одсечене главе ко пехаре накрећу
Ја једнодневно створење
Ноћ још коју преживећу на срећу
У оази поезије на непостојећем броју.

Гледам ужурбане велможе
Хабају чизме од ђавоље коже
Са славља на славље
Говорећи глачам искрено узглавље

Гледам знојем робља расте рајски врт
Власника живота од крви и меса
Устрчалу гледам прерушену смрт
Где дрско поткрада Бога за чудеса.

ЗАЛУТАО



Залутао човек негде у стомаку
Па молитве диже проји и кајмаку
Да му пут покажу до среће у свету
А он ће по путу да сипа вегету.

Да избегне неко ново сагубљење
Садиће крај пута реново корење
Бог са неба гледа па се чудом чуди
Пут им стално цртам ал' губе се људи.

Ја им дадох битност, део своје части
А они задригли, даве се у масти
Зато ћу им дати ужегнутог уља
Да клечећи моле пред зрном пасуља

Удављене сармом скуваћу у паклу
Док јабуку гризу прасету умаклу
Задригле у месу сумпором ћу пећи
Да сви буду реш, репови прасећи
Да се сваки својим преждрењима кити
Кад је хтео телом а не духом бити.

САБРАН У ОГАЊ СРЦА



Иза префикса нај, стоји бољи ил' гори
Средина је овде тек да се гоји
На сваком нивоу свести још једна несвест чека
Од створа до човека
Господе подигни ме на онај ниво свести
Где студени и врућине немају власт да уде
Где радости и патњи разбијено огледало буде
Где духови злобе под ногама ваздух уједају бесно
Вертикала укида лево и десно
А богаташи немају да плате рачун
Који испостваи време
Где бестелесни не пазаримо креме и парфеме
Женски атрибути занеме Јер их нема
Ево пружам се рукама обема
Из пета сабран у огањ срца
Отвори врата,послушај куцам.

МОЈ СВЕТ ПРОДАДОШЕ



Мој свет продадоше лакоми
Својим мегаломанским жељама
Несравњеним с моћима
Заваљени по фотељама и несвањивим ноћима
Болесним сујетама и личностима узаним
Вештом руком зауздани
И упрегнути у огромни точак профита
Капљу од среће попут сталактита
Окренути наглавачке
Посматрају свет из мртве тачке
Додворавањима и лажима међусобним
Прећуткивањима узајамним уцењених мана
Поткрадају један другог притворно злобни
Грабежом грабе са свих страна
Мој свет продадоше курве профитерске
Политиканске радодајке, каријеристи
Непрецизни снајперисти, учењаци
Одлични ђаци и понављачи
Радници на црно и паразити у њиховом зноју
Старци што и данас помињу буђаву проју
И други светски рат, рођена сестра и брат
Отац и мајка, тетке, тече и стрине
И они што тепају сине, а мрзе до пакла
Изумрле цивилизације и нове хибридне нације
Галофак генерације, децентрализације,
Индустријализације, уједињене нације,
Медитације, полицијске рације,
Хуманитарне донације, намети и дације,
Порези на безбрачне, безубе и ружне
На меланхоличне, да разбијем риму,
На лето, јесен и зиму, осеку и плиму
И ако прескочих још које злости
Нек ми министар финансија опрости.
Мој свет купише светски богаташи
Рокфелери и други фелери, распрснути гелери,
Тексашки нафташи и њихове млађане жене,
Они што пуштају лавове у арене
Да се забаве пуштањем крви
Наоко црви ал' у срцу звери,
Болесници од депресије и маније
Велики режисери, мултинационалне компаније,
Потенцијалне самоубице и масовне убице,
Произвођачи ратова и мировњаци,
Истраживачи сатанских дубина, вилењаци,
Статисти у главним ролама
Сексуално образовање по канцеларијама и школама,
Лопови и њихови телохранитељи,
Професионални нападачи и бранитељи,
Медиокритети и остали пропалитети
У сопственој сенци угодно заваљени
Живи награђивани, слављени и хваљени,
Посвећеници у најдубље тајне људске душе
Алхемичари, масони и њихове потркуше.

Песма из мог ранијег песничког циклуса док сам још бљувао отрове.
Данас бацам бисере на прогониоце.
Из књиге ''ИСПОВЕСТ БРОЈА''
2007. самостално издање

четвртак, 29. септембар 2011.

ПЕСМА НАЈВЕЋИХ ГРЕШНИКА

ПОСЛАНИК

Иди, буди проклет да ратујеш рат
Дајем ти мач духа с њим и благодат
Прими и штит вере и сумњу што трује
Уз јагњећу кротост и хитрину гује.

Разделих ти разум да крајности вага
Царство сиромаха и скривена блага
Кад рашириш руке и кад будеш вођен
Рећи ћу да умреш стари новим рођен.

Чинићу да чиниш и речи и дела
Да подижеш ватру из хладног пепела
Волећу да волиш, да за љубав страдаш
Стајаћу да стојиш, падаћу кад падаш

недеља, 25. септембар 2011.

НАМЕШТЕЊЕ



О ненападању пакт с ђаволом кад склопиш
То се мир још не зове
Тек кад капитулираш неопозиво

Добијеш намештење у хијерархији смрти
Добијеш и оштру косу
И широким откосима косиш живот
Кад се ознојен зајапуриш
И умарајући друге умориш себе

Уместо косе добићеш  кључ
И постати кључар од поверења
Свет је овај тиран тиранину
А камоли души благородној
Али не брини
Нерођени се лако удружују у злу
Само ретки, благородни остају у самоћи
Безуспешно тражећи излаз
Уместо кључа тајни им пролаз покажи

Кроз непрозирни тунел порока
И уживај у својој плати.

уторак, 20. септембар 2011.

РАСПЕТ



Између каладонта и сапуна
Између зрна шећера и соли
Крстом политичара и тајкуна
Распетог, свака кост ме боли

У гомили очију што не виде
У гомили ушију што не чују
Крв капље мукло дланови бриде
Клинце кроз шаке док ми кују.

Између главе у клонућу
Између бити сит и пити
Свој дух Оцу узвинућу
Не хтедућ имати а хдетућ бити.

понедељак, 19. септембар 2011.

ЖАР ПТИЦА



Духом свезан ја ништавило
Претурам трезан пијано правило
Од злобне мрзости љубав ми већа
Чело ми зари милости свећа.

Културне масе уз таламбасе
Призивљу крв на децу и на се
Небо се стеже поганим кругом
Земља се клета не љуби с дугом.

Поносом јачим од глади и жеђи
Тврдињом вере до печене глеђи
Пребирам речи живота пуне
Ноћ ме заводи а дан ме куне.

Певаш у мени ја Твој сам писар
Свештеник вечни и времни клисар
Жар птица света кроз сва столећа
Од пећине скромне све до распећа.

субота, 17. септембар 2011.

СПОРТСКА НАЦИЈА

По државу и народ погубни политички резултати остају у сенци добрих спортских резултата. Од православне нације постали смо спортска. Зато нам је поред спорташког председника спорташка и црква. Црква позива на тродневни пост вернике, не примећујући  да искрени верници преживљавају кроз вишегодишњи свакодневни пост. Црква одликује спортисте орденом Светог Саве и овлаш се, у минут до дванест, огласи по питању отимања Космета, кад оно улази у завршну фазу. Владики Артемију се од стране  полиције ускраћује право преласка преко границе коју Шиптари и НАТО још не успоставише. Народ никако да уочи да србски спортисти нису србски јунаци него сарадници одрођене власти.

СВЕТУ ОКО НОГУ


СВЕТУ ОКО НОГУ

Из средишта света и срдаца људи
Првим у последњег Бог кроз време сишо
Отказа му свет пуномоћ  да суди
Још му оста власт над сунцем и кишом.

По ратишту иде броји своје мртве
Понеког из канџи смрти, тек уграби
Избрани његови у свету су жртве
Љубљени његови у свету су слаби.

Никад не заноћи у раскошном дворцу
Одмор у затвору  нађе и лудници
Што је презир свету то је мило Творцу
Који сузе брише, њој јавној блудници.

Потлачене воли жали њих што тлаче
И једни и други мила су му чеда
Радосни га неће па с тужнима плаче
На радосне исто, сажаљиво гледа.

Бог не воли нећу а воли не могу
Свемоћ му се строши у људском свехтењу
Зато се сад свету мота око ногу
Надиђе га светски човек по чувењу.

уторак, 06. септембар 2011.

МИ СМО

МИ СМО

Ми смо за слободу гинули у ходу

Бивали без прага и државног здања

Лешеви су наши сејани у воду

У со мора још нам со суза потања.


Ми смо светлост света узнели на брдо

Распетог Балкана судилишта света

Где падосмо с неба за знамен и чудо

Божур нам из крви кроз векове цвета


Мајке нам затрудне светлошћу и сољу

Па се стекну чете господара таме

Нерођене да нас у утроби кољу

Бабици у руке тутну оштре каме


УМРЕЖЕНИ

Мамоновим умрежени мрежама

За који сребрњак и нешто сујете

Испредају нити пауковог братства

Лове обезглављене муве и ждеру у сласт

Дишу месом које на роштиљу страсти цврчи

Мрзитељи оних што их жале

Воле математички прецизно

Себично, користољубиво.

Упоредо са њиховим сенкама

Узрастају блиндирани зидови Вавилона

У вечној смрти савивши гнездо

Упорно одбијају да се роде и у живе пређу

Трајемо у истом времену и простору

Као вода и уље

По вас дан се мешамо

Да се никад не помешамо.

Обесправљени на нишану плаћеника

Смирено чекамо усуд

Ако се изузму ловци ниједно нас око не види

Захваљујемо крвопијама

Што нас ослобађају сувишног терета

Док кључари времена закључавају катанце

Ти у мени и ја у Теби путујемо кроз време.

СВЕТСКИМ ПРОЈЕКТОМ

Велики архитекта пројектује покретне стубове легионског храма

Парини бојовници јуришају на амбасаду Небеског Јерусалима

Пара располаже правом вета у договорима између народа

Светска кула заузима позу торња у Пизи

Тешко правима у извитопереном свету

Све се врти око различитих љубави

Око себичне љубави шири се ореол несебичне мрзости

Сажаљење према мрзитељима још није љубав

Дани се испуњавају као домаћи задатци

Хибридни четвороношци потврђују васељенски идентитет

Располућених двоножаца

Потрошачи пара и времена подупиру апетит узурпатора

Злочиначка удруживања неопходност у служби опстанка

Опстати независно у којим оквирима и оковима

У кавезу или на ланцу ко те пита

НЕПУНОЛЕТСТВА

Не умем да живим до црте не чуди се што оставих пиће

Плитки људи пију из чаше, дубљи из бокала

Бездане душе суше бачве и буриће

Па се траже и не нађу испод кафанског астала.

Не умем да волим без лудости и скандала

Само љубави бурне имају снагу што узноси

Саткан сам од јаве и снова и светлих идеала

Године су ми трње а дани неутешно боси

Не умем у каквој гомили да приземљим радост

Од силаска стрепим да се на дну не удавим

Живим, Бог би га знао коју по реду младост

Догодине јубилеј, мали, треће пунолетство славим

понедељак, 22. август 2011.

ПСОГЛАВА СРЕЋА



Сигурност роба од колевке до гроба
Тамницу зида последњег доба
Ризик слободе слабине боде
Пустиња врела ниоткуд воде.

Где беше стена, камен од угла
Пустиња дуга земља округла
У хладу, свезан, преврће дроб
Псоглавом срећом збринути роб.

четвртак, 18. август 2011.

ПРИНЧЕВИ БОДЉИКАВИХ ЖИЦА



Капои, бирани из редова најгорих људи тог логора, искаљивањем болесног садизма, из порције сваког, изгладнелог робијаша пунили су своје порције. У том паклу бодљикавих жица, људских патњи и понижења, издаја основних животних начела омогућавала је неколицини њих бољи третман бар до смрти. Та издаја ослобађала је примања удараца задавањем удараца другима. Звер храњена глађу и страхом већине логораша, бесна, запенушалих страсти, за чанак пун хране спроводила је садистичку тортуру над припадницима свог народа. Време капоа, протегнуто до у бескрај, тек смрћу укидиво, ледило је крв оних логораша чији мисаони ток још не беше пресушио. Гасне коморе, обавезан број на руци и страхом усирена крв. Безличне колоне лешева испумпаних душа, слобода тек сном достижна упорно се отима буђењу насилним затискивањем вида. Језиви лавеж и завијање паса, чкиљава светиљка око чије слабе светлости кружи рој нервозних мушица ишчекујући нову смрт. Тамом прогутан хоризонт одбеглих обећања и дивљи ударци капоа металном шипком по танком зиду бараке нарушавају сигурност сна.

из књиге Тајна безакоња
Галерија Горњи Милановац 2005.

ДЕЖУРНИ ЛОШ



Има га сваки град. Живи по периферијама, приградским насељима, засеоцима и селима. Његовим неделима зачињавају се све приче слагалице, од уста до уста. Као мали служи доказивању пољуљаних ауторитета у свом окружењу. Кад се замомчи пожели да се уврсти у табор људи, али људи ко људи, с подозрењем гледају како расте и надмашује их бистрином и снагом. Једнога дана табор људи и дежури лош нађу се очи у очи, непомирљиво супротстављени. Не пристајући на намењену улогу почиње грозничаво да ради на развијању своје личности. Табор жмури пред сваким његовим добром а од сваке и најмање грешке испреда причу. После дугих година, мучног упињања да се допадне табору, коначно налази ослобођење у речима Свете Књиге: ''Ако вас свет мрзи, знајте да је мене мрзео пре вас''.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

ПИСАЊЕ


Од писања се не може живети, говоре чак и новинари, мислећи, вероватно, на слободно, изворно писање, Богом дано, истни подобно. Укалупљено, функционално, писање подразумева извртање речи и чињеница, зато су новинарске писаније вишеструко читаније од истините писане речи. Одавно је писана реч, тек крупа соли у рукама господара света за којом трчи велики део бесловесног стада. Просветљујуће писање никада није повлађивало владајућем тренутку који се за узврат њега лако одрицао. Писање је постало ангажман, потреба тренутка, прашњави ветар, покретач друштвене ветрењаче, корито испуњено муљем за навођење воде на воденицу људских душа... Просветљујуће писање остаје непримећено, скрајнуто, од стране тих затамњивача реалнности. Акробатиком речи исмева се истина, вештачки створена слика односи победу над реалношћу, док се светска правда све више удаљава од Божије, на штету свих нас.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

СТРАНАЦ



Док је око њега врвела градска гужва, писка аларма цепала слух, једни унезверено журили, други се смејали и подсмевали, он је у тишини силазио у дубине срца. Отуд их је боље видео, ишчитавао с њиховог лица њима самима недоступне тајне. Према сваком од њих осећао је подједнаку љубав и разумевање, покаткад благо разочарање, мада је имао безрезервно разумевање за њихове слабости изражене код сваког на друкчији начин и које је, баш све и сам искусио. Крећући се кроз закрчене градске улице испуњавао га је осећај усамљености и даљине. Ни од ког не ометан, у свом невидљивом кругу у који је и сами Бог волео да сиђе, готово незапажен прошао је кроз све градске улице. Једнога дана, отишао је изненада из града који га никад није упознао. Оно мало људи што га је знало, са три различите приче бавило се његовим одласком неколико дана. Једни су тврдили да је умро, други да се вратио кући а трећи да се негде крије.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

СВЕТЛОСТ СВЕТЛИ У ТАМИ



Само Бог је безграничан, у свету све ограничено и затворено да изван тих граница нема видног помака. Што више бестрашћа у човеку то теснији свет око њега. Устајали ваздух времена опкољава као мутна вода и упиње се да прогута бистру кап са неба канулу. Бити у свету а не бити од света, бити гушен задахом који наваљује на нос и уста и на сваку пору. Нога у ципели мањој за три броја. У распомамљеној преси која притеже својом разгоропађеном стрвином што пени срамотом и гуши тоњом. Мрзост опустошења ножевима сева из помрачених погледа утуљених мрцова. Гомиле смећа попрскане парфемима саплићу и лудачким смехом зидају зидове гробнице. Икона звери посведневно испљувава своје смртоносне отрове у природу која се врти у зачараном изгарању на ватри крви. Леш подврискује из хиљаде манитих грла док се змијски котурови замотавају  под непцима. На пола себе сведен месец слабуњаво сипи светлошћу по згуснутој мрклини. Мемљиве пећине скривају  дрхтурећа јата Корејевих разбојника. Светлост светли у тами и тама је не обузе ни прихвати.

ТРАНСФУЗИЈА



Као што  болнице, при несташици драгоцене течности, прибегавају куповини крви, исто, тако и државе воде рачуна да у њиховом друштвеном бићу струји топла крв која ће гломазно колективно тело покретати у жељеном правцу и стога практикује непрекидну трансфузију којом не дозвољава хлађење крви које би неминовно водило почетку церебралности, буђењу духовности и могућој болној резигнацији а што би значило пропаст колективног тела. Донатори свеже крви, као заслужни носиоци друштвених кретања, као и даваоци крви у болници, добијају награду, сендвич и чашу освежавајућег напитка у зависности од тежине ситуације.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

ПАД ПОЗОРНИКА



У атмосфеи брижљиво контролисаних културних догађања, с времена на време, дешавају се престројавања и тад понеки полицајац, позорник у култури, падом у немилост виших инстанци, преко ноћи, доживи преображај из џелата у жртву. Такав, по правилу, покуша да узбурка културну јавност наводном неправдом нанетом његовом светлом лику, сметнувши с ума колико је он таквих нељудскости починио. Народ, као народ, све гута ћутке, понешто превали преко уста наведеним шапатом, никад се не питајући, шта ради један уметник у друштвеном механизму. Никада, аутентични уметник не пристаје да постане део механизма и никада део механизма не може бити аутентичан уметник. Уметност тражи целог човека, посвећеника, који ће уметност отимати од света а не слугу света. На аутентичног уметника увек се морају односити јеванђелске речи, ако вас свет мрзи, јер се он својом уметношћу увек бори за неки бољи свет а не за лично боље у свету какав јесте. Уметност не може бити производ света, средство за покретање јавног мњења у шта је упорно покушавају преобратити генерације уметника отпалих од уметности. Права уметност, по правилу, остаје непримећена од стране тих полицајаца, позорника у култури, њој се од таквих културних монополиста укида право на шансу у ово време кад робу не продаје квалитет него реклама. Уметност као производ духа, тешко препознатљив недуховним људима, своју праву цену никад не постиже у времену, јер је она творевина изнад времена. Аутентичног уметника најбоље може препознати други уметник, макар и отпадник од уметности и појединци из народа који још чувају чистоту срца. Они први виде и правећи се да не виде служе светском господару, ови други осећају, али у исто време сумњају у исправност тих осећања, јер може ли ишта велико стајати иза малог имена. Велика имене грме речима тежим од мрамора, покрећу народне масе а куда, најбољи одговор даје стање у којем јесмо.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

ГОМИЛА СРАВЊЕНА С ПРАХОМ



На утихнулим крилима ноћи, под будним погледима звезда, сравњени с прахом, пред безграничном тајном стискамо дрхтаве прсте. Једно нас око гледа, унапред прати сваки наш покрет, наши кораци најмање су само наши. Узалуд се упињемо да се откинемо од целине својом маленом снагом. Увек видни, кријемо се под неким претворним осмесима, готово радним и охлађеним љубавима, циљано изазивамо слутње срца, неискрени чак и према себи, док време руши, неумољиво, све подигнуте варке поред ничијег пута. Бесконачност обмане нуди могућност за могућношћу, избацује карту за картом, коцкамо се у трансу и нестајемо у дубинама на очиглед света који блажено дрема. Гомила се смањује, гомила људског меса, природе спутане собом. Једу нас властите жеље, халапљиво и дивље, не плаши нас режање у нама. Чије је оно око, помислимо на трен, понекад, кад нас пресретне прошлост.

из књиге''Тајна безакоња''
Галериј Горњи Милановац 2005

среда, 03. август 2011.

СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ И НА ЗЕМЉИ МИР МЕЂУ ЉУДИМА КОЈИ СУ ПО БОЖИЈОЈ ВОЉИ

Моја невоља није ништа друго но моје усаглашавање са вољом Божијом. Одступивши од воље Божије свега себе обесветих својим грешним жељама и отпадох од Божије милости. Превелика љубав Божија даде ми кроз Сина свога Господа Исуса Христа дар благодати своје која уселивши се у мене силом својом свемогућом кроти умножени грех у мени и искорењује га из моје душе. Благодаћу Божијом Бог ми је дао могућност да се поново повратим под окриље Његовe милости. Свака наша невоља горак је лек од Бога који нам ваља попити, чаша грчи иште чашу меда која за њом долази. Бог овако поступа са појединцима али и са народима од којих није дигао руке. Тренутна ситуација на Светом Косову само је пећ невоље из које ћемо сви изаћи прекаљени и измирени са вољом Божијом кроз Господа нашега Исуса Христа. Удружена сатанска сила која се, по допуштењу Божијем слегла на Косово судбоносно Поље, како се слегла тако ће се и расути. Корист која ју је сабрала у јуриш на Бога и човека чим не буде могла да се остварује довешће до расула у сатанским редовима. Крстом Часним од седам метара на свим барикадама Срби ће отерати неситу аждају из Србије. Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима који су по Божијој вољи.

понедељак, 01. август 2011.

РЕШЕНОСТ НА РЕШЕНОСТ



Тачи нередио мобилизацију свих одбрамбених и обавештајних структура виртуелне државе Косово, решен да успостави владавину косовског Устава на целој територији виртуелне државе чији је он премијер. У северном делу Косовске Митровице живи србски народ веран истини решен да не прихвати виртуелну реалност, коју неки србски и светски политичари називају новом реалношћу. Истина је једна и нема нових и старих истина. Истина свих истина је да је Косово србска земља коју је 1999. године окупирала сатанска сила НАТО пакта са Америком на челу. Лажљива Америка која за одржавање своје лажи сваког сата задужује свој неразумни народ још једном милијардом долара намеће верним и истинитим Србима на Косову и Метохији нову, виртуелну реалност која се зове независно Косово. Победа Срба на северу Косова утемељена је у њиховој решености а источник њихове решености је наша Хришћанска Православна Вера. Од окупације 1999. до данас на Косову је остало само оно здраво народно језгро, кадро стићи и утећи и на страшном месту постојати, које живи Христовим умом. Све што живи адамским телом и што је пожелело хлеба преко погаче отишло је трбухом за крухом. Ово само у почетку изгледа као губитак који се на крају испоставља у добитак, све што је у срцу осећало трнце страха побегло је са Косова а тамо су остали само неустрашиви, Срби Јунаци. Ово, на ситу невоље просејано, здраво језгро представља иницијалну капислу србског победничког менталитета који ће се у случају нужде у трен ока проширити по Србији. Ум Христов у Срба, живи је источник србског победничког менталитета, он не дозвољава компромисе и попуштања ђаволу и његовим шегртима и адвокатима. Ум Христов сабран у науку Новог Завета само победницима обећава благодети Царства Небеског и то је Свети темељ и тврђава нашег победничког менталитета. Сто педесет хиљада Срба на Косову крупан је залогај и за удружену светску звер покретану доларима без покрића. И у остатку Србије сакупиће се минимум седам процената здравих, невиртуелних Срба а то је још пола милиона одлучних и решених на добар рат за Крст Часни и Златну Слободу. Кад се та грудва закотрља залепиће се на њу још неки милион незапослених и у очај сатераних од стране светских пројектаната и њихових домаћих зидара нове виртуелне реалности. Срби Христови и Лазареви, са Косова србског судилишта, не смеју нипошто наседати на дефетистичке изјаве које дају домаћи зидари виртуелне реалности са скупштинске говорнице и преко свих плаћеничких медија о наводном безизлазу у коме се налазимо. То је дефетистичка лаж оних који су се одрекли Христове истине да би се приближили безвредним америчким доларима. Са нама је Бог који је победио свет и који ће и нама који му останемо верни дати победу над тим светом који у злу лежи. Ако је Бог са нама ко ће против нас. Дакле извор наше и Тачијеве решености није исти и не може се поредити.

петак, 22. јул 2011.

Виртуелна сподоба




Доживех данас ничим изазван терористички упад на мој виртуелни профил од стране некакве неидентификоване виртуелне сподобе.
Кажем неидентификоване сподобе због немогућности да одредим о каквој се конкретно виртуелној креацији ради.
Жаба ли је глиста ли је ал углавном човек није. Има индиција да се ради о виртуелној жаби надувеној светском промајом која тако заносно
дува кроз отворене школске прозоре факултета и универзитета. Али такође има индиција да се иза ове сподобе скрива паразитска глиста пантљичара
удобно смештена у трбуху некаквог угојеног политичког тела где уз прећутну сагласност гостопримљивог домаћина исисава сокове дебелог црева.
Било како било, ово виртуелно склепано и покорено створење од пене, замахну на ме виртуелним решетом вербалног деликта и претњом о некаквом
мом крају на сметлишту историје. Ова јадна човечија рибица извађена из акваријума и проласком кроз обавезну дресуру кроз све институције виртуелне сцене надувена у ајкулу и не зна шта је вера и верска одлучност и решеност. Не зна сподоба да је историјски оквир временски оквир и да није ништа страшно бити одбачен на сметлиште историје дакле времена. Много је горе бити одбачен на сметлиште вечности које се пакао зове. Не зна сподоба а и како да зна кад каже да Бога нема.

среда, 20. јул 2011.

ХРАМОВИ ДУХА СВЕТОГ

Храм тела, дар од Господа Христа грешном човеку једно је од највећих Божијих чуда у људској историји. Лични Бог од сваке појединачне људске личности зида телесни храм истином ослобођене и Богу одговорне и верне људске личности. Силаском Светога Духа на Апостоле и њихове ученике на Свету Педесетницу, Хришћани постају заједничари Божије Истине. Од тад заједница Бога и човека спојених Истином функционише и функционисаће док је света, века и вечности. Савест је свети олтар Духа Истине у храму људског тела, пред којим се човек клања Богу а Бог говори човеку. Чисту савест пред Богом искреног човека Бог награђује слободом и неустрашивошћу, док се нечиста савест скрива пред Богом као Адам и Ева у Рају. Нечиста савест производи плашљиве робове који беспоговорно извршавају налоге господара греха овога мрачног света. Сваки људски грех изазива повлачење Светог Духа Истине из човека и човек постаје дрхтави створ који се огрешио о свог Творца. Лична људска сагрешења изазивају удаљавање Духа Истине на неколико дана и човек се тад осећа као четвородневни Лазар док се Свети Дух животворац не поврати у њега и оживи га из греховне смрти. Како изгледа богостављеност оних који се огрешују о опште добро није ми познато, али предпостављам да је много тежа и много дужа. Такви људи жигосани у својим савестима живе и злочине духом лажи производећи проклетство другима а самим тим и себи. Рат против Бога који богоборна елита надМена води одвија се преко безбројних напада на чисту људску савест на тај Свети олтар на којем Бог седи. Непрекидно стражење у Истини и Искрености пред Богом у савести непобедиви је бедем од кога ће се одбити сваки напад непријатељски.

среда, 06. јул 2011.

ТРАЈЕМ ГОСПОДЕ

У глади поткровља и сутерена
У мемли огрубелих душа заборављеном дану
У камерама раширених зена надзора
Варкама опсенара крсту не смем и смем ли
За вратима закључаним од зазора
Са псима што бегом своји постану
На погрешном месту у погрешно време
С робовима што понављају мора
По ноћима што немају намеру да свану
Испод речног камења и премештених гора
У зазиданом хоризонту где језици занеме
А мутавост говори заљубљена у се
Где ветар ми безмилосно расипа племе
Кроз ветриће луде и мисли кусе
На устајалој води сатеран у жабе
Ту где се ништа не даје џабе а продаје све
Где срца куцају математиком главе
Где веће потребе гутају мале за ноћ две
А гуштери гмижу у висине плаве
Где свраке орлима очи кљују где јауци
Не смеју да одјекују због чувара јавног реда
Где људи плету мреже као пауци
Где се отме да се другом не да.

Са црвом испод храстове коре
Засужњен на дну загледан горе
Под муњом ножева и кишом олова
Увијен у пакет светских болова
Испод залепљене етикете коју нокти
Људски не могу да згребу
С распетима на земљи ненађеним на небу.

С изгубљеним у магли неких очију
Својих ил туђих сасвим свеједно
Што своје маште кочију
У галоп нагоне чедно.
С онима што за љубав гину
За кафанским столом ко на бојном пољу
Што својом сољу приступа немају
Несланој чорби
Што и кад наоко дремају
Изгарају у личној борби.
Којима закон не постоји због штита
Него због страха
Које ни питалица не пита
Што прекинутог даха реч у грлу стежу
Што сами устају и лежу
Проживе као полумртви невиђени нечувени
Што све снове дадоше само једној жени
Па заборавише пут себи да се врате
Што уживају док пате а у радости плачу
Што трче у сусрет топу и мачу.

С проданим у робље окованим у ланце
Презреним и протераним у странце
Странпутицом заведеним с оне стране благослова
Што чаши живота сагледаше данце
И испражњена слова.
С окаснелим на весеља
Пристиглим таман на жалости
У кући и кожи што биваху гости
Никад своји и на своме
Што док им руке и ноге ломе
Шапућу доме и опрости.

С бунтовницима
За циљеве више и добро свију
На које све кидише и свако заврће шију
С устима што не знају да прећуте, не могу
Што и своје и туђе стално казују Богу
Од истине луде
Што добошају упорно да савести заспале буде.

Са скривеним у мишје рупе
Умоченим у парфеме смотаним у шарене крпе
У трице и кучине под које сунце не сме да сине
Због болова очију
С онима што себи траже грану височију
На дрвету живота уз помоћ скока
Стиснутих усана и склопљеног ока.

С препелицом под кишом сачме
Под налетима вепровске ћуди
Где место песме плач ме успављује и буди
С уздасима у јарму с везаним на точку
С пламеном што жар му невиђен негде под водом
Ускочку варницу креше самоглавим ходом.
С разбојником на крсту поломљених ногу
Што грехове исповеда своме распетом Богу
И опроштај искрено моли
За болове што сам их зада а не што њега боли.
Са скривеним у старе рите исмејаним јуродивим
Што земљом прођоше тајно каналом кртице
Док им срце играше речима хлебним живим
И под прљавштином земном сијаше светачко лице.

среда, 29. јун 2011.

Кућни притвор


Мој кућни притвор спроводи се сасвим солидно без оне наруквице која је данас популарна. Слобода, о којој, што је више губимо, све више причамо, мени се ограничава наметнутим сиромаштвом, по сили власти. Власт може да буде слепа и глува и да својом слепоћом и глувоћом убије, може јој се што да не.Буди оно што власт од тебе тражи а не онај који јеси у супротном власт ће ослепети и оглувети а онда тешко теби. Нисам могао да пристанем на потирање себе и одкад пре четрнаест година, демагозима у чије руке доспе моја људска судбина, рекох, не могу више да се с вама лажем, исти ме пустише низ воду. Они ме пустише низ а ја запливах уз воду, е то је већ посебна прича. Није лако пливати узводно ако је опште познато да већина плива низводно, потребно је уложити много више напора а ту су и многа незаобилазна сударања. Шта је ту је, пливам онако како ме поведе Бог и друкчије никако. Пливам ка слободи, пишем поезију, продајем своје књиге на улици, испред зграде суда у Крагујевцу. Десет година уличног трговања, десет књига животног исуства. Године 2009. штампам књигу изабране поезије Разбојниково јеванђеље”. Ова књига настала је избором из мојих књига Нико као ми и ми као нико2001. Господар слуга 2002. У лавиринтима таме 2003. Чак и од мишева презрен 2004. Тајна безакоња 2005. Тужно радовање 2006. Исповест броја 2007. Трајем Господе написана 2008-нештампана Чувари Завета написана 2008-нештампана. Књига Разбојниково јеванђеље се налази у Националној библиотеци Аустралије где се може купити електронским путем у шта се свако може уверити преко Гугла. Моја књига је, дакле, постала опште добро а ја сам остао ником потребно зло, да и даље продајем књиге на улици и да од овога што се зове држава добијам један дечији додатак 2000. динара месечно. У исто време од градске власти Града Крагујевца условљава ми се статус слободног уметника учлањењем у У.К.С. чак је пре три године у моје име написана и молба коју сам одбио да потпишем. Какав бих слободан уметник био ако се против слободне воље учлањавам у било које удружење. Актуелни Устав гарантује ми подједнаку слободу да будем и да не будем члан било ког удружења, ал ко шиша Устав, власт је власт. И тако, мој кућни притвор годинама траје а само Господ Бог зна докле. Користим прилику, коју ми пружа интернет, да свим родољубивим и слободољубивим Србима понудим своју најновију књигу, углавном родољубиве поезије “Тежак венац ал је воће слатко” по цени од 300. динарa. Куповином моје књиге донекле би био осујећен неформални кућни притвор који се нада мном реално спроводи.

четвртак, 09. јун 2011.

ОБРИСА СЕ СЛОВО С



Обриса се слово С где писаше Суд
Раји голој правду дели огољени Уд
Невиност је Уду овом омиљена мета
Коју воли да бешчасти и удски решета.

Злочин цвета царство своје укрупњује крађа
Уд на злочин и не гледа невиност је слађа
Криминал је у успону све до врха власти
Кажњиво је невин бити а уносно красти.

Реизбором ударника Уд чврстину враћа
Раја стење поцепаних гузица и гаћа
Удинице и удије уде преуђују
Кад на лицу грч опазе пресуду избљују.


среда, 08. јун 2011.

ПОХВАЛА ЛУДОСТИ




Човек, без мудрости и заната
Недостојан сваке части
Из лудости успех кроз Небеска врата
Нове мехове за ново вино да саздам
Зато лудости славу узносим
А не свемоћној власти,
Узносим и узносићу вазда.

Нема око мене језика марке Палома и Дива
Ни куле стражаре од насмејаних лица
Ништавило ја сам, јавно
Торба буђавих трица
Јер тајна се у тајну скрива
А свет воли славно.

Лудости распи изван домета мог вида
Оне што ђутуре и на меру
Голицљиве речи продају и купују
Обрисане румени лица и људског стида
Што се утренираним  маскама улагују
Уподобљени керу.

понедељак, 09. мај 2011.

ЈАГЊЕ ЋЕ ИХ ПОБЕДИТИ!!!




Рекет по рекет и окити се праведни Ноле орденом Светог Саве. Награђиванима никад доста награда, уосталом, као ни кажњаванима казни. Сујетољупци љубе награде а за узврат служе наградодавцима, материјално и морално. Тако функционише наша друштвена позорница. Треба бити свестрано обдарен и то доказати наградама добијеним у више области. Светска џет сет сцена диктира овосветске мисли и осећања синовима овога света. У потрошачком друштву време је новац. Његово величанство потрошач својим новцем стеченим кроз пацовске канале привилегија и повластица, троши и расипа и време и новац не замарајући себе сувишним мислима.  Којим поводом официјелна Црква наших дана узима прилоге од богатих верника а за узврат их кити орденом највећег Србина Светог Саве. Некад Црква беше регулатор размене духовних и материјалних добара тако што милостињу добијену од богатих верника прерасподељиваше сиромашнима, посвећеним крстоносном благодатном путу стицања светости. У наше време тога нема, богати дају цркви а сиротињу нико и не види, модернистичке су то реформе и људског и Божијег пута.У друштву робно новчане потрошње у ком се време троши празним словима и напумпаним бројевима истина и није нека роба на цени. Истина се одбацује лако као непотребан терет уместо да јој се да могућност да изнесе терете наших овоземаљских живота. Он узе наше слабости и понесе наше болести са собом на крст, али многи од нас одбацише и Њега и Његов крст. Повероваше у себе и у своје добре везе у свету па заборавише како на своје људске слабости, тако и на Њега.

 Заборавише  многи да тело и крв не могу наследити Царство Небеско па све што зараде улажу у тело. Магијом нечастивог замагљени прозор у свет који се телевизија зове постаде свето писмо обезглављене већине. Безглаво живљење малтене је срећно живљење, зато што ослобађа створа од депримирајућих мисли. Осећања се гасе и безглави се створ креће по инерцији куд и сва већина. Мањина задужена за завођење већине дели награде и ордење док на њу, већину товари стење и камење. Истинољубива мањина нема на располагању средства која има већ поменута лажољубива и користољубива мањина тако да је њена истина недоступна већини затеченој у забављању или посртању.


Из врха цркве у посланицама хијерарха редовно се чује осуда појединачних људских грехова док се колективни институционално организовани грех и не спомиње. Елитистичка црква са једне државне стране, Богу хвала, доби конкуренцију у цркви прогнаних правде ради са друге, дакле богаташка и сиротињска. Алтернатива дакле постоји чим постоји могућност избора, још само да истина пропути пут до оних заузетих забавом и посртањем. Како се демократско државно уређење слаже са хришћанством. У нашем случају изгледа одлично, једнодушно прослављају Црква и држава, деле међу собом ордење, сасвим складна симфонија. Ипак нешто ту није у реду и поред симфоније нешто ипак не штима.

Уместо прираштаја у свим сферама државе и друштва евидентно је опадање. Морал на најнижем нивоу. Србија се претвара у обор оборених створова. Колико региона толико обор кнезова. Колико региона толико обора за све оборене са слободних Божијих висина. У оборима загарантована храна и забава, у се на се и подасе. Животињство под будним оком глобалних гадаринских свињара. Политичким странкама, страначким везама и полсушништвом у извесност обора, пут којим се Србија претвара у земљу гадаринску. Деградација обезбоженог човека жигосане савести одвија се кроз болни процес транзиције. Богоборна власт богохулно и дрско ратује против Јагњета не знајући јадна да ће је Јагње победити а са Јагњетом звани и одабрани. Живот улази у фазу Јовановог Откровења, борба добра и зла излази на видљиви терен. Транзиција је назив за убијање старомодне државе хришћанских идеала, старомодног друштва, старомодних друштвених вредности и међуљудских односа. Убијањем вековима стицаног хришћанског морала, вере, истине, правде транзиција у Србији на првом месту јесте покушај убијања Христа, који је већ једном за наше грехе убијен и Васкрсао и кога је немогуће убити, нарочито у србском Свето Савском народу. Христос у нама нада на славу увек смо знали и нисмо пожалили живот у телу да бисмо се овенчали Христовом славом. Шта се то данас догађа са већинском Србијом затеченом транзиционим шоком.


 Некада недозвољена средства у постизању остварења себичних циљева бивају наједном дозвољена и шта више подстицана од стране истих оних државних институција које су их до јуче забрањивале. Материјална беда изазвана дозираним повећавањем економске кризе на свом врхунцу, од сваког појединца императивно захтева лично распеће Господа Исуса Христа у замену за насушни хлеб. У обору извесности или у Богу, за многе бивше Србе а садашње делове рестриктивног друштвеног механизма већ је одговорено питање. Жигосана савест из које је протеран Бог многим, бившим Србима командује неправедном платом. Ситост изазива задовољство налик срећи, зато није чудо што многи изгубише себе у обору извесности.

Ја сам Пут, Истина и Живот, говори Син Божији. До његовог уласка у драму светске историје, свет је таворио у заслужено незаслуженом стању благослова и проклетства. Ово стање назначено у књигама Старог Завета као стање кад родитељи једу кисело грожђе а деци трну зуби, до доласка Господа Исуса Христа у светску временску димензију, поробљавало је човека без могућности његовог превазилажења. Дошавши у свет, Љубљени Син Божији, свету који ће га распети доноси дар благодати и истине не би ли га ослободио робовања родитељском греху. Од века скривена тајна домостроја Божијег спасења објављује се кроз уста Љубљеног Сина Божијег, Господа Исуса Христа. Ова тајна бива у то време а и данас јесте скривена за многе који и онда и данас распеше Љубљеног Сина Божијег ради овосветских уживања и моћи. Тајна крста открива се само несебичним богољупцима и човекољупцима док је онима, другима сакривена. По први пут у светској историји Љубљени Син Божији даје човеку могућност да престане да буде талац родитељских злих дела и да их победи носећи свој часни крст. Бог оваплоћени у личности Господа Исуса Христа даје могућност свакој појединачној људској вољи да слободним избором понесе свој крст и на њему избрише наслеђене родитељске грехе. Дакле Љубљени Син Божији трасира човеку нови Пут од проклетства до благослова из благодати у благодат. Благодати нема изван истине, благодат је саставни део истине јер је благодат нестворена сила Божијег Духа Истине. Ако све ово знамо морамо се упитати ко је тај који покушава да из Србије протера Господа Христа, благодатног и спасавајућег а да на његово место успостави неку замагљену представу лажног бога у некаквом обору за оборене људе. Морамо се такође благодатном силом Светог Духа ослободити родитељског проклетства робовања у комунистичкој неслободи и рећи решено и одлучно не глобалистичком комунофашизму закамуфлираном у демократији. Свој на своме боголиким умно духовним бићем а не извесношћу преживљавања поробљени створ у глобалистичком обору. Тела су нам дата да њима водимо добар рат, за богоугодну службу Богу а не за пролазна уживања а данас је најбогоугоднија служба Богу одбрана свога србског рода, своје људске части и Божије слободе од глобалистичке пошасти.
Богу хвала Србија се буди из дугог црвеног сна и пита се и тражи да се пита.

среда, 13. април 2011.

Циганизација Срба

У силом наметнутом процесу глобализације Србије одвија је се још један насилни процес, процес циганизације Срба. Седмоглава звер седам најразвијенијих земаља света предвођена Америком и У.Н. насилничким актом названим лицемерним именом Милосрдни анђео окупира Србију и споља и изнутра и успоставља нов, Србима стран, систем вредности. Све што се не да преиначити по овом новом систему вредности гура се у процес циганизације. Све што није укорењено у новом систему вредности бива одбачено као зло. Какав је овај систем вредности који успоставља звер најсилнијих на свету, какав би био него зверски, бездушни механизам за сламање слободне људске воље. Хлеб у овом зверском систему није производ зноја лица него милостиња стечена из чина поклоњења звери. Ко може ратовати против звери умује по људски ограничени људски ум и поклања се сатанској сили звери, заборавивши на силу Божију.
Систематизација Срба спроводи се кроз све подсистеме државе и друштва. Систем се успоставља кроз  скупштинско изгласавање од светске звери издиктираних закона. Успостављени систем подржан безаконим законима сваког ко није постао део система избацује изван закона. Зверски систем укида слободу савести, Бога затвара у скучени верски систем који себе издиже изнад Божије правде и поставља као неприкосновеног судију. Здравствени систем, наводно подједнако доступан свима, само оним  деловима економског система даје могућност целовите услуге. Сва права у овој земљи проистичу из чланства тако да је чланство старије од права. Или си члан или си на маргинама друштва па ма шта радио. Остаћеш у друштву са корисницима социјалне помоћи и Ромима.

уторак, 29. март 2011.

Србска се труба са Небеса чује

Систем који својим подсистемима управља нашим животима обожи себе а нас његове робове претвори у црве. Услуге здравственг система у потпуности су оствариве само онима који су део економског система, оним другима који због неспособности државне управе да им омогући Уставно право на рад, та иста држава сврстава у незапослене, услуге здравственог система су сведене на лечење бесплатним лековима сумњивог квалитета и лошег учинка. Чиме год се бавио у овој земљи, ако своју слободу ниси предао у руке струковног система, остајеш изван система у непостојању.
Изван система значи изван закона и потпадање под законски прогон. Владика Артемије не отказавши верност Богу одупре се верском систему и систем пожури да га избљује из себе, изопшти и тим изопштењем стави под удар закона. Од Епископа до обичног монаха а затим даљим изопштавањем у надри монаха на ког вук закона своје право има. Све ово људски острашћени ум испланира и поче да дела на остваривању пакленог плана. Шта би са Богом и не пита се овај самодовољни ум силника.

САДНИЦЕ ЗАБОРАВА

Ово наше по свему необично време разликује се по много чему од свих досадашњих времена у историји људске цивилизације. Ово време карактерише вишестрани људски пораз од нечовечних сила у самом човеку. Ово је време Јовановог Откровења и надолазеће Апокалипсе, време седмоглаве звери која поробљава сваки народ на кугли земаљској. Ова звер под именом  Г седам + Русија која је оваква каква је и сама један од седморице и осми, данас бесно кидише на либијску нафту, јуче на Србију и Косово а сутра ћемо видети.
Београдска Србија сади трешње у знак солидарности са Јапаном који попи своју чашу гнева из руке Божије. Сади трешње обузета заборавом. Како и да се сећа кад је за сећање потребан ум којег се наш народ одрече у име забаве. Јасуши Акаши као вођа јапанске делегације приморавао је прекодринске Србе да прихвате Венс Овенов план или да у супротном буду бомбардовани. Срби су били бомбардовани. Ко убија биће убијен, ко у ропство води сам ће у ропство отићи. Бог не жури, паметнији попушта а он је сав премудрост. Попушта док и у њему не прекипи праведни гнев а онда налије чашу да њом напоји силнике. Садите београдски Срби јапанске трешње, садићете и америчке секвоје и француске багремове и немачке тополе и канадске јасенове и италијанске и руске и енглеске борове ... Прошлог лета горела је москва која нам је ово владајуће зло и увезла право из шуме.

СРБСКА  ТРУБА

Ако се осврнемо око себе а имамо очи које виде, неминовно ћемо запазити да живимо у једном хладном потрошачком друштву у коме је и сам човек пристао да буде сврстан у робу широке потрошње. Ако смо притом хришћани испред нас ће се као незаобилазни зид испречити питање: постоји ли данас још увек могућност живота достојног јеванђеља Христовог и ако још увек постоји у ком облику се он пројављује. Пара врши све, и врши и врти, државе падају кад им се зауставе финансијски токови. Како у ово наше обезбожено време човек хришћанин да заради и да не остане дужан председнику, који неком небелом народном вољом смени цара, а да се не огреши о Христа и своју савест у Христовом Духу. Хришћанство никад није било празна прича у шта га данас на своју срамоту и брзу пропаст многи претварају, него је и сад и увек и у векове, векова било делатна сила која палога Адама изводи из пакла и у Рај узводи. Како први Адам тако и данашњи мора да превали Богом одређени Пут Преображаја без кога и изван кога делатних хришћана нема. Адам је црн од греха док га Христос не убели и очисти Крстом, исопом и Духом Светим.
Док се не убели он је син греха који грехом гледа, грехом дише и мирише. Непреображени Адам куд год пође свој пакао са собом вуче и где год га свет постави он ће у свом окружењу створити пакао. Само онај Адам који има Христа и који прихвати да живи из Христове главе вођен а не својим паклом теран, може да живи достојно Христовог јеванђеља и да се удостоји бесмртног Царства Христовог. Каква је Србија данас? Какви је људи предводе, Адамски или хришћански? Речи без обавезе измећу се на наше народне очи у сасвим супротна дела, праведни се прогоно као разбојници а разбојници величају и славе као праведници. Готово да никога нема да тој безочности и безобразлуку каже доста бре! више помери се. Суд ћути, они су за њих недодирљиви под имунитетом, полиција ћути, сви само извршавају наређења за плату, гоне праведну и у неправедном друштву, немоћну сиротињу Христову. Црква ћути стуб и тврђава Истине ћути. Црквени и државни врх свакодневно прослављају државне и верске догађаје док се народ злопати. Може ли искрени хришћанин данас живети у Србији, може испоснички мученички прогоњен на правди Бога.
Колико ли тренутно има Срба који данас нису били у стању да остваре основно животно задовољство које изрече Свети Апостол Павле верном чеду Тимотеју, кад имамо храну и одећу будимо овим задовољни. Колико у исто време има оних који не послушаше Светог Апостола Павла  А који хоће да се богате упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао. Јер је корен свију зала среброљубље, коме неки предавши се застранише од вере и навукоше на себе муке многе. Ко би требало да се бави слушањем и неслушањем ових светих речи од стране људи овога времена. Ко би требало да понавља ове речи неућутно? Свако од нас појединачно и сви ми саборно на сабрањима истинитих искрених верујућих хришћана у Духу Светом а овим речима посебно би требало и да дише и да живи црквена јерархија, од хијерарха па наниже. Свако од нас понаособ требало би да се запита колико живи по закону Христовог јеванђеља а колико по светским пожудама. Колико се нас искрено моли Оцу Небеском за хлеб насушни а колико међу нама оних који хлеб насушни и астал раскошни и пре молитве добише од неког земаљског бога. Захтеви времена испречише се испред налога вечности па се наметну захтев за реформисањем свега и свачега и Бога и човека и наметљивац се судари са налогом не уподобљавајте се свету. Колико је и колико њих окусило благу силу Царства Христовог па се вратило да се ваља у каљузи светске земаљске раскоши. Колико Срба данас гладује због њиховог ваљања у блату раскоши. Да ли некога заболи ово питање или су сви одбацили болове оставивши их другима мање способнима.

Крст носити нама је суђено тежак венац ал је воће слатко каже цетињски пустињак и пророк Владика Његош. Нема часнијег посла на овој земаљској ветрометини од ношења Часног Крста Христовог. Ово је Света дужност свих крштених хришћана а не само заветованих монашком чину. Али нико сем Христа није достојан да понесе крст и само кад се Богом изабрани човек удостоји Христове Крстоносне силе која је сам Христос Господ тек тад Христос у њему преузима свој страдални крст и носи га на Голготу. Свети Дух Истине Утешитељ палог Адама преображава у Крстоносца. Изван Духа Истине нема благодати а благодаћу Божијом ми смо то што јесмо како лепо рече Свети Апостол Павле.


Светли Христов ратник Кнез Лазар Крстоносац мученички страда бранећи часни Крст Христов на Косову пољу од најезде црних агарјана. Губи битку у времену, а добија у вечности. Сели у мученичкој крви убељену Белу Србију у вечност а своју главу поред Светих Немањића полаже у темељ вечиташ србске Цркве и Државе. Турци освајају доњу Србију, распињу је, муче, сабирају мученике у Србију Горњу. Кад се испуни рок србског страдања из Србије Горње Беле, наитије Духа сиђе на Белога Ђорђа, издиже га у висине све до Србије Горње Беле. Уреза му Пут у срце па га врати да он доњој Горњом вођен Вожд постане слободарски. Под најцрњим турским ропством Бели Ђорђе испред патњом убељених Срба постаје црним Турцима Карађорђе Црнима црн. Сва Европа већ тад беше поцрнела до дна душе, тако јој и рачун беше на страни Турске. Вожд Србије Бели Ђорђе савезника Божијег тражи ал га нема. Из Беле Русије Бели Цар шаље Ђорђу нешто војске да помонгне Божијем брату. Ал у белом увек има макар једна капља црна и та капља црне, мреже око Белог плете Ђорђа. Да изађе из Србије, да код Руског цара пође, да од њега помоћ прими и за навек Турке сруши. Превари се Бели Ђорђе у Русију Белу оде а ти исти живим зидом саздаше се међу Ђорђем и међ Царем. Утамничен без зидина син Слободе и Истине у немоћи да се врати за Србијом својом пати. Док су Вожда окованог у синџире невидљиве црни Руси сапињали и без знања Белог Цара у Србији нова буна Књаза даде из народа. Трк удари он по доњој србској муци да њом влада, да ужива и пашује црње него паша црни коме скуте љуби турске.  Компромисом са Турцима вук постаде са вуцима што кртину снаша воли, и све сласти и почасти.

Србска се труба са Небеса чује  распето Косово трубно одјекује! Бели Срби најмања браћа Сина Светлости од Светлог ратника Георгија добијају позив на мобилизацију. Црни синови црног кнеза овог света превршише од Бога одређену меру времена и треба их вратити у пакао из ког беху пуштени да до рока своју вољу врше. Опљачкаше, покрадоше, раскућише, похараше, продадоше, поједоше и попише и расуше и згазише. Ој кукавно Србство угашено јечи јецај кроз векове белог орла са Цетиња. Светли Кнез са Белим Ђорђем стоји испред Симеона. Свети Илија муњама разбија облаке црне над Србијом. Свуд се црни црно безакоње. Црни људи црних душа у белим мантилима и под црним мантијама зацрнише некад белу Србију. Црна братства, црне браће, црних мајки, црна деца. Црни владари, црни лекари, црни војници, црни чувари. Црне судије, црни попови, црне лимузине, црни бракови. Црна јутра, црни дани, црних срца и умова. Бели Ђорђе гледа црног Милошицу, између њих провалија, па му каже, црни куме ти си ово започео, црним кумством у црнилу оне ноћи пред свитање . Светли Кнез гледа Вука у огњеној плива реци. Гледа с виса и шапуће: Земаљско је за малена царство а Небеско за век и векова.  Црна црква Белу вија јуда црни устима убија. И од смрти живот црњи! Устај Србље Божје бело па праг брани црног кота насртаја. Све поцрне од главурде до репине црни барјак изнад славне отаџбине Немањине расрб, расап, разбратица, мрзорађа, превратница, изгоница...



петак, 25. март 2011.

Исток или запад , робу је све једно

Запад или исток робу је свеједно. Бегом од запада у наручје истока, губимо себе у слободи. Хладни рат истока и запада увек је био подстицајан за маштовите у служби духовне маглуштине. У ствари тај хладни рат био је много хладнији него што се мислило, никад није ни био духовни рат како се духом лажи представљао. И исток и запад служе истом интересу одбацивши Бога. Путин из Србије носи Белог Анђела кога му је поклонила председница скупштине. Било би смешно да нас њено православље не кошта колико нас кошта. Од служења милосрдном анђелу НАТО пакта изгласавањем свих нечастивих закона, до милешевског Белог Анђела протеже се дијапазон кретања наших политикомана. Лицемерје до зла бога мамона који им запоседе срца и уместо Божије љубави постави им дигитроне. Калкуланти, преваранти, опсенари напредују варајући и варајући се.  А Путин  као сваки прави Олимпијац оде на стадион а не у храм Светог Саве. Док је стадиона и спорта Бог им засигурно неће засметати. У Путиновој пратњи  дођоше бизнисмени и банкари тако да нам се лако може десити да у Европу уђемо са руским газдом, односно да нас, од западне звери под своје преузму мајка Русија и отац Путин. Ко да више, нек нам лик обрише, папистичка Европа или евроазија под оком руског штазија КГБ. Два века модерне Србије, којима на сва звона бију модернисти и прогресисти отпали од србске традиције, нису ништа друго него два века ропства светским банкарима и Међународном Муљаторском Фонду. Између властодржаца, такозване модерне, Србије од кнеза Милоша до данас, нема никакве суштинске разлике. Постоје само формално правне разлике у називима државних рушевина насталим на темељу државе Србије, у руху пресвлачених властодржаца и распореду расипничког потенцијала партијских послушника и извршитеља Међународног Муљаторског Фонда. Монарх који председава политичким странкама и председник који изиграва надстраначког монарха подједнако искључиваху и искључују Божију и народну вољу. Обреновићи, Карађорђевићи, Брозовићи, Милошевићи. СПОљанићи. ДОСовићи само су замаскиране етапе једног истог пута расрбљавања Србије. Међународни Муљаторски Фонд муља и љуља, подиже и обара Бога и човека, границе и владаре, плате и цене, фабрике и раднике, градове и села... Србија се уврбила мусава и мрцава, банкарско филозофска змија јој се око врата обмотала којој само Христов мач може доћи главе.

Плашише нас папистичком зверином у тој мери да добровољно похрлисмо у загрљај руске мечке. Свака част страдалном руском народу који је подједнако крстоносан и страдалан као и наш србски, али не и властодршцима који да би постали господари народа распеше Господа Славе. Данас у Србији годишње изумре четрдесет хиљада Срба, у Русији милион Руса. Мајка Русија, исто ко и мајка Србија, несређеним животним условима нагони индивидуалне мајке на злочин чедоморства. Непринципијелна коалиција недостојних и нечастивих разграђује подједнако и Србију и Русију и једини лек и за Србију и за Русију јесте повратак Православљу јединоме Путу Истинског живота. И тамо и овде пали духови предводе гладне зверове који черече изгубљене овце. Одступивши од Божијег Светог Духа људски дух пада и подпада под власт демонских духова и претвара човека у људску звер која служи својим пожудама уместо Богу. Телесни роб који бива теран или вођен од ових дивљих зверова у овчијем руху, углавном се тера и води на кланицу тако да горе поменуте бројке не треба било кога да изненаде. Под влашћу ове непринципијелне коалиције недостојних и нечастивих, Богољубље и родољубље лудост постаде а нечасни добитак путовођа уместо Господа. Ко има даће му се а ко нема узеће му се и оно што има, ко није  с нама тај је против нас, како у Царству Бесмртних Духова тако и у лажном светском рају незајажљивих људских телесина. Ви сте светлост света говори Господ, док не направите компромис са кнезом таме овога света, ако га направите светлост у вама постаће тама очигледна сваком оку које види. Живот у Богопознању, рекло би се, губи битку од живота у пожудама, али то је само тренутно стање ствари, које ће се ако Бог да ускоро променити.

Верска слобода извојевана крвљу милиона Хришћанских мученика, бива угрожена уживачима овога века у Хришћанском обличју. Протеривање Богочовека постаде општи тренд у свету и како прочитах ових дана тренутно има десет бивших Хришћанских земаља које се одрекоше вере у Бога као нечег застарелог и превазиђеног. Овај светски тренд спроводи се и код нас кроз прогон Преосвећеног Епископа Артемија и то кроз оне које најави Свети Апостол Павле као грабљиве вукове који сачуваше облик побожности одрекавши се силе Истине, који се увукоше у Цркву да је руше изнутра. Мајстори, опсенари Тајне Безакоња својим волшебништвом претворише општенародно добро у себични мајдан међусобно спојених посвећеничких кругова недостојних и нечастивих и у општенародно зло. Лажни пророци Јаније и Јамврије новог доба служе фараону Међународног Муљаторског Фонда, како некад тако и сад.  Све је текло по уходаном пројекту М.М.Ф.а док недремно око Божије кроз Преосвећеног Епископа Артемија не прозре нечасне намере упаковане у речи лажне љубави. Са распетог Косова и Метохије зазвони на национално буђење звоно СветоСавско кроз достојанство Богољубивог и родољубивог Преосвећеног Епископа Артемија и то звоно безуспешно настојаваше да ућуткају они вуци прогнавши га с распетог Косова и Метохије у распету Шумадију. Верни Христови војници часни монаси, подредивши земне животе одбрани општег Божијег и народног добра кретоше стопама свога часног оца да с њим буду гоњени за Крст Часни и веру Отачку. Истинитог звона разлеже се јека из Храма Светог Јована Крститеља из Љуљака, Карађорђева слободарска Шумадија се буди, добри Дух Божији расте као квасац у народу Шумадије.
Безумље многих данас постаје видно свима а Србија коначно доби Доброг Пастира Владику Артемија. Над нама се затворено небо отвара да нам прими уздах и молитву и ниспошље Божију благодат кроз изабрани сасуд Духа Божијег. Изнад истока и запада издиже се хиљадугодишња србска вертикала и нема нама другог Спаса изван Господа Христа и Светих Христових Немањића. Дође време за промене не партија него система, дође време да се и Бог и народ питају. Слава Богу на висини! и на земљи мир! међу људима који су по Божијој вољи.

Грешни раб Христове Слободе
Рајица Марковић