Док је око њега врвела градска гужва, писка аларма цепала слух, једни унезверено журили, други се смејали и подсмевали, он је у тишини силазио у дубине срца. Отуд их је боље видео, ишчитавао с њиховог лица њима самима недоступне тајне. Према сваком од њих осећао је подједнаку љубав и разумевање, покаткад благо разочарање, мада је имао безрезервно разумевање за њихове слабости изражене код сваког на друкчији начин и које је, баш све и сам искусио. Крећући се кроз закрчене градске улице испуњавао га је осећај усамљености и даљине. Ни од ког не ометан, у свом невидљивом кругу у који је и сами Бог волео да сиђе, готово незапажен прошао је кроз све градске улице. Једнога дана, отишао је изненада из града који га никад није упознао. Оно мало људи што га је знало, са три различите приче бавило се његовим одласком неколико дана. Једни су тврдили да је умро, други да се вратио кући а трећи да се негде крије.
из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.
Нема коментара:
Постави коментар