ИЗ ПРАЗИЛУКА ЕЛИТА

Елита змијска и прости пук
Кроз празна срца и празилук
На семе жене породом змије
Телом без Духа вечни рат бије

Из празилука до празног срца
Пород земаљски змијски копрца
Дрво познања без Духа чита
Из празилука расте светска елита.

ПАПИРНАТА СИЛА ТАМЕ

За зрневљем маште пусте селице се разлетеле
У годишња четри доба миграције птичје трају
Певачице пошле прве свраке нису одолеле
Митарењем, прелетањем, свака своме граби рају

Метковима среброљубља поднебесни простор пуца
Контролори лета воде заштићено своје јато
Од мермера црног срце сасушени мозак туца
Из подножја ногу твојих проходало бежи блато

Ни на небу ни на земљи ад чаробни чардак шири
На све четри стране света, испод неба, испод жита
Папирната сила таме иза сваког лика вири
Док последња страна књиге слово задње не ишчита.

УПОРИШТА ЗЕМЉА НЕМА

На крилима папирнатим одлетела кока златна
У слами и у корнету јалов мућак хладно лежи
Дух почива пренемогнут телесина бубри блатна
Уловљено свако тело у својој се грчи мрежи

Лудо знање наштампано у књигама без покрића
Мудрост злата обезвреди и исмеја разум сребра
Златни грумен истопи се у лажљива три новчића
Закопало све се земно измећу два вита ребра

Од гурања лакомаца реалност се померила
Живот тече без покрића стихијама мутним ваљан
Смрт жигоше своје стадо сваком чело оверила
Или свићни па нестани ил по земљи гази каљан

Раскривено дупло голо бездан црни отворило
Мир ратове кредитира ратови су пројект мира
Прогоњено крилато се прелетањем уморило
Историја упловљава у дубине зверског хира

Истањена златна жица љуља темељ суверена
Звер склупчана срећу своју у јазбини тела тражи
Док с темеља песка сипи сјајног дворца бесна пена
Упоришта земља нема упитајте оца лажи.

ТРАГИЧНИ ТОК

ТРАГИЧНИ ТОК
Умна душа моја нагнана од страсти
За једно отвори срце, затвори за друго
Дижем се, ја одметник од Божије власти
Заточен нестварним пролазним кругом

У забрањеној ватри у времену горим
Душа ми од лепоте грца, од болова пева
Жудим, да се што пре потрем и уморим
У ватри проклетства што у времену сагорева

Сваком послу под небом има време
Ал овде, под небом, и невреме времену личи
Непријатељ то зна и сеје у срца своје семе
Трагични ток додаје досадној земној причи.

ПУСТИ

Пусти језик хитри да слободом кује
На буктињи духа сјај слова усија
Што се никад није чуло да се чује
И не дошло на ум умом да просија

Пусти да на ветру трска залелуја
И писар се брзи творитељством гласи
Да речита јата хоре алилуја
А Бог руком глади беле браде власи.

ПРЕД ТОБОМ НОВО

Прође још једна ноћ окраћалих зуба
Невиним зраком сунце сусреће победника
Радуј се срцем целим силином небеских труба
Смех твој нек се заори на покретној изложби слика

Пред тобом ново све је попрскано росом
То сунце што те греје и прах под ногом босом
Отвори пртљаг од јуче неважног растерети
Дани се данима уче у ново силно полети.

ПОРАСТАО СИ
Порастао си, пресрастао дечије болести
За многе обмане чула неповратно престао
Ко би рекао да ћеш охлађене главе гледати на себе...
Готово назаинтересовано, и са дистанце
Ни слутио ниси да ћеш раскинути окове усуда
Који су те некад тако чврсто прикивали за стену
Одрешен од минерала полети изнад времена
Лети са птицама ослобођеним од себе.

ТАКО БЛИЗУ А ТАКО ДАЛЕКО

Хтео си да будеш од користи свима
Док су они хтели корист само њима
Трчао си брже, неке си претеко
Сад сте тако близу а тако далеко

Волео си верно не тражећи плату
И постао сметња комшији и брату
Незнан и невиђен њинима си пост'о
Нит потребан коме нит коме недост'о

Хтео си да будеш истинит у свему
У речи и делу, слављу и проблему
Ценио поштење више од стицања
И постао мета њиног спотицања

Од растанка беж'о сусретању иш'о
У идењу том с њима се разиш'о
Трчао си брже, неке си претеко
Сад сте тако близу а тако далеко.

ПИЈАН ИДЕМ

ПИЈАН ИДЕМ
 
Идем пијан тетурам се 
Сопствена ме сенка плаши
Али ипак ја не дам се
Нису бољи дани ваши

Тетурам се некад падам
Подигнем се па наставим
Потајно се ипак надам
Да ћу живот да поправим

Ни падати није баук
Кад знам да ћу се подићи
Испустићу слаби јаук
А касније све ћу стићи

Ал ко пада са висока
Зачује се страшан тресак
Испадну му оба ока
А около свуда пљесак

Дух ме носи срце стеже
Бол потања на дно чаше
Од земљине бежим теже
Уз вино и тамбураше.

СА ДЛАКОМ МЕЊА И ЋУД

Вук самотњак у ноћи прикрива сенку своју
Док уском стазом вијуга ван чопора и стада
Куд он невиђен прође овце су све на броју...
Усамљен он је вук нагоном вучјим влада

У црну се умота ноћ стари ловац сиви
Длаку помеша с травом са шумом у једно пређе
Не хранећи нагон убице, лови да преживи
Са длаком мења и ћуд, лови све ређе и ређе.

НОСИ СВОЈ КОМАД БОЛА

У свету популарних лажи
И презрене истине јадне
Уздржљивост духа потражи
Клони се светине гадне

Отми се лудилу с врха
Не вуци туђинска кола
Суздржано смиреног духа
Носи свој комад бола
Проћи ће и ово чудо
Што се животом зове
Гурај свој камен уз брдо
Док они под брдом лове.

САМО БУДИ СЛОБОДАН И ХРАБАР

Све што оздо изгмизава под ногама је теби
Аспидин пород што се на трбуху вуче
Трбухом збори и прахом земаљским храни.

У теби онај одозго пребива
Кроз неизмерне векове што влада
И белим голубијим крилима лети.


Истрпи до краја тај притисак одоздо
И испунићеш се вишњим миром
Уместо немоћног страха пригрли љубави моћ

У брату Бога потражи и у Богу ћеш наћи брата
И Оца који над вама бди,
Само буди слободан и храбар.

ДВОРАЦ ОД СНОВА И СЛОВА

Месечина просипа светлост на колибу на брду
И она расте у дворац од снова и слова
Пред твојим очима поглед у даљину пуца
Разапетог црног једра
Ноћ плови над уснулом земљом
Док твоја браћа и сестре спавају
Онај који пребива у теби вредно ради
Кружни ток година испреда у сребрну нит
На исток и запад распростируће светлости
Силази низ степенице исклесане од месечевих зрака
Залива пшеницу за своју житницу
Кад се умори обрише зној са чела
Лаганим кораком уз степенице узиђе
И поред вољеног оца седне.

РАЗДЕОБА КЛЕТА

Цвркут твојих очију простор испуњава
Заљубљене ласте над балконом круже
Јутро се у сјај лета одмотава
Прска кора срца цветајуће руже

Губим се у твојим погледима голим
Отвара се небо помереног чела
Ватра прах сажиже, умирући волим
Језик се повлачи пред молитвом тела

Повратак пун бола премеће ми кости
Раздеоба клета тражи да се плати
Такнемо се влажним погледом опрости
Да се свако болу временитом врати.

У ИНАТ СМРТИ

Котрља улицом згурен и мрк
Убицама својим се смеје у брк
Између поноса и између стида
Сигурно скривен под кором вида

Чизмама гњечен по својски греди
Кад кад кроз зубе тихо процеди
На путу од жеље до стана срамоте
Гази ме свете свезани скоте

Ни искре бледе у сивој зони
Слова где празне ови и они
За смислом где се бесмислом врти

Јави се живот у инат смрти
Прође крај њега уздах му оте
Умрећу жељан женске лепоте.