Да ли сам нормалан то зна свезнајући Бог а не ја. Трудим се да живим искрено и поштено и да не прижељкујем другоме зло. Угао мог посматрања не поклапа се са углом посматрања већине мојих ближњих. Ко је у праву, и ко боље види, показаће време или вечност. Са моје тачке гледања сви ми живимо у оквиру друштва у ком се нормале намећу и мењају одлуком владајуће парламентарне већине, тако да до данас нормално првим заседањем скупштине може да се преокрене у ненормално. Мојим скромним видом ја разазнајем различите степене ненормалности, чак се деси да видим и лудост постављену на највише место. По јеванђелском учењу ми смо сви болесни а понајвише они који су убеђени да су нормални и у нормалном свету. Реч Божија захтева од нас да изгубимо себе у свету да би нас Он, Бог пронашао и да бисмо ми пронашли себе у Богу, притом додаје да је све велико у свету гадост пред Богом. Знам да сам мали и болестан, дакле ненормалан и да ми је лекар потребан. Ко то не зна тај је одбацио Бога и његово сведочанство. Бог је једном за свагда успоставио апсолутне норме, али како рекох на почетку, постоје и друге релативне норме које успоставља човек за своје себичне потребе. Такав од Бога удаљени човек на место Богом дане царске власти успоставља власт по свом људском мудровању и већинској глупости. Кад кажем мислим на власт садашњег света и века која није ништа друго до један манипулативни систем одрођене мањине над заглупљеном већином. Ова мањина и већина, загледане у себе и једна у другу, не виде између својих група ништа друго, и не остављају никакву могућност да изван њихових група постоји још неки облик живота. Манипулацију мањине над већином спроводи мањина која се издваја и просејава из већине пентрањем уз вавилонску кулу лажног светског знања и међусобном издајом. Да изван Бога нема знања ова самозадовољна мањинска елита незна и све своје наде полаже у науку отровану дарвинизмом, марксизмом, папиизмом, протестантизмом, илуминизмом, комунизмом и осталим сатанољудизмима. Хиљадама година злоради Тајна Безакоња да на место Богочовечанске науке, и једном засвагда успостављене норме, успостави своју антинауку и антинорму. Дакле да сруши Бога и на његово место постави себе. У ту сврху у континуитету смишља све нове и нове сатанољудизме преко људских крхотина отпалих од Богочовечанског односа љубави, истине и правде. Плод тих сатанољудизама су и оних измишљених седам партизанских офанзива, и братство човека и мајмуна, и слобода, правда, једнакост која долази као државни дар, а не дар дарован човеку Богом самим рођењем. Плод тих сатанољудизама је и француска и совјетска и све друге револуције. Плод тих сатанољудизама су антикултурни симболи нашег времан. Тим сатанољудизмима служило је и служи, све оно што је отпало од Богочовека да помраченом свешћу и жигосаном савешћу служећи својим људским слабостима служи злом господару. Дарвиново братство са мајмуном успева у великој мери да пољуља Богочовечије братсво и у ово наше време. У многим међуљудским односима човек је човеку мајмун и то с поносом, без трунке стида. Слободан у греху није исто што и роб греха. Слободан у греху греши по уграбљености од стране непријатеља људског рода тренутним губитком своје слободне воље и потпадањем под тренутну власт греха. Под утицајем непланираних ситуација овај грешник бива искушаван и својим слабостима подлеже искушењу, одваја се од Божије воље и присаједињује греху. Ово пролазно душевно стање изненадног налета повећане грешне жеље праћено је немиром а после остваривања грешне жеље кајањем и самооптуживањем пред Богом. За превазилажење овог пролазног стања Бог даје човеку потребне силе и човек постепено постаје јачи од грешне жеље која га искушава. Роб греха греши по морању. Он је са кушачем направио пакт о ненападању, одрекао се своје слободне воље, помрачио савешћу и радосно служи греху и неправди за неправедну плату са опрвданим морам на устима. Као и Адам некад и он својим морањем окривљује онога који га на грех нагони мислећи да тиме скида одговорност са себе. Палост своје воље покрива бежањем у заборав од мисли и осећања које га оптужују све док га новопридошли греси сасвим не ослободе заборавом и Бога и Божијег. Људски живот се одвија на два плана, видљивом и невидљивом, унутарњем и спољном плану. Унутарња слобода предходница је спољне слободе. Човек Слободан изнутра господар је над својим одлукама и делима. У свету подељеном на добро и зло постоје и две слободе, слобода добра и слобода зла. Слобода добра окренута је према слободи другог човека и манифестује се добрим намерама, спремна да се стави у службу обостране, опште користи. Она је увек прираст и другом и себи. За разлику од ње, зла слобода настоји да се себично оствари потцењујући вредност другога, болесно прецењујући себе. Неискрена је за разлику од добре слободе. Егоцентрична и егзибиционистичка не бира средства за постизање својих себичних циљева који су сви до једног величање и прослављање сопственог ја. Нарцисоидна и због тога завидљива према другом, у себичном величању види и почетак и крај. И једна и друга од ових двеју слобода поспешују се или ускраћују од стране оних снага код којих је сила и моћ. У зависности од умно духовног стања снага код којих је сила и моћ ове две слободе се међусобно боре али се ретко смењују. Савршених људи нема а људи су грађевински материјал људских друштава и држава, тако да нема ни савршених друштава. Промена стања људског организма растом и опадањем природно-физичких и умно-духовних потенцијала представља савршени спој невидљиво-видљивих димензија људског битисања. Рађање је прелазак из бестежинског, безмерног и безграничног Божијег пространства у власт земљине теже и ограниченог земаљског постојања. Рађа се неразумно и несвесно људско створење са задатком пробуђења људске свести и остваривања себе као разумног људског бића. Живот на земљи није ништа друго до прохођење путем од неразумног Божијег створа до разумног људског бића у Богу.
Нема коментара:
Постави коментар