У забрањену бербу,
кренућемо и ми,
бићемо једно.
Ја усправно дрво живота
што се под твојим
зрелим плодовима слама,
Ти туђе запаљено ребро
што рој варница у круг баца.
До зоре
вредно ћемо муљати грожђе
и пићемо крв из зрна.
Док око нас све спава,
сем змије
што иза месеца палаца.
Захватиће нас пожар
годинама уназад најављиван.
Што силније ватра
буде протутњала кроз наше вене
пре ће и планути.
Са буђењем зоре
Ја ћу поћи кући,
сам и располућен,
И само пси
из сна пробуђени корацима мојим
лењо ће ланац повући.
Ноћ ће остати богатија
именом мојим и твојим
Док будеш
пловила мојом главом
а ја ти у срцу стојим
живом истопљен лавом
и косе пепељасте
Улица ће
злочином нашим
испрати гнојне красте
Нема коментара:
Постави коментар