У наоко крхком заклону истине упињем се да задржим агресију злодуха времена.
Не пристајем на ишчашења и ломове освешћеног простора ума које безбожне силе налажу са свих страна.
Пред мојим, широм отвореним очима из чељусти дана израстају зуби гладних мачева.
Док дланови горе ломачама безвредних папира оваплоћена смрт господари крцатим улицама мегалополиса.
Глуве уши, очи без вида, ничији зној у бесцење цеде подижући душеломни зид смрти.
Готово нем, али не баш ћутке, будне пажње гледам како се тањи кончић свеукупне физичке егзистенције.
Реминисценција лепог и ружног престаје са гашењем последњег дамара, за последњим издахом ја верујем у нови бесконачни удах последње Свете тајне.
Људима овог времена смрт је још увек један неосвојени простор од ког их подилази језа.
Реткима је то простор Богочовечанског истинског Ја јесам по верној и истинитој речи мога Бога који свој бесмртни живот положи за све који у Њега верују.
Нема коментара:
Постави коментар