Месечина просипа светлост на колибу на брду
И она расте у дворац од снова и слова
Пред твојим очима поглед у даљину пуца
Разапетог црног једра
Ноћ плови над уснулом земљом
Док твоја браћа и сестре спавају
Онај који пребива у теби вредно ради
Кружни ток година испреда у сребрну нит
На исток и запад распростируће светлости
Силази низ степенице исклесане од месечевих зрака
Залива пшеницу за своју житницу
Кад се умори обрише зној са чела
Лаганим кораком уз степенице узиђе
И поред вољеног оца седне.
Нема коментара:
Постави коментар