уторак, 3. септембар 2013.

НА ДНУ УМА, НА ВРХ БРДА



Прсти хладног чудовишта у јазбину дан ми грабе
Да га зубом комадају уз мрзосну сласт черече
Кроз маст очи им искачу, чудовишта своја вабе
Утрнула слова светла невиделом прска вече.

Ноћ улара попрскана крвљу клетих и сапетих
Углављени сутон шири, уморене умом гази
Из небића корен славе јатом празних глава лети
Обнажену кулу моћи запосели собом врази.

Грк истине грло стеже проређених зависника
Слатка мама окрепљује тулеж пада са висина
Поцрнеле радилице све на црно и без крика
Медоносну зону сиву из киселог цеде вина.

Изван ума изван смрти живот вечни себе гласи
Јав не чувен од ушију још одзвања у срцима
Овчјим руном огрнутим где су песме све уздаси
Бол за болом где гамиже а радост се сузом краси.

Удар грома у недрима муњом око тела кружи
Светлим сјајем ореола засијалим са дна бола
Псећи језик лапће крви глође кости сраму служи
На дну ума, на врх брда, на врх совре, сред окола.

Нема коментара:

Постави коментар