МОЈ ЖИВОТ

Sudarajuћi se sa seћawima tek povrшno ozleђujem omotaч stvorene slike koja се зове свест и sluжi da me saчuva od neжeqenih i nepredviђenih lomova.

Na osveшtanom tlu zemqe Srbije dva suprotstavqena чokota са dve loze rastu jedan pored drugog. Jedna loza Boжija ukorewena i utemeqena u bogoчoveчanskoj jevanђelskoj blagoj i silnoj reчi

tradicionalistiчka, patrijarhalna, verna nebu i odana tlu iz koga potiчe. Duhovnim oчima zagledani u visinu, izdanci ove loze, na жivot gledaju kao na misiju, profesiju kao pozvawe a sve osveшtano verom i aktivnom sluжbom Bogu. Жivotnim sluжewem, изданци овог чокота, vekovima rade na stvarawu bogolikog carstva qubavi, pravde i istine. Nakalemqena bogonadahnutom rukom Светих Nemawiћa na новозаветни чокот Sina Boжijeg, srpska sveta loza, negovana, razgranavana i razlistavana duhom Svetim, vekovima je davala rod za ono veчno, nepropadqivo Nebesko carstvo. Verno kultu predaka i teжwi ka veчnoj pravdi vekovima se upiwe da zemqu oplemeni viшim duhovnim vrednostima. Ispredeno iz genetskih niti predaka, svesno sopstva i potrebe nadilaжewa individualno egoistiчkog oseћawa.

Ali, исто онако, kako Bog svetom rukom uredi vinograd nebeskog roda, tako i wegova suprotnost, prokleti gospodar vremena, koji se stalno suproti Bogu, svojom otpadniчkom rukom zabode u srpsku zemqu lozu zemaqskog чokota.

Оkrenut сасвим ovozemaqskоm, utvrђen u sadaшwosti, neosetqiv za proшlo i i lakomislen pred buduћim, pokretan  trenutnim ovozemaqskim interesom i zadovoqstvima. Бестидно се овај чокот пружа и засеца и залама лозу с оног првог. Plodovi prvog stabla su nekad slatko- gorki i zovu se istina, dok na ovom drugom rastu шareni opojni snovi, laжi naпарфиmisane и ишаране svim parfemima i bojama. Plodovima prvog stabla pune se sudnice zatvori i ludnice, i oni sluжe kao veчite жrtve na жrtveniku sveta, dok iz plodova  drugog stabla stasavaju џелати ових жrtava. И поред тога чокот прогоњених жртава sa svojim rodom patrijarhalnih vrednosti uvek kroz istoriju davao je istinski velike qude, dok je ovај drugи чокот privilegovanih marioneta izrodio svе antinarodne издајнике и злотворе. 

KQUЧARI

Kquчari nevidqivih svetova, patuqci koji na svojim slabaчkim ramencima drжe poklopac neba,

bezuspeшno pokuшavaju da spreчe let slobode koja ih prevazilazi. Protivprirodni strojiteqi vremena, sluge trenutka, ehinokokusi u protoku veчnog sjaja, stvaraju nepotrebne zastoje i чvoriшta u evolutivnom ciklusu duha. Nepotrebno i bezuspeшno jer posle neminovnog probijawa veшtaчki stvorene brane iz wihovog rasprslog ehinokokusa шikne smrad do neba. Zaustavqawe kretawa i smewivawa na vrednosnoj lestvici pokuшava da se suprotstavi Boжijem planu ne mireћi se sa realnim stawem stvari. Radeћi protiv drugog najviшe naшkode sebi ti slepi чuvari laжi i svojih minijaturnih dometa.

PISAWE

Pisawe oslobaђa unutraшweg nezadovoqstva izdiжe iznad svakodnevice, omoguћava udisawe nezagaђenog vazduha. Pisawe, varniчewe proisteklo iz sudara чoveka i sveta. Pisawe,

nemirewe sa чizmom koja gazi preko lica. Pisawe, zamena za pucawe u miru. Pisawe, dokaz postojawa liчnosti.Pisawe, samoubistvo u pokuшaju. Pisawe, pquvawe u vis. Pisawe, pobuna savesti. Pisawe, жеђ za istinskim жivotom. Pisawe, umivawe istinom. Pquckam ekserчiћe iz diktatorove чizme i iz toga nastaje pesma. Ne жelim da uчestvujem u izdaji Богочoveka i iz toga takoђe. Pisac osuђen na pisawe i pisac koji piшe za slavu nemaju niчeg zajedniчkog. Pisawe je sredstvo da se ostane u miru sa sobom, Bogom i svetom a ne usputna stanica do poчasnog mesta u svetu. Pisawe, odbrana posledwe чovekove tvrђave koja se zove liчnost. Pisawe, oaza slobode u porobqenom svetu. Pisawe, uzdah veчnosti u ukradenom trenutku. 


ШТА ПОКРЕЋЕ ОВАЈ СВЕТ

Pitawe, шta pokreћe svet dobro ili zlo?  pitawe   нa kojem mnogi misleћi qudi kroz generacije lupaшe glavu. Kako i ne bi kad od svetskih kretawa i naшeg mesta u tom svetu zavisi ono jedino vredno u nama koje se zove duшa. Da bi ovaj skromni pokuшaj odgonetawa ovog pitawa bio шto uspeшniji prinuђen sam da se pozovem na autoritete i citatima vladajuћih miшqewa nadomestim liчni nedostatak institucionalnog obrazovawa. Od trenutka чovekovog posezawa za drvetom poznawa dobra i zla чovek postaje biћe podeqeno izmeђu ova dva principa i ispada iz ranijeg stawa blaжenstva koje se manifestovalo odsustvom sopstvene misli, sigurnom hranom, nepostojawem nikakvih opasnosti, nepostojawem hladnog i toplog, najkraћe reчeno nepostojawem nikakvih suprotnosti u jednom prostom i savrшenom miru. Чovekova samovoqa povlaчi sa sobom kaznu rada u znoju lica svoga i iskuшewe svih suprotnosti na tom mukotrpnom putu poznawa. Чovek kreћe na put poznawa podeqen dobrom koje je od Boga dobio i zlom koje je sam zasluжio i slobodom od koje je sаздан. Na tom putu poznawa naizmeniчno su se smewivale qudske istrajnosti slabosti sloboda i potlaчenost i to traje do dana danaшweg шto bi premudri propovednik rekao niшta novog pod suncem. Stizao je чovek mnoga znawa sopstvenim odricawem i posveћenoшћu, zlo je ta znawa prisvajalo ugraђivalo ih u svoj princip i tako doђosmo i do atomske bombe i mikroчipova. To bi ukratko bilo ono шto se na qudskom putu deшavalo na spoqnoj druшtvenoj ravni. Na unutraшwoj liчno субјективној ravni u чoveku se vodila i vodi borba ona dva principa, dobra i zla. Nema tog чoveka u kome zlo ne postoji, samo jedan je bio i on je bio Bogoчovek Gospod Isus Hrist. Znaчi svi mi ostali bez obzira koliko se pretvarali da smo dobri barem toliko zlo nosimo u sebi ako ne i veћe. Znaчi na unutraшwem planu чovek se tretira kao svesno biћe, koje svesno donosi odluke kome ћe se principu opredeliti ili шto bi naшa narodna pesma rekla kome ћe se privoleti carstvu. Unutra u чoveku vodi se nevidqiva borba izmeђu dobra i zla. I jedno i drugo se naoruжavaju svim oruжjima trudeћi se da odnesu pobedu. U ovoj borbi dobro moжe da pobedi jedino kroz Isusa Hrista koji je чoveku pokazao kako se ta borba vodi i dao mu sva potrebna oruжja. Ta borba traje neprestano, sve dok чovek ne na

pusti weno popriшte, ovaj svet. U чoveku podjednako rastu dobro i zlo i zato su taчne Duчiћeve reчi da svetac ako samo malo nije svet nije svetac nego ђavo. Ovde se govorilo o viшim duhovnim stawima човека лаоса do kojih чovek демоса несрећног просека данашњице u veћini sluчajeva, а на жалост Божју  nikad i ne stigne. Veћina qudi svo vreme svog zemaqskog жivota provede u nekom polusvesnom stawu u kome ih pokreћu жeqe bilo dobre bilo zle u zavisnosti чijim se oчima mere Божијим или његовог створења. Postoje razliчiti nivoi svesnog stawa, svesnost se poveћava i smawuje, postoje mnogi spoqni faktori koji utiчu na qudsku svest, ali mi ћemo se ovom prilikom baviti onim sferama svesti u kojim чovek svaku odluku donosi svesno i promiшqeno, bez brzopletosti i prenagqivawa. Evo baviћemo se konkretnim primerom ulogom intelektualca u svetu. Da bismo ovo koliko toliko uspeшno uradili posluжiћemo se jednim intervjuom koji je tadaшwem novinaru Vuku Draшkoviћu 1983 godine dao Ђuro Шuшwiћ sociolog i filozof, u to vreme autor pet kwiga: POJAM ZAKONA U SOCIOLOGIJI (1976) OTPORI KRITIЧKOM MIШQEWU (1971) KRITIKA SOCIOLO[KE METODE (1973) RIBARI QUDSKIH DUШA (1976) i CVETOVI TLA (1982).

U ovom razgovoru za novine na pitawe novinara Draшkoviћa: Ti povlaчiш jasnu crtu izmeђu inte

lektualaca i inteligencije. Kaжeш: istinski intelektualci su izvan sistema inteligencija je izvan istine! Шuшwiћ izmeђu ostalog odgovara: " U vladajuћem sistemu vrednosti, osnovne vrednosti su novac,moћ, vlast. Obrazovani qudi kojima je iskquчivo stalo do ovih vrednosti, ukquчuju se u vladajuћi sistem vrednosti i u wemu se snalaze kao ribe u vodi (inteligencija). Obrazovani qudi, kojima je zaista stalo do sasvim drugih vrednosti- istine, pravde, lepote, dobrote, slobode i td.- hoћeш neћeш moraju ispasti iz vladajuћeg sistema vrednosti". Iz ovog citata da se videti da inteligencija pristaje uz vlast da bi zadovoqila vlastite potrebe za osnovnim materijalnim vrednostima. Шta se za to vreme dogaђa sa duhom intervju iz koga sam se posluжio citatima nije se bavio, pa ћu to ja pokuшati. Duhovnost je neшto шto se na svetskim univerzitetima niti izuчava niti se moжe izuчiti. Duhovnost pokretana duhom istine preobraжava чoveka iz istine u istinu. Sva qudska saznawa praћena duhom istine ne daju se zloupotrebiti чvrsto reшena da ostanu u sluжbi dobra. Qudska sloboda kao sastavni deo чovekovog biћa udruжena sa duhom istine ne da se zavesti na krivi put ni po koju cenu tako da danas imamo qude koji nikom ne pripadaju i po чијim leђima svaka batina moжe do mile voqe da mlati, samo zbog toga шto duh istine u њиma ne pristaje ni na kakvo poklowewe idolima koji dominiraju u svim sferama druшtva. Moguћnost golog opstanka vezana je za nekakvu pripadnost, sloboda liчnosti na samorealizaciju uskraћena je nepriznavawem bilo kog znawa iza kojeg ne stoji diploma kao dokaz, pa makar i falsifikovana. Nekad kada su se znawem bavili iskquчivo pozvani, predodreђeni Boжijim darom visoke inteligencije i kreativnog uma, kad se na put poznawa polazilo po unutraшwem pozivu, diploma niшta nije predstavqala ali su zato iza tih Duhom uчenih qudi ostajala kapitalna dela.Kasnije je znawe sve viшe postajalo povlastica privilegovanih druшtvenih slojeva plemstva, burжoazije, vladajuћih krugova, poшto je жeђ za znawem traжila slobodno vreme i posveћeniчki odnos. Danas se pod firmom znawa dele diplome i postdiplomske titule iza kojih u много sluчajeva, ne stoji nikakvo iole ozbiqnije delo, uglavnom se u tim radovima ispoqava visoka prepisivaчka nadarenost. Diplome su u velikoj meri postale pokriће za учешће u zidawu jednog nakaradnog sveta  odmetnutog od proverenih Boжijih vrednosti. Diplome bez pokriћa plus nesloboda liчnosti jednako hijerarhija posluшnika, жrtava i xelata u jednoj istoj osobi, po potrebi trenutka. Sloboda liчnosti iziskuje чoveka bogatog poznawem pokretanog duhom istine, dok u sluчaju privilegovanog nosioca diplome bez pokriћa umesto slobode nalazimo posluшnika a umesto duha istine udvoriчkog duha. Olakшice u sticawu diploma po danas tako popularnom principu ja tebi ti meni stvaraju jednu veliku vojsku posluшnih marioneta uskraћenih za slobodu izraжavawa liчnog miшqewa, pa чak dovode dotle da mnogi liчno miшqewe i nemaju, nego im se nameћe preko elektronskih i pisanih medija. Iz ovoga dosad napisanog vidimo da se danas sve i svaшta naziva intelektualcem.

ПУТАРИ БУДУЋНОСТИ

Svaki naш postupak u sadaшwosti aktivno uчestvuje u stvarawu naшe buduћnosti. Svaka naшa misao,ma koliko se nama чinilo da je samo naшa, pripada podjednako i naшim precima, чiji smo mi sadrжaj srca nesledili, isto koliko i svesnom sadrжaju srca koji smo sami сложили, ili bar tako mislimo. Jedino шto je zaista u naшoj moћi, to je, da чvrsto odluчimo kome ћemo privoleti duшu, Hristovoj istini ili lажi sveta. U mladosti, kad svaki mlad чovek u sebi vidi apsolutni centar svega postojeћeg, na reчi starijih i ne haje, јureћi da ne propusti neшto od svetskih zadovoqstava. Mladost protivna starosti i ne sluti da tog momenta uчestvuje u stvarawu buduћih protivqewa sa svojim sutraшwim potomstvom. Neiskustvo i iskustvo u svom stalnom sudarawu zagorчavaju jedno drugom dane smewujuћi se iz neiskustva u iskustvo iz жivota u smrt. Stari koji potroшiшe mladost na svetske gluposti i mladi koji ne pristaju na pomisao da ћe ikad biti stari, nadmudruju se, ubeђuju, laжu, svaђaju, ponekad padne i po koja kletva i to naжalost od strane starijih. Retko ko od wih postavi pitawe: kolike su moje liчne zasluge u uspehu ili neuspehu moje dece, ovde ne mislim na uspeh meren merama uspeha na druшtvenoj lestvici, nego o meri celog чoveka.More жivota koje tek olupini broda ukaжe svetionik, dok divqe stihije pokreћe svojim penuшavim talasima, zagonetno ћuti.

 ДУХОВНО И КРВНО СРОДСТВО

Koji vrшe voqu moju to su braћa moja i majka moja. Duhovno srodstvo iznad krvnog srodstva, лаос изнад етноса. Ko se ne odrekne oca ili majke mene radi жene dece pa i sebe samog nije dostojan da se zove moj uчeniк Дuh prevazilazi krv i rod, jedna vrsta nedoraslih  hriшћаna joш uvek u sebi nosi plemenski zaostatak i to је vrsta onih neukorewenih u hriшћanstvu, takvi tek u svom plemenu oseћaju potpunu ostvarenost i zbog toga sve mere plemenom a vrlo malo sobom. Ovi su skloni da чine mnoge nedostojne radwe u korist pripadnika svog plemena a na шtetu drugog koji nije deo plemana. Postoji i druga vrsta loшih hriшћana a to su oni чiji preci prevaziђoшe telo duhom ali koji danas usled ovakvog antihriшћanskog naчina жivota, zabludeшe i vratiшe se себичном sluжењу telu umesto жivqewa u duhu. Takvi su u sebi davno izgubili princip krvnog srodstva i oseћaj pripadnosti Богу rodu i plemenu i постадоше демос безлична руља која распе Бога и одрече се човека себичности природног створа ради, из овih se danas regrutuje moderни tip potroшaчa, onaj zapadni, samoжiv i samodovoqan.