Капои, бирани из редова најгорих људи тог логора, искаљивањем болесног садизма, из порције сваког, изгладнелог робијаша пунили су своје порције. У том паклу бодљикавих жица, људских патњи и понижења, издаја основних животних начела омогућавала је неколицини њих бољи третман бар до смрти. Та издаја ослобађала је примања удараца задавањем удараца другима. Звер храњена глађу и страхом већине логораша, бесна, запенушалих страсти, за чанак пун хране спроводила је садистичку тортуру над припадницима свог народа. Време капоа, протегнуто до у бескрај, тек смрћу укидиво, ледило је крв оних логораша чији мисаони ток још не беше пресушио. Гасне коморе, обавезан број на руци и страхом усирена крв. Безличне колоне лешева испумпаних душа, слобода тек сном достижна упорно се отима буђењу насилним затискивањем вида. Језиви лавеж и завијање паса, чкиљава светиљка око чије слабе светлости кружи рој нервозних мушица ишчекујући нову смрт. Тамом прогутан хоризонт одбеглих обећања и дивљи ударци капоа металном шипком по танком зиду бараке нарушавају сигурност сна.
из књиге Тајна безакоња
Галерија Горњи Милановац 2005.
Нема коментара:
Постави коментар