Изгнани Христос иде од врата до врата, куца али нема никог да отвори. Вечни нема приступ синовима времена. Он који обухвата све просторе и чијим дахом све дише, не може да допре до својих створења. Ту је увек и у све векове, невидљив и ненаметљив, воли невољен, дозива али се нико не одазива.
Одређују ме простор и време. Од мене се тражи да будем као слика на зиду, заустављених покрета, слеђеног осмеха и даха. А живот је нешто друго, слобода кретања, раста, победа над простором и временом. Живот је вечност која се само замеће у времену. На жалост многе превари време, заведе их својим сластима од којих у стомаку горчи.
Транзиција ми ломи ребра и то транспарентно, и само због тога што имам здраву кичму. Не живи ми се без кичме па макар то било и у раскошној Европи. Свима који би да путују по иностранству поручујем, будите мало странци у својој земљи, заживите духом Истине и постаћете странци ту где сте рођени. Неће вас више познавати ни рођена мајка. Али ко ће мене да слуша кад им се Европа приказује онако раскошна и разиграна, као велика и непрестана журка. Додуше она то и јесте али само онима горе што се веру по највишим гранама тог демонскорајског дрвета, оним срећнијим Дарвиновим синовима.
Две партије покрећу свет, једна вуче напред друга назад, као да се надмећу у надвлачењу конопца. Они који иду самостално и самосвесно увек ходају по том конопцу испод ког им сви копају провалију. Свој значи слободан од себе и од других. Ослобођен од својих слабости и снага, ослобођен и од туђих. Свет се некако комотније удружује ангажовањем људских слабости. Јаке личности углавном имају тврде главе и некако на посебан начин згуснуту свест и зато се тешко удружују. На њих радост и патња сасвим друкчије делују него на друге људе и зато кад на њиховим лицима сви очекују једно расположење изненади их сасвим супротно. Њихове среће и несреће нису овосветског порекла свет нема пиће којим их може напојити нити има отров којим их може отровати. С неке друге стране која није баш прекопоута дотичу сва њихова расположења. Кроз простор и време они корачају корацима дужим од простора и времена.
Кланица на којој плаћеници тренирају задавање удараца немоћнима из дана у дан односи све више жртава. Човекомрзац ликује датом му могућношћу да без задржавања испољава садизам. Привид силе тренутно анестезира ропски менталитет миша. Бивши човек степеник по степеник удаљен од реалности помешавши истину и лаж убија мислећи да Богу служи. У изврдавању Божије истине види наводну своју способност. Светска лудост проглашена за мудрост заноси многе егоцентриране главе. Свет протеране љубави дигитронски тачно сабира и одузима корист и штету. Проглашен варалицом нерадником ленштином чекам праведни суд Божији. Сведочим истину дозивам нико се не одазива. Остављен од свих, одузетог права на хлеб чекам Господа. Учини чудо милости своје на мени грешном јер само чудом могу да преживим.
Локални медији у служби локалне анестезије. Слободан проток дезинформација и селективно објављивање истинитих информација згушњава мрак локалних средина. Расцепкавања на наводно самосталне локалне средине ускраћују остваривање многих права осталих у надлежности републике. Локални моћници располажу неограниченом влашћу потирања док у пословима остваривања индивидуалних права нису овлашћени. Смањује се број поданика производњом преране смрти и белом кугом а број господара расте. Више самосталних центара моћи више господара. Небо се затвара у локалне оквире локални мрак осветљавају бледа локална светила, сводимо се на паланачке средине. Уситњени дајемо могућност ситним душама да лако дођу до плена. Минорни људи запоседају места са којих могу да задовоље своје крупне апетите. Поремећене вредности нормирају понашање људских олупина. Постасмо плева која се немилице расипа. Фалсификују се сви односи и све вредности. Гушимо се у лажи. Уситњени и разбијени у атоме отроване злобом бранимо се узалудно срамотним самољубљем. Губимо се у контролисаном хаосу све даљи од себе сами себи странци. Децентрализовани као нација и као појединци губимо се у материјалистичком полу људског егзистирања. Земљом опслужујемо земљу слепи за ствари духа скривајући се од прекора срца и савести. Озверени и утерани у своје животиће као у тесне мишје рупе грабимо, отимамо пуни животињских страхова. Острашћени развлашћени потлачени са могућношћу једностраног остваривања и доказивања својих непостојећих величина не осврћемо се на друге.
Нема коментара:
Постави коментар