ИЗНАД СВАКЕ СУЗЕ

Да ли да изумрем, ил да се изродим
Ил животом да се смрти ослободим
Дилема се ова пред Србље препречи
Да их заблуделе доведе до Речи

Племенито срце пишти и крвари
Самосвојном раном за племенске ствари
Срце које светом граби само своје
Из рђаве земље дрво рђаво је

Он болести наше носи и слабости
Путем до Голготе да нам смрт опрости
Учитељ нас учи, Спаситељ спасава
Озлобљеног тела, поставши нам глава

Он једног избира да бдије над свима
И да свако племе поглавицу има
Овај своју главу на тањиру шета
А он живи главом Спаситеља света

Он судија јесте што по правди суди
Да се од племена не одмећу људи
Он кајању зове и казнама прети
Док не окрилати, на небо одлети

Изнад сваке сузе и племенског плача
Лебди племенита душа доброг врача
Који сваки уздах слухом оца чује
И именом Сина бољке исцељује

Кад се ова свеза с вечношћу раскине
Под теретом греха грешно племе гине
Видају га врачи зе нечасне новце
Грабљиви га вуци растржу ко овце.