У атмосфеи брижљиво контролисаних културних догађања, с времена на време, дешавају се престројавања и тад понеки полицајац, позорник у култури, падом у немилост виших инстанци, преко ноћи, доживи преображај из џелата у жртву. Такав, по правилу, покуша да узбурка културну јавност наводном неправдом нанетом његовом светлом лику, сметнувши с ума колико је он таквих нељудскости починио. Народ, као народ, све гута ћутке, понешто превали преко уста наведеним шапатом, никад се не питајући, шта ради један уметник у друштвеном механизму. Никада, аутентични уметник не пристаје да постане део механизма и никада део механизма не може бити аутентичан уметник. Уметност тражи целог човека, посвећеника, који ће уметност отимати од света а не слугу света. На аутентичног уметника увек се морају односити јеванђелске речи, ако вас свет мрзи, јер се он својом уметношћу увек бори за неки бољи свет а не за лично боље у свету какав јесте. Уметност не може бити производ света, средство за покретање јавног мњења у шта је упорно покушавају преобратити генерације уметника отпалих од уметности. Права уметност, по правилу, остаје непримећена од стране тих полицајаца, позорника у култури, њој се од таквих културних монополиста укида право на шансу у ово време кад робу не продаје квалитет него реклама. Уметност као производ духа, тешко препознатљив недуховним људима, своју праву цену никад не постиже у времену, јер је она творевина изнад времена. Аутентичног уметника најбоље може препознати други уметник, макар и отпадник од уметности и појединци из народа који још чувају чистоту срца. Они први виде и правећи се да не виде служе светском господару, ови други осећају, али у исто време сумњају у исправност тих осећања, јер може ли ишта велико стајати иза малог имена. Велика имене грме речима тежим од мрамора, покрећу народне масе а куда, најбољи одговор даје стање у којем јесмо.
из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.
Нема коментара:
Постави коментар