Испред седам Божијих очију срце сам јој крао
Уснули свет већ лебдеше у својој прелестној нади
Разлетеле њене снове на прст сам намотао...
Кад проломи се небо и Бог ми рече не кради.
Већ сам јој снове држао чврсто у десници руци
Месец се шетао небом реван на ноћној стражи
У очима јој се слутише срне у мојој крви вуци...
Кад из прста Божијег муња умом севну не лажи.
У тајну тонући, ноћ сапете раздреши страсти
Из очију јој јурнуше срне, срце лупаше све луђе
Зором јој клонула срна задрхта у вучијој власти
Ал небо провалише речи, не пожели ништа туђе.
Нема коментара:
Постави коментар