БЛАГОВЕРНО ЦАРСТВО

Свештеници Царски помазују Цара
Име Цара Бог Отац изговара
Да у име Божје Божји народ води
Да се народ рађа, развија и плоди.

Царским Духом Божји поданици дишу
У земаљском царству Небеским миришу
Од милости Божје свако лице блиста
Свако срце слави Васкрслога Христа.

Вечна љубав веже свештенство и Цара
Добру сваког слуге Бог се живи стара
По Божијој правди и љубави Сина
 Све су душе једна народна целина.

У народном телу благоверног Царства
Уз Царско свештенство Божанског посланства
За добро Небеске и земне задруге
Духом Царским служе од Цара до слуге.

Свака душа жива живог Бога моли
Да уклони коров чим бодљу помоли
Ту трн не дорасте да тело пробије
Ни отровни жалац демократске змије.

ИСТИНА И ПЕСНИК

Истином напојен песник књигу пише
А Дух га узноси на лествице више
Некидива врпца истина и песник
Она његов извор а он њезин весник.

Век земни проживе сестрински и братски
Ако не постане лажов демократски
Због истине песник и у смрт је спреман
Јер му она откри да смрт није неман.

Пред истином песник не може се скрити
Јер песник се може тек истином бити
Истина и песник јединство у двојству
У служби су светој Божанственом Тројству.

НЕУКРОТИВ

Хајдук један стари залего за букву
Па кроз дурбин гледа демократску цркву
Гледа око цркве вашарске трговце
Док скидају с ражња реш печене овце.

До вечери гледа при залазном сјају
Све док руке људске цркву закључају
У јатима свуд се сјативши празнина
Ћути док брод стари купа месечина.

Понекад га хвата гнев старијег брата
И тад вежба самим собом да барата
Према њему свет је вазда био против
Јер он њему оста хајдук неукротив.

Неукротив виче почуј Христе Царе
Зар туђини Твојим домом господаре
И домаће Твоје прождиру у сласт
Безакоње себе прогласи за власт.

ПИШИ ЉУБАВ

Пиши кад те игноришу
Пиши кад ти слова бришу
Пиши кад се јед накупи
Пиши љубав дуго трпи.

Пиши кад те зграби машта
Пиши љубав све опрашта
Пиши кад те бол покоси
Пиши љубав све подноси.

Пиши кад ти тесно скроје
Пиши и не тражи своје
Пиши и кад свет не хаје
Пиши љубав не престаје.

Пиши кад је лоша клима
Пиши љубав не надима
Пиши око кад не види
Пиши љубав не завиди.

Пиши сав свет кад се смути
Пиши љубав се не љути
Пиши кад све мржњом пламти
Пиши љубав зло не памти.

Кад зло вреба као кобра
Пиши јер је љубав добра
Кад те земно позлеђује
Пиши љубав побеђује.

У МЛАДОСТИ БИВШОЈ

У младости бившој живео сам телом
Оном грешном страном вођен крвљу врелом
Срце моје беше вулкан који кључа
Пречником се кретах ватреног обруча.

А младост се пуста одужила беше
Смотрих око себе многи остареше
А ја на свет гледах очима детета
Опчињеног дивном игром пубертета.

Тад кафани нисам остајао дужан
Пред њом сам застајо вазда разоружан
Оном војском што јој у утроби кува
Чим се добош војни такне мога ува.

Од љубави жедан тад извор не бирах
Јер неколко пута умал дехидрирах
Шта се прво нашло ја жедно искапих
Ал жалости моје никад жеђ не напих.

Нисам био штребер светлим циљем вођен
Задовољан кожом у којој сам рођен
Не хтех да је мењам за шарену змијску
Ни ону најдебљу скупу крокодилску.

ПОМОЗИ БОЖЕ

Негадљив на гадост лажем самог себе
О поштењу причам док поткрадам тебе
А ни ти од мене ниси ништа бољи
Живимо по својој не по Божјој вољи.

Свет нам је у срцу не крст и распеће
Тргујемо срећом, ми смо деца среће
Овај свет је нама у удео дат
Нек под јарам Божји други гура врат.

Деца среће тако међу собом зборе
Вребајући свог несрећног да оборе
А кад деца среће израсту у људе
Ђаво им да власт да несрећом суде.

Деца среће нису људи благослова
Зато и не хају за реч Божјег Слова
Кад из легла среће деца се умноже
Шачици несрећних тад помози Боже.

ДОК ЈЕ КРСТА

На Крст Часни благодат се слива
У којој се Дух слободе вије
Ту се човек Божанством умива
Без Распећа ни Васкрса није.

Крстом Часним вазда живе Срби
За Крст часни жртвују животе
Србин Христов са Распећа љуби
Чува Завет Господње Голготе.

Вазда Србин с некрстом се туче
Судба му је Божја исписала
Да се Крстом у Христа обуче
За рат часни против бесних ала.

Где је Крста вазда Србство ту је
Вековима крв са Крста лије
Са Крста се србски језик чује
Док је Крста биће Србадије.

НАЈГОРИ

Најгори сам био док сам био телом
Служио за подсмех свету оболелом
Од кад јесам духом што ми тело створи
Оболелом свету посто сам још гори.

У многа сам друштва светска улазио
Али ни од једног никад нисам био
Почесто и изгнан из друштвеног круга
У самоћи нађох највернијег друга.

Што сам, опрости ми свете мој манити
Ко је теби икад мого угодити
Ти пред месом клечиш а духове гониш
Све што је над тобом журиш да уклониш.

ЧАСНИМ КРСТОМ

До ослобођења из зачарног круга
Наизменичних злих понављања
Наношења зла другом
И подношења зла од другог
Круга у ком ђаво наизменично мења лица
Не откривајући никад прави идентитет
Пресвлачећи се од шалтера до ординације
Од оптуженог до судијнице
Од директора до чистачице
Од жртве до убице.

БИЋЕ СКОРО ПРОПАСТ СВЕТА

Има нешто што је прошло а што може да се врати
То је Закон Бога живог силом Божје благодати
Благодат нам Господ шаље да му Закон испунимо
Прославимо Бога вечног а ђавола прокунимо.

Док ја живим испод неба ти на земљи срећно трајеш
Што ми Бог на поклон даје ти купујеш и продајеш
Безакоњем ти уживаш црном ђаволу прикључен
Безакоње мене гони јер од њега сам одлучен.

Биће скоро пропаст света срозаног до мизерије
На жалост већинске странке саздане од материје
Пропаст света припрема се и у речи и у слици
Примиче се суд и вама светског греха послушници.

Има нешто што је прошло а што може да се врати
То је Закон Бога живог силом Божје благодати
Благодат нам Господ шаље да му Закон испунимо
Прославимо Бога вечног а ђавола прокунимо.

ЉУБАВ ЈЕ БОГ

Има у мени нешто старо и огорчено
Ал има и нешто младо и вечно зелено
Љубав је оно што није орочено
И што је младости росом умивено.

У Америци лепо цвеће не мирише
Ко што је наше мирисало пре
На небу Француске тама прстом пише
Од недостатка љубави Европа мре.

У земљи у којој не мирише цвеће
И под небом на ком звезде не сијају
Брак је јавно осигуравајуће предузеће
Чији се осигураници тајно убијају.

Љубав је Бог што живот из два срца рађа
И два Божјим чудом пронађена тела
Живота је више што је љубав слађа
И само он влада где је она врела.

За мушко женску љубав ко не мари
Светским духом себе он је разболео
Над његовим гробом бију добошари
Умре сиромашак што није волео.

Има у мени нешто старо и огорчено
Ал има и нешто младо и вечно зелено
Љубав је оно што није орочено
И што је младости росом умивено.

СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА

Рида народ земни тмасти
Ког заводи дух пропасти
Преко својих предходника
Злих идолопоклоника.

Док зло грехом свуд убија
Пева Богу сва Србија
Научена од пророка
Шта ће бити до ког рока.

Свети пророк њен Илија
Антихриста зло сузбија
За људске се душе бори
Сад ко на Кармилској гори.

Док зло царство земно мори
Из Небеског он говори
Сузбија лаж антихриста
И Господа слави Христа.

Кад времену крај ће стићи
Илија ће с Неба сићи
И силом Божанске власти
Помрсиће план пропасти.

БЕСМРТНА ПЕСМА

Робиња била је ипак, испразних женских лагодности

А ја у њој угледо земаљску богињу плодности

Имала је несразмерно мале груди и лепо извајану гузу

И кад се свлачила доле, горе је закопчавала блузу

У овом безвезном свету дрско испреметаних фигура

Са мном се поигравао дух а с њом њена натура

Била је кладенац живи кључева мужјачких чула

И где се појавила она бивала је мушка гунгула

Трагове нам расуше светом ђонови нагрнулих руља

И само ме због њеног лика југо носталгија љуља

Бесмртно сунце ме греје бесмртну душу ми лечи

Док бесмртно сећање на њу слажем у бесмртне речи.

ПОБЕЂЕНА СМРТ

Решише елитни да живе по своме
Па прогоне правду и истину ломе
Изабраше веће земаљских судија
Да им суди како грешној крви прија.

Неверју се људском подсмева сам ђаво
Од кад крви суде оно што је право
Меахнизам грозне силе уништења
Одсвуд бије против народног поштења.

Рекло би се да је стигло задње доба
У ком главу сваку савлада гнусоба
И од чисте свести телесно разлучи
Да међ гробљем душа пустош таме бучи.

Побеђена смрт је говори не ћути
Ослобађај душе из државе смрти
Безразложан страх је што телима суди
У поспалом људству чисту свест пробуди.

Бесмртном животу умна душа служи
Што са телом смртним један век се дружи
А кад телу смртном задњи час одброји
Душа се у Вечном Царству успокоји.

ШТА ЋЕМО МИ МАЛИ

Шта ћемо ми мали што нисмо елита
Што нас никад нико низашта не пита
Што учећи свашта ништа не умемо
Осим за елиту храбро да гинемо.

Шта ћемо ми мали људи из презрења
Ко дивљаке крушке опале пре зрења
У тамници тесно искројених дана
Тој елити вредни по луле дувана.

Шта ћемо ми мали владару елитни
На мерилу твоме кад смо тако ситни
Па нас вејеш вредно где и како стигнеш
До елите светске да се приподигнеш.

ЕЈ

Еј човече јадна блесо
Зар си само крв и месо
Шта би с душом где се деде
Крв и месо то црв једе.

А ти земљом баш тим трајеш
Бога више не познајеш
Још се гордиш смртни створе
Како ничег нема горе.

Свет случајем да је створен
А не вољом одозгоре
Да су алге и амебе
Избљувале једном тебе.

Одметнути људски уме
Ко ће тебе да разуме
Кад си комад смртног меса
Издигао над Небеса.

ПУЗЛА ЈЕДНА

Шта је човек мој владико Раде
Пузла једна међу милијарде 
Којој облик вером треба дати
У целину опет послагати.

Адам грехом прште на комади
До садашњих седам милијарди
Које ће се грехом још разбити
И у већем броју умножити.

Простор време којим човек дише
Тек је пузла слагалице више
Што се слаже по Божјем промислу
Ил по гордом сатанском бесмислу.

Вера свака једна слагалица
Диже народ из људских честица
Што се слаже у општу целину
Дух народни носи у висину.

Сваки народ своју слику слаже
Слогом који вера му налаже
Србин ово и уме и може
Кад се Срби обоже и сложе.

Ал свет овај у злу запомаже
Јер и ђаво слагалицу слаже
Против вере и насупрот Творца
Слаже пузле свог временског дворца.

У народном страху и расулу
Слаже горду Вавилонску кулу
Док због људске и демонске вике
Бог разметне кулу и језике.

ОСТА ЗА МНОМ

Оста за мном то време шашаво
Од боема постах вере весник
На обичне речи немам право
Сад се владам ко озбиљан песник.

Шта је било прећутати ваља
Зарад неких захтева пристојства
Хитам себи из младићког даља
Свом спокоју из свог неспокојства.

Година сам наређао ниску
Подугачку за данашњу младост
Све кроз сузу и веселу вриску 
С крајње туге до у крајњу радост.

Пишем јер ме радост срца тера
Мада знам да до сад се уписах
У презрене подно земних мера
Стид ме једе што на земљи дисах.

НОГУ ПРЕД НОГУ

Некад живех силом слабости створења
Одметнутог црва од свемоћног Творца
Убеђен да људска сила се не мења
Навукох на себе оклоп тврдокорца.

Онај који даје телесност и психу
Од младости поче да ме раслабљује
И кроз слабост води у осаму тиху
У којој се Силни слабом приближује.

У строшеној сили слабост се обрете
Што вапије Богу с молбом да опрости
Силништва чињеног кроз несвесно дете
Распаљено силом телесне слабости.

Од тад сила Божија води слабост моју
Куд и како морам, где и како могу
Кроз немире људске ка људском спокоју
Тихо и без журбе, све ногу пред ногу.

НЕ ПОЖЕЛИ

Не пожели власти јер ти није дата
Ни палате сјајне ни товаре злата
Кад ватрицу имаш, хлеба и одела
Не пожели душом уживања тела.

Од земаљског праха тело ти је дато
На полажи наду у пролазно блато
Отргни се духом од земљаних снова
И управи наду на Оца духова.

На небу је твоја отаџбина прва
Из које си послат у долину црва
Да вечним у себи дођеш до победе
А црва нахраниш оним што црв једe.

ОПТИМИСТА

Све што сам чинио чинити сам треб'о
Чињење је свачије одредило небо
Под именом својим и под својим рухом
Чињах, немајући власт над својим духом.

Понекад ме силно нагонило хтење
Да учиним нешто што је нечињење
Чињењима људским судба преде пређу
Те пола живота чињах по наслеђу.

Од наслеђа тешког кад се ослободих
Спознах да од Оца духова се родих
На пут покајања ступих песимиста
А гле сад пред циљ стижем оптимиста.

ЕВГЕНИЈЕ

Евгеније кад је био дете
Сва су браћа бежала од њега
Ко да беше са друге планете
Пред којом се посрће од снега.

И касније боље среће није
Био кад се замомчио беше
И стасао млади Евгеније
Кад га мушке силе обузеше.

Евгеније беше чудна сорта
Коју гања све што другом бежи
Могао је бити витез спорта
Ал је више волео да лежи.

Да посматра негде у даљину
Од које му срце страшћу бије
И с које се звезде голе скину
Па му шапћу дођи Евгеније.

Кад даљина једном приђе зори
Да отвори врата новом дану
Звездица се у девојку створи
Лепотицу као уписану.

Девојчица беше као пуце
Грозда једрог што се под лист крије
Сунце јулске упреже каруце
Кад је срете млади Евгеније.

Ноћи птице полуделог крика
Месечина младу душу пије
Нигде мира од звезданог лика
Разболе се млади Евгеније.

Болезањом слатко-горком дугом
Разболе га девојчица мала
Евгеније кад опази с тугом
Да је звезда у прашину пала.

ТАЈ ЖИВОТ ОД ЧУДА

Као млад злочинству и ја бејах склон
Умало не скончах живот ко Вијон
Предграђима лутах ко рањена звер
Умало не зађох и ја ко Бодлер. 

Издајама женским праћен ко Карењин
Умал не окончах тужно ко Јесењин
Исидора Данкан не беше ми пратња
И уз друге сазнах да је љубав патња.

Ни слутио нисам да сам дете среће
Да ме коса смрти покосити неће
Док не примим задњу кап из чаше жучи
И окусим љубав што се крсно мучи.

Ал живот је људски сав саткан од чуда
И где смрт пожелиш живот прође туда
И жалост у радост на трен преокрене
Тај живот од чуда пресрете и мене.

ПИСАНО БЕШЕ

Писано беше у Божјем плану
Да умрем за дружење и кафану
Да цркнем за жене око мене
И живим само за очи њене. 

За сујету светску умрех такође
Жудња за славом мртвог не глође
Богатства нездрж мртвог не жуља
Мртав се ветром света не љуља.

Умрех за друштвено сложене среће
Кроз које се смртна природа креће
За добро за којим је тело жудило
Цркох у трену кад ми се нудило.

Кад црче у мени природна грешка
Друштвене приказе која се смешка
Што воли видети и виђена бити
Остасмо Христе, сами, ја и Ти.

СВЕТИ КВАСАЦ

Шта то има што у мени пева
Док одасвуд невоље ме стисле
Какво сунце из срца изгрева
У вечери тамне и покисле. 

Тело слабо готово умреће
Кости старе ко ђермови пиште
А у срцу неко језгро среће
Само песму и музику иште.

Кад притисне црне море часац
У тренима најтежег очаја
У срцу ми бубри свети квасац
Јеванђелског блаженог бескраја.

И ОВДЕ И ТАМО

Од кад си отишо одавде онамо
Ево стојим овде а мисли ми тамо
Пре но си отишо ти си био овде
Ал прво си и ти отуд дошо довде.

Ти ме тамо држиш а ја овде стојим
Отуда ме храбриш овде се не бојим
Кад ја овде падам ти ме отуд дижеш
Кад ја овде пођем ти пре мене стижеш.

Кад ја овде патим ти ме отуд тешиш
И овдашње свезе отуд ми раздрешиш
Цар вечности ти си и тамо и овде
Због вере у тебе дотеро сам довде.

Отуда се овде још нико не врати
Теше се овдашњи служећ својој плати
Кад ти дођем тамо врати ме овамо
Да јавим овима шта их чека тамо.

ЧУВАРИ РАЈА

Убици продани, сејачи смрти и косци
Радиоактивни бахати смртоносци
Умноженим косама смрти до чудеса
Терором пустоше обамрле  масе.
Суперсмртоносне вођене ракете
И топове своје вазда гладне меса
Гоне диљем света на крвави пир
Где влади смрти живот још не да се
И где не царује интересни мир.

Па сваки на смену коси своје мете
И откосе смрти у снопове веже
Стрпљивошћу ткача паукове мреже
А утекле смрти на мигрантске трасе
Са по једном кесом и оделом на се
Па им пут под ноге ил по мору пешке
Крвљу наплаћују немани лупешке
И све кроз туђину бежећи од гроба
Обавља се велика народна сеоба.

Чувари раја проклетих телеса
Кроз чије зенице посивеле смрћу
Сам Деница врши пасошку контролу
Зверајућ из њиног иструлелог меса
У колоне дуге у смртном клонућу
Препуштене људском очају и болу.

Улазе у главу па листају мисли
Читају, подвлаче шта није по мери
И да им се живот не примакне близу
Превентивно, живом, ускраћују визу
За улаз у рај економске звери.

КАО ДА СЕ НИШТА

Носио је у срцу разарајући бол
Био склон самотровању
Тражећи спас у престанку свести
Често посезао за флашираним отровима.

Привлачиле су га жене отровнице
Већим интензитетом него белоушке
Мамила га је тамна страна њихове личности
У којој чувају бочицу са цијанидом.

Локао је вињак као воду
Филмови су му редовно пуцали на пола
Искушавао је различите стадијуме клиничке смрти
Коматозна стања и делиријуме.

Са змијама се увијао до сванућа
Сакривао мамурлук испод њихове глатке коже 
Оне му заривале зубе по свим делићима тела
Стизале, понекад и до срца.

Бол се увећавао уместо да нестане
Дани су одлетали ужурбаним крилима
А ноћ га је одвлачила у своје дубине
И све би завршило на радост душмана
Да се није десило невиђено чудо.

Нико није могао да докучи шта се то десило
Искрено говорећи ретко кога је и било брига
Једна будала мање или више
Не значи мањак  ни вишак будала.

Освануо је дан проширене свести
Сунце је наставило својом путањом
А птице звон пролећне песме
Као да се ништа и није десило.

ДОЂЕШ КО ВЕТАР ОЛИВЕРА МАРКОВИЋ

ДАРОВАНА ЉУБАВ

Живео си плодно, стихом и животом
Залазио често с оне стране ума
Куд се стиже срцем занетим лепотом
Кад љубав узноси у светлост разума. 

Рађао си риме и дечицу једру
Раздељиво себе у смех нових бића
Године ти нису обрисале ведру
Полетност живота вечитих младића.

Дарована љубав уздарја ти враћа,
Тебе у ком сви гледаше голаћа
Обузима радост, стасала у људе
Рођене кроз тебе, да све љубав буде
У тој кући малој, неугледној споља
Зацари се љубав и Божанска воља.

ЧЕДО ОЦА ПОЕЗИЈЕ

Једни кажу браво, други кажу штета
Што не прими с њима дух овога света
Још га мајка земља усвојила није
Рођеног за Царство вечне поезије.

На земљи је странац, особа нон грата
На Небу га чека заслужена плата
Земља му је нужност не машта о срећи
Песник је Дух чисти не теломислећи.

Све грехове земне зачете трбухом
Кроз страдање крсно искупљује Духом
Одбачен од људи, ко зачетник вере
Да га љута неман земаљска пождере.

Одасвуд га гони глинени злохотац
Али над њим бдије поезије Отац
Земља би све дала да песника није
Смета јој то чедо Оца поезије.

БОЈАН И МИОДРАГ - ЧУВАРИ ЗАВЕТА (2019) / ČUVARI ZAVETA

БОЈАН И МИОДРАГ