Припадамо ли ми једино друштву и себи, или Њему у чију смо се смрт и Васкрсење крстили. Доживевши пад у себе и кроз себе пропадамо ли све даље од себе и Бога. Нормално ово је процес који се одвија само у нашем заведеном уму док у стварном стању ствари од Бога и из Бога немамо куд побећи. У њему и од њега створени да у њему живимо и дишемо и јесмо. Срби народ Божији, у Бога крштени да Богу служимо и плодове праведности доносимо. Појединачно смо људи, Божији људи, један другом браћа, не лопови и убице. Ако јесмо то смо а јесмо једино у Богу. Изван Бога, нисмо, претварајући се да јесмо, али нас наша дела изобличавају да нисмо. Бити или не бити, јесмо или нисмо питање је сад, и увек, и у векове векова. У Богу или изван Бога са Богом или против њега, брат или небрат вера или невера, слободан избор слободних људи.
Слобода Богом гарантована а не принудна покорност извиканим ауторитетима. Ни трске стукавши ни гласа подигавши путују путници вечног Пута. Да их дела не објаве свет их не би ни извлачио испод својих мерица. Док друштвени добротвори, пред тв камерама, сасвим транспарентно служе угроженом појединачном добру они с Богом суочени, позвању се одазивају тајним делом општег добра. Пред Богом и собом и пред другим људима ако нисмо увек исти неискрени смо и непостојећи. Окречени гробови који у себи носе мртве душе и варају сами себе. Живот је Истина изван које вечна смрт пастирствује својим неискреним стадом. Време вара, вечност суди праведним судом. Фикције у времену на темељима од песка који цури зидају своје фиктивне дворце и не хајући колико је станова код Оца Небеског.
Добротвори угроженог појединачног добра стасали из строја привилегованих злоупотребљивача општег добра, на сто хиљада поједених кућа сазидају једну, мученику несрећним случајем осталом без крова над главом. Увек будна телавизија снима добра дела а прећуткује савршени пљачкашки подухват логистички подржан многим институцијама система. Успешне добитничке лутке и неуспешни народни губитници играју додељене улоге под будним оком режисера богопротивне представе. Представа није живот, живот је изван представе, живот може да аплаудира смејући се представи, или да јој звижди. Живот је усамљени гледалац у публици кога представа повремено успе да насмеје својом шибицарском баналношћу док упорно покушава да га засени собом и увуче у своје у времену понируће гротло. Што је живот животнији то је представа незанимљивија и провиднија. Живота нема без Животодавца, као што представе нема без лажљивог режисера, оца лажи.
Данашња Србија под игом европоцентричних странака, посрће обезглављена и обесправљена на путу самонестајања. Укинућем права на алтернативу, Србима у Србији се укида право слободног живота у Духу Истине. Политички прогон неистомишљеника врши се најперфидније репресивним институцијама система. Ко се дрзне да, уместо да извршава наређења, мисли својом главом, бива изопштен и одбачен од заједничке касе и могућности остварења других загарантованих законских права, далеко од квалитетног живљења и делања. Таквима преостају законске обевезе које се злоупотребом суда изврћу у неумољиво средство прогона.
Пут самонестајања, на који нас терају без права на алтернативу није наш Србски историјски пут кроз теготну долину времена. То је опсенарски пут европских опсенара који истину заменише привидом, Бога човеком и живот приказом. Србска глава Свети Сава чија глава беше Христос Господ, даде нам Пут за век и векова, на коме ћемо бити своји и Божији. Његов отац, Велики Жупан Стефан Немања, даде нам државу и аманет да је чувамо од свих завојевача, и домаћих и страних. Оставише нам живот у части са својом главом на раменима у границама своје државе и са отачким заветом у срцу. Такви какви јесмо постадосмо и остадосмо сметња сваком уједињењу у себичној користи владајућих елита прошлог и садашњег света.
Нит се терам нит се водим путем самонестајања. Остваривањем себе у стваралачкој слободи протежем се изнад окова простора и времена и трудим се да животу враћам украдену лепоту. Стваралаштво занимањем потиснуто у последње редове живота тавори на рубовима света, тамо где друштвени слух и вид не досежу. Стварам док се у књигама овога света водим као лице без занимања. Тешим се да је у крајњој нужди боље и лице без занимања него онај који се занима без лица. Многи и премноги заниматељи и заниматељице, без лица и без главе, осам сати дневно, пет дана у недељи, седе, шетају, лакирају нокте или штуцају бркове и за то примају плату сваког месеца. Уместо да се занимам “као сав нормалан свет”, ја ударам главом о зид, живи зид, од њих истих без лица и без глава покорених и узиданих у непрегледни окречени зид.
Уједињује се свет укрупњава се тело од многих обезглављених, окречених зидова и гробова и однарођених народа. Под туђом капом с туђом главом на раменима нестају народи један за другим. Интернационалне централе шире своје канцерогене идеје преносећи их својим ћеркама политичким партијама по раздржављеним државама однароднованих народа. Уједињавање под фирмом европске уније истовремено је системско разарање и убијање националних држава и искорењивање слободних људи. Себична корист привилеговане користољубиве мањине руши земље и градове и уместо њих подиже интернационалну тамницу бројевима уподобљених грађана видео надзором свеобухватног глобалног села. Човек и породица, држава и црква руше се као накривљени зид од стране обманутих сопственом величином. Они, оправдани, гоне и руше нас криве. Оних деведесет девет праведника којима покајање није потребнo, лове нас изгубљене овце Христове што се се за свој део кривице кајемо, не би ли нас раздвојили од Бога, душе и савести.
Нема коментара:
Постави коментар