четвртак, 18. август 2011.

ГОМИЛА СРАВЊЕНА С ПРАХОМ



На утихнулим крилима ноћи, под будним погледима звезда, сравњени с прахом, пред безграничном тајном стискамо дрхтаве прсте. Једно нас око гледа, унапред прати сваки наш покрет, наши кораци најмање су само наши. Узалуд се упињемо да се откинемо од целине својом маленом снагом. Увек видни, кријемо се под неким претворним осмесима, готово радним и охлађеним љубавима, циљано изазивамо слутње срца, неискрени чак и према себи, док време руши, неумољиво, све подигнуте варке поред ничијег пута. Бесконачност обмане нуди могућност за могућношћу, избацује карту за картом, коцкамо се у трансу и нестајемо у дубинама на очиглед света који блажено дрема. Гомила се смањује, гомила људског меса, природе спутане собом. Једу нас властите жеље, халапљиво и дивље, не плаши нас режање у нама. Чије је оно око, помислимо на трен, понекад, кад нас пресретне прошлост.

из књиге''Тајна безакоња''
Галериј Горњи Милановац 2005

Нема коментара:

Постави коментар