среда, 22. децембар 2010.

Христов, а не слугин слуга

Ако сви знамо да од две супротстављене стране не могу обадве бити у праву, зашто се данас многи устручавају да изаберу једну од две понуђене.
Ако епископа Артемија гоне као злочинца  а ако он није злочинац, ко је онда тај који га гони.
Ако се у потеру против њега укључио суд и полиција који кидишу једино на оне на које их напуцка власт и који представљају физичку силу државе а не Духовну силу Цркве Божије.
Ако педери за почетак обезбеде заштиту министра полиције а затим добију политичку функцију у његовој  странци.
Како онда можемо да останемо равнодушни? Нисам зилот али нећу да будем ни неми  незаинтересовани посматрач онога што се ради од цркве у којој сам крштен, и државе у којој сам рођен.
Унутарцрквени раскол производ је раскола Ума Душе и Срца од врха до дна и цркве и државе и друштва.
Нико не може служити Богу и мамону, никад па ни у ово тешко време тешких одлука.
Човек се полако губи у мамоновом систему вредности и постаје државно власништво и то оне планетарне државе робова и господара.
Криза у којој живимо, Богом је допуштена, и морала је да дође и да поруши све оне куће сазидане на песку.
Сведоци смо како се куће сазидане на песку неистине, који се данас под њима осипа, претварају у рушевине родбинске, пријатељске, брачне, љубавне, црквене и државне.
Није важно колика је кућа него који јој је темељ. Очигледно да поред камена и на камену који се зове Христос има и сламе и плеве коју је неко неодговоран уграђивао у темеље и зидове и Цркве и државе и света.
Америка или Русија постаје питање свих питања наших тужних дана.
Сила долазећа  или одлазећа, чује се недоумица многих, па се некако само намеће питање, а шта је са малима.
Ако се Божија сила показује у људској слабости зашто ми пристајемо да се уподобљавамо силнима.
У великом или у малом Дух дише где хоће,  тамо где је чисто срце а не нуклеарна сила.
Наше је да се надахњујемо Божијим Духом Истине чистимо срце, ум и душу и чекамо. А ако је Бог за нас ко ће против нас.
Бог подиже и обара и људе и империје. Бог с нама нада на славу, а не Америка или Русија, Бог Духовна сила над свим силама физичким.
Смена дивова мора проћи мимо нас а не преко нас. 
Нама вечно распетима између Истока и Запада најбољи је онај Пут изнад по речи Светог Николаја.
Сила која одлази девалвирала је себе престанком вршења Богоугодних  дела и умножавањем злодела ради умножавања и очувања власти.
Сила у доласку вршиће Богоугодна дела док не надјача силу у одласку а кад се зацари опет Јово наново.
Бог се не може приземљити ни Америком ни Русијом, Царство Божије апсолутног добра није од овога света, на овом свету добро и зло се смењују кад испуне од Бога дате рокове.
Наш Бог живи на небу и у нашим срцима ма где ми били, или не дај Боже, а даде по допуштењу, јуримо за мамоном ма где нас он мамио.
Ако пажљиво загледамо вишедеценијски владајући систем вредности, запазићемо да је мамон паралисао и преокренуо по свом све Божије токове.
Ми смо данас једна национална руина, суво дрво, које се све више суши.
Ограниченим рађањем од стране раздржављене државе ускраћује се рађање, бар оним брачним паровима у којима интерес није за свагда угасио љубав.
Подлегавши људским слабостима и жељама одбацисмо вољу Божију и због тога трпимо суд Богоодбачености.
Падом морала и умножавањем греха задужисмо Богу који нам допусти да сами себи сазидамо тамницу из које не можемо изаћи док не исплатимо дуг до последње паре.
Пакао у коме царују страсти а врлина се гони претвара пасивну већину у дрхтаве демонизовене створове који служе злом господару, страхом, бедом и понижењем. Држава нам се претворила у милионску шибицарско преварантску дружину у којој свако свакога вара и поткрада.
Тамница из које нам нема изласка док не исплатимо дуг до последње паре.
Лаж се поиграва нашим животима.  Друштвено додељене улоге стварају гомиле безличних и бездушних персона које прогуташе личност својих носиоца.
Ђаволски систем ствара човека ђавоимана за потребе пакла којим управља.
Предсказање Господње убијаће вас мислећи да Богу служе у наше време почиње да се остварује пуштањем с ланца свих капацитета лажи и преваре који протераше савест из људских умова и све затворише под лозинку роба, морам.
Плаћеништвом рода неверног и поквареног сруши се Божији свет да би се успоставио пакао са црним ђаволом на врху пирамиде система.
Слепа физичка сила морања једино осећа да ради физичког опстанка мора да једе а да би могла да једе мора да слуша и извршава наређења.
Није битно да ли су та наређења у складу или у супротности са Божијим законом, битно је да се њиховим извршењем омогућава физички опстанак.
Поштен човек старог кова и васпитања у паклу који се зове Србија где год био и ма шта радио сваког момента је искушеник окружен кушачима који га присиљавају или маме да се мане Христовог Крста и да се утопи у реци неморала и безбоштва.
У погледу питања остварења својих  Богом даних права и слобода Србин старог кова и васпитања је у овој и оваквој Србији јагње у непрестаном вучијем колу које свако системско вуче (у преводу јаре) може да коље до миле воље.
Време је да Србин поступи по српском чојству и јунаштву и да одбрани себе од оних других који не успеше да одбране себе од другог, па сад бесни кидишу на другог не би ли надокнадили неповратни губитак себе.
Дакле време да се јагњету остане јагње а јарцима постане вук јер то је једини кључ за излазак из духовне и физичке тамнице и цена намирења моралног дуга.
Христос и папа нису исто, Христос и Мухамед нису исто, Христос и Кајафа нису исто. Један је Син Божији и један је Пут усиновљења.
Син и слуга нису исто и никад неће бити. Србин може бити само слуга Сина Божијег а никад слугин слуга. Ово треба сведочити неустрашиво животом и смрћу и пред људским и пред Божијим Судом.

Нема коментара:

Постави коментар