Ми имамо две власти и две властеле, духовну и световну и један народ у расапу. Ове две власти функционишу у складној међусобној сарадњи, једна другој саслужујући, једна другу подупирући, једна другу не искључујући. Обе власти и властеле задовољне собом и самодовољне готово херметички затворене за широке народне слојеве. Црква овог времена није квасац народног теста, није ни брижна мајка, није ни добри пастир. Зато нам је национални хлеб недорастао, зато имамо неизбројиву војску националних блудних синова и пуне касапнице залуталих србских оваца. Све што није сачувала у великом, црква је сачувала у малом у својој затворености и на неки осмом тајном сакривени начин. Елитизам ког Бог осуди ископа провалију између себе и народа. Закржљали у духовном развоју све се више претварамо у незасите телесине, а човек није само оно што се може у један гроб сместити, што рече србски светитељ. Док нереално и нашироко Србијамо, док се Србишемо уз помпу и ватромет у истинитом поретку ствари ми једва србињамо последњим пламичком Духа. Угојише се многи пастири стада па се стадоше ритати, приземљише Цара неба па га возају џипом, а народ Божији брља по контејнерима. Па где си Бре Србине брате! Два века те није. Од како те обезглавише у радовањском лугу никако да се углавиш. Па јес, тело рађа мајка а главу Отац небески, није онда ни чудо што смо тако дуго отелешени а обезглављени. Ове главе што се из учионица и кабинета докотрљавају и пентрају на твоја рамена, производ су оног просветитељства изван непромениве светлости. Просветитељства релативних блескова за потребе временског тренутка по Шувару или Болоњи. Овој и оваквој глави ноге и не требају па их гура и у ватру и у воду. Нисмо ти ми више ни једно тело, сад смо једно другом храна, извор сласти и добитка. Трговци смо ми и Бога смо изнели на пазар а с њим и народ Божији. Песме нам овосветске заголицаше уши па оглувесмо за јауке, окрећемо главу од туђе муке себе да не потресемо. Скоком стандарда код многих од нас дође до пада разума па, упорно причамо оно што не радимо и радимо сасвим супротно од оног што заговарамо. Заударају нам речи мртвачким задахом ко доказ да се одрекосмо животворца. Посвађасмо се у Цркви ко но некад, пре шесет година у политици, до данас Стаљин од сутра Голи оток. Тако и ми до данас литургија са затвореним дверима на олтару од данас са скинутим са шарки, једино нема Голог отока. Заветовани на сиромаштво духовно се распадосмо у раскоши ко да нас живу цркву разједа јерес хедонизма. Одливамо се из матице и уливамо у неке туђинске токове. Туђице нам се у очи смеју незване доведене преко нашег прага. Децу за друге рађамо, за оне давно изјаловљене. Тражени смо од других док се сами не пронађемо, кад се пронађемо ником нисмо потребни. Године нас или прогутају или избљују згађене нашом жилавошћу. Приближавајући се другом удаљавамо се од себе, на другој половини пута заувек губимо себе. Тражимо се годинама по чашама и флашама, по бегу и слуђеном атому, и нигде нас нема. Свако против сваког у борби преживљавања, није ни чудо што смо бројнији у нестајању него у опстајању. Војска нам цивилном службом брани обрисане државне границе, анђели чувари духовне јерархије обукоше жандарске униформе. Полеваченом десницом мало јуришамо на Бога мало комадамо злочин.
Нема коментара:
Постави коментар