ЕВГЕНИЈЕ

Евгеније кад је био дете
Сва су браћа бежала од њега
Ко да беше са друге планете
Пред којом се посрће од снега.

И касније боље среће није
Био кад се замомчио беше
И стасао млади Евгеније
Кад га мушке силе обузеше.

Евгеније беше чудна сорта
Коју гања све што другом бежи
Могао је бити витез спорта
Ал је више волео да лежи.

Да посматра негде у даљину
Од које му срце страшћу бије
И с које се звезде голе скину
Па му шапћу дођи Евгеније.

Кад даљина једном приђе зори
Да отвори врата новом дану
Звездица се у девојку створи
Лепотицу као уписану.

Девојчица беше као пуце
Грозда једрог што се под лист крије
Сунце јулске упреже каруце
Кад је срете млади Евгеније.

Ноћи птице полуделог крика
Месечина младу душу пије
Нигде мира од звезданог лика
Разболе се млади Евгеније.

Болезањом слатко-горком дугом
Разболе га девојчица мала
Евгеније кад опази с тугом
Да је звезда у прашину пала.