ПСОГЛАВА СРЕЋА

Сигурност роба од колевке до гроба
Тамницу зида последњег доба
Ризик слободе слабине боде
Пустиња врела ниоткуд воде.

Где беше стена, камен од угла
Пустиња дуга земља округла
У хладу, свезан, преврће дроб
Псоглавом срећом збринути роб.

ПРИНЧЕВИ БОДЉИКАВИХ ЖИЦА

Капои, бирани из редова најгорих људи тог логора, искаљивањем болесног садизма, из порције сваког, изгладнелог робијаша пунили су своје порције. У том паклу бодљикавих жица, људских патњи и понижења, издаја основних животних начела омогућавала је неколицини њих бољи третман бар до смрти. Та издаја ослобађала је примања удараца задавањем удараца другима. Звер храњена глађу и страхом већине логораша, бесна, запенушалих страсти, за чанак пун хране спроводила је садистичку тортуру над припадницима свог народа. Време капоа, протегнуто до у бескрај, тек смрћу укидиво, ледило је крв оних логораша чији мисаони ток још не беше пресушио. Гасне коморе, обавезан број на руци и страхом усирена крв. Безличне колоне лешева испумпаних душа, слобода тек сном достижна упорно се отима буђењу насилним затискивањем вида. Језиви лавеж и завијање паса, чкиљава светиљка око чије слабе светлости кружи рој нервозних мушица ишчекујући нову смрт. Тамом прогутан хоризонт одбеглих обећања и дивљи ударци капоа металном шипком по танком зиду бараке нарушавају сигурност сна.

из књиге Тајна безакоња
Галерија Горњи Милановац 2005.

ДЕЖУРНИ ЛОШ

Има га сваки град. Живи по периферијама, приградским насељима, засеоцима и селима. Његовим неделима зачињавају се све приче слагалице, од уста до уста. Као мали служи доказивању пољуљаних ауторитета у свом окружењу. Кад се замомчи пожели да се уврсти у табор људи, али људи ко људи, с подозрењем гледају како расте и надмашује их бистрином и снагом. Једнога дана табор људи и дежури лош нађу се очи у очи, непомирљиво супротстављени. Не пристајући на намењену улогу почиње грозничаво да ради на развијању своје личности. Табор жмури пред сваким његовим добром а од сваке и најмање грешке испреда причу. После дугих година, мучног упињања да се допадне табору, коначно налази ослобођење у речима Свете Књиге: ''Ако вас свет мрзи, знајте да је мене мрзео пре вас''.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

ПИСАЊЕ

Од писања се не може живети, говоре чак и новинари, мислећи, вероватно, на слободно, изворно писање, Богом дано, истни подобно. Укалупљено, функционално, писање подразумева извртање речи и чињеница, зато су новинарске писаније вишеструко читаније од истините писане речи. Одавно је писана реч, тек крупа соли у рукама господара света за којом трчи велики део бесловесног стада. Просветљујуће писање никада није повлађивало владајућем тренутку који се за узврат њега лако одрицао. Писање је постало ангажман, потреба тренутка, прашњави ветар, покретач друштвене ветрењаче, корито испуњено муљем за навођење воде на воденицу људских душа... Просветљујуће писање остаје непримећено, скрајнуто, од стране тих затамњивача реалнности. Акробатиком речи исмева се истина, вештачки створена слика односи победу над реалношћу, док се светска правда све више удаљава од Божије, на штету свих нас.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

СТРАНАЦ

Док је око њега врвела градска гужва, писка аларма цепала слух, једни унезверено журили, други се смејали и подсмевали, он је у тишини силазио у дубине срца. Отуд их је боље видео, ишчитавао с њиховог лица њима самима недоступне тајне. Према сваком од њих осећао је подједнаку љубав и разумевање, покаткад благо разочарање, мада је имао безрезервно разумевање за њихове слабости изражене код сваког на друкчији начин и које је, баш све и сам искусио. Крећући се кроз закрчене градске улице испуњавао га је осећај усамљености и даљине. Ни од ког не ометан, у свом невидљивом кругу у који је и сами Бог волео да сиђе, готово незапажен прошао је кроз све градске улице. Једнога дана, отишао је изненада из града који га никад није упознао. Оно мало људи што га је знало, са три различите приче бавило се његовим одласком неколико дана. Једни су тврдили да је умро, други да се вратио кући а трећи да се негде крије.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

СВЕТЛОСТ СВЕТЛИ У ТАМИ

Само Бог је безграничан, у свету све ограничено и затворено да изван тих граница нема видног помака. Што више бестрашћа у човеку то теснији свет око њега. Устајали ваздух времена опкољава као мутна вода и упиње се да прогута бистру кап са неба канулу. Бити у свету а не бити од света, бити гушен задахом који наваљује на нос и уста и на сваку пору. Нога у ципели мањој за три броја. У распомамљеној преси која притеже својом разгоропађеном стрвином што пени срамотом и гуши тоњом. Мрзост опустошења ножевима сева из помрачених погледа утуљених мрцова. Гомиле смећа попрскане парфемима саплићу и лудачким смехом зидају зидове гробнице. Икона звери посведневно испљувава своје смртоносне отрове у природу која се врти у зачараном изгарању на ватри крви. Леш подврискује из хиљаде манитих грла док се змијски котурови замотавају  под непцима. На пола себе сведен месец слабуњаво сипи светлошћу по згуснутој мрклини. Мемљиве пећине скривају  дрхтурећа јата Корејевих разбојника. Светлост светли у тами и тама је не обузе ни прихвати.

ТРАНСФУЗИЈА

Као што  болнице, при несташици драгоцене течности, прибегавају куповини крви, исто, тако и државе воде рачуна да у њиховом друштвеном бићу струји топла крв која ће гломазно колективно тело покретати у жељеном правцу и стога практикује непрекидну трансфузију којом не дозвољава хлађење крви које би неминовно водило почетку церебралности, буђењу духовности и могућој болној резигнацији а што би значило пропаст колективног тела. Донатори свеже крви, као заслужни носиоци друштвених кретања, као и даваоци крви у болници, добијају награду, сендвич и чашу освежавајућег напитка у зависности од тежине ситуације.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

ПАД ПОЗОРНИКА

У атмосфеи брижљиво контролисаних културних догађања, с времена на време, дешавају се престројавања и тад понеки полицајац, позорник у култури, падом у немилост виших инстанци, преко ноћи, доживи преображај из џелата у жртву. Такав, по правилу, покуша да узбурка културну јавност наводном неправдом нанетом његовом светлом лику, сметнувши с ума колико је он таквих нељудскости починио. Народ, као народ, све гута ћутке, понешто превали преко уста наведеним шапатом, никад се не питајући, шта ради један уметник у друштвеном механизму. Никада, аутентични уметник не пристаје да постане део механизма и никада део механизма не може бити аутентичан уметник. Уметност тражи целог човека, посвећеника, који ће уметност отимати од света а не слугу света. На аутентичног уметника увек се морају односити јеванђелске речи, ако вас свет мрзи, јер се он својом уметношћу увек бори за неки бољи свет а не за лично боље у свету какав јесте. Уметност не може бити производ света, средство за покретање јавног мњења у шта је упорно покушавају преобратити генерације уметника отпалих од уметности. Права уметност, по правилу, остаје непримећена од стране тих полицајаца, позорника у култури, њој се од таквих културних монополиста укида право на шансу у ово време кад робу не продаје квалитет него реклама. Уметност као производ духа, тешко препознатљив недуховним људима, своју праву цену никад не постиже у времену, јер је она творевина изнад времена. Аутентичног уметника најбоље може препознати други уметник, макар и отпадник од уметности и појединци из народа који још чувају чистоту срца. Они први виде и правећи се да не виде служе светском господару, ови други осећају, али у исто време сумњају у исправност тих осећања, јер може ли ишта велико стајати иза малог имена. Велика имене грме речима тежим од мрамора, покрећу народне масе а куда, најбољи одговор даје стање у којем јесмо.

из књиге ''Тајна безакоња''
Галерија Горњи Милановац 2005.

ГОМИЛА СРАВЊЕНА С ПРАХОМ

На утихнулим крилима ноћи, под будним погледима звезда, сравњени с прахом, пред безграничном тајном стискамо дрхтаве прсте. Једно нас око гледа, унапред прати сваки наш покрет, наши кораци најмање су само наши. Узалуд се упињемо да се откинемо од целине својом маленом снагом. Увек видни, кријемо се под неким претворним осмесима, готово радним и охлађеним љубавима, циљано изазивамо слутње срца, неискрени чак и према себи, док време руши, неумољиво, све подигнуте варке поред ничијег пута. Бесконачност обмане нуди могућност за могућношћу, избацује карту за картом, коцкамо се у трансу и нестајемо у дубинама на очиглед света који блажено дрема. Гомила се смањује, гомила људског меса, природе спутане собом. Једу нас властите жеље, халапљиво и дивље, не плаши нас режање у нама. Чије је оно око, помислимо на трен, понекад, кад нас пресретне прошлост.

из књиге''Тајна безакоња''
Галериј Горњи Милановац 2005

СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ И НА ЗЕМЉИ МИР МЕЂУ ЉУДИМА КОЈИ СУ ПО БОЖИЈОЈ ВОЉИ

Моја невоља није ништа друго но моје усаглашавање са вољом Божијом. Одступивши од воље Божије свега себе обесветих својим грешним жељама и отпадох од Божије милости. Превелика љубав Божија даде ми кроз Сина свога Господа Исуса Христа дар благодати своје која уселивши се у мене силом својом свемогућом кроти умножени грех у мени и искорењује га из моје душе. Благодаћу Божијом Бог ми је дао могућност да се поново повратим под окриље Његовe милости. Свака наша невоља горак је лек од Бога који нам ваља попити, чаша грчи иште чашу меда која за њом долази. Бог овако поступа са појединцима али и са народима од којих није дигао руке. Тренутна ситуација на Светом Косову само је пећ невоље из које ћемо сви изаћи прекаљени и измирени са вољом Божијом кроз Господа нашега Исуса Христа. Удружена сатанска сила која се, по допуштењу Божијем слегла на Косово судбоносно Поље, како се слегла тако ће се и расути. Корист која ју је сабрала у јуриш на Бога и човека чим не буде могла да се остварује довешће до расула у сатанским редовима. Крстом Часним од седам метара на свим барикадама Срби ће отерати неситу аждају из Србије. Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима који су по Божијој вољи.

РЕШЕНОСТ НА РЕШЕНОСТ

Тачи нередио мобилизацију свих одбрамбених и обавештајних структура виртуелне државе Косово, решен да успостави владавину косовског Устава на целој територији виртуелне државе чији је он премијер. У северном делу Косовске Митровице живи србски народ веран истини решен да не прихвати виртуелну реалност, коју неки србски и светски политичари називају новом реалношћу. Истина је једна и нема нових и старих истина. Истина свих истина је да је Косово србска земља коју је 1999. године окупирала сатанска сила НАТО пакта са Америком на челу. Лажљива Америка која за одржавање своје лажи сваког сата задужује свој неразумни народ још једном милијардом долара намеће верним и истинитим Србима на Косову и Метохији нову, виртуелну реалност која се зове независно Косово. Победа Срба на северу Косова утемељена је у њиховој решености а источник њихове решености је наша Хришћанска Православна Вера. Од окупације 1999. до данас на Косову је остало само оно здраво народно језгро, кадро стићи и утећи и на страшном месту постојати, које живи Христовим умом. Све што живи адамским телом и што је пожелело хлеба преко погаче отишло је трбухом за крухом. Ово само у почетку изгледа као губитак који се на крају испоставља у добитак, све што је у срцу осећало трнце страха побегло је са Косова а тамо су остали само неустрашиви, Срби Јунаци. Ово, на ситу невоље просејано, здраво језгро представља иницијалну капислу србског победничког менталитета који ће се у случају нужде у трен ока проширити по Србији. Ум Христов у Срба, живи је источник србског победничког менталитета, он не дозвољава компромисе и попуштања ђаволу и његовим шегртима и адвокатима. Ум Христов сабран у науку Новог Завета само победницима обећава благодети Царства Небеског и то је Свети темељ и тврђава нашег победничког менталитета. Сто педесет хиљада Срба на Косову крупан је залогај и за удружену светску звер покретану доларима без покрића. И у остатку Србије сакупиће се минимум седам процената здравих, невиртуелних Срба а то је још пола милиона одлучних и решених на добар рат за Крст Часни и Златну Слободу. Кад се та грудва закотрља залепиће се на њу још неки милион незапослених и у очај сатераних од стране светских пројектаната и њихових домаћих зидара нове виртуелне реалности. Срби Христови и Лазареви, са Косова србског судилишта, не смеју нипошто наседати на дефетистичке изјаве које дају домаћи зидари виртуелне реалности са скупштинске говорнице и преко свих плаћеничких медија о наводном безизлазу у коме се налазимо. То је дефетистичка лаж оних који су се одрекли Христове истине да би се приближили безвредним америчким доларима. Са нама је Бог који је победио свет и који ће и нама који му останемо верни дати победу над тим светом који у злу лежи. Ако је Бог са нама ко ће против нас. Дакле извор наше и Тачијеве решености није исти и не може се поредити.