Од писања се не може живети, говоре чак и новинари, мислећи, вероватно, на слободно, изворно писање, Богом дано, истни подобно. Укалупљено, функционално, писање подразумева извртање речи и чињеница, зато су новинарске писаније вишеструко читаније од истините писане речи. Одавно је писана реч, тек крупа соли у рукама господара света за којом трчи велики део бесловесног стада. Просветљујуће писање никада није повлађивало владајућем тренутку који се за узврат њега лако одрицао. Писање је постало ангажман, потреба тренутка, прашњави ветар, покретач друштвене ветрењаче, корито испуњено муљем за навођење воде на воденицу људских душа... Просветљујуће писање остаје непримећено, скрајнуто, од стране тих затамњивача реалнности. Акробатиком речи исмева се истина, вештачки створена слика односи победу над реалношћу, док се светска правда све више удаљава од Божије, на штету свих нас.
из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.
Нема коментара:
Постави коментар