ВИ ШТО НЕМАТЕ ДРУГЕ ЉУБАВИ

Ви што немате друге љубави до користи, ни другога рода до изрода из народа
Ви што заволесте славу људску више него Божију
И рекосте, ово је наследник по непроменљивом закону вечности, Ходите да га убијемо и наследство ће бити наше
Избацисте наследника са очевине и уграбисте власт која му припада
Отад су ваше птице у кавезу и ваше небо у жицама
У вашем свету све је поза и ништа није како изгледа
А ваш Бог од вас избачен дође код нас који смо били без Бога у свету
И који га радосно пригрлисмо и прихватисмо да буде Господ наш и Бог наш.

ПО ТРАГУ ЈАГЊЕТА

Онима који су у сваком новом веку
Казненим експедиција на нас кретали
А којима по трагу Јагњета ходећи
И носећи смерно Бога у човеку
Ни једну травку нисмо згазили
Ниједним гестом нисмо сметали
А они се опет на нас мразили
Стару нам државу изнова рушивши
До стратишта колоне везане водећи
Тела нам млада гвожђем решетали
Животе зачете у смрти гушивши
А да им ни труном око не утрунисмо
А камоли људску нанесмо штету
Чак се ни у смрти не побунисмо
Знајући да у нас не пуцаше због нас
Него због Божијег присуства у свету.

ПОКАЈАЊЕ БОЖИЈЕ РАДОВАЊЕ

Један је Бог и један је посредник између Бога и људи
Богочовек Христос Исус
Он једини има власт да прашта и суди
А ми грешни људи по ко зна који пут
Пожелесмо више
Па уместо једног посредника
Изабрасмо себи хиљаде и хиљаде
На место Богочовека постависмо смртне људе
Људска друштва, институције, државе
А шта смртник смртнику може помоћи
Смртник може задовољити неке ситне жеље другог смртника
Које чак могу бити и наопаке
А никако их не може из наопаких исправити у добре
Здравији болесник болеснијем може помоћи у малом
Али га, као ни самога себе, не може излечити
Ми се међусобно можемо помагати у ситницама
А крупна помоћ Божија потребна је свима
Што пре будемо спознали свој грех
Своје грешности признали једни другима
Добићемо пре благодатне силе
Јер је покајање Божије радовање које благодаћу зрачи
Покајемо ли се искрено од срца
Коначно ћемо умилостивити милостивога Бога
Јер Он се радује покајању једног грешника
Више него лицемерској правди
Деведест девет светских праведника.

ИСКРА ПОД ЗВОНОМ

Многи од нас ни слутили нису
Да растемо под стакленим звоном,
Као биљке, а не људи
Ово су видели најређи
Остали су веровали у земaљску правду
У револуцинарно ослобођење
Че Гевару
Био сам један од оних
Који су главом ударили о зид стакленог звона
Дошао сам до краја земаљског сна
И нисам додирнуо дугу
Препустио сам другима
Трку за земаљском правдом и слободом
А ја сам се окренуо себи
Овај заокрет је био болан
Као сваки нови почетак
У себи пронађох комад вечне ноћи
И једну светлу искру
Почетни напор је био најтежи
А затим је искра почела да расте.

ИМАО САМ НЕКИ ЖИВОТ

Имао сам неки живот, није да нисам
Сигуран сам да сам могао много више
Само да су ми се срећније сложиле карте
Не жалим се на судбину, тако је морало бити
Да би била задовољена виша правда
Никад није касно ономе који зна
Да се живот не састоји само од једног почетка
Иако то нисам знао, ја сам то дубоко осећао
А мене интуиција никад не вара
Материјално ме никад није занимало
А духовно сам, расипао и поред пута и у трње
Кроз свој део пакла прошао сам
А да у њему нисам никог скувао
Можда сам у некој од криза идентитета
Неког негде опекао, ако јесам кајем се, опрости
Увек сам имао једну карактерну црту
Оних радозналих а стидљивих људи
Да све око себе упијам као сунђер
Све ово што годинама износим на папир.

ОГЛЕДАЛО

Неморално је у време тужно
Весели песник бити
Поезија је огледало вечности
У коме су се Анђели огледали
У времно трајање сишло провиђењем Бога Оца
Да време у њему огледа мусаво лице
Поезија је лелек пониженог народа
Откинут из душе песника
Песник је непоткупљиви глас вечности
Изнад свих временских дилова
Песникова жртва издиже песника
Изнад тежине телесних окова
Песник је понекад радосно разиграно
Понекад тужно замишљено дете
Људске слободе и Божије благодати
Само својим родитељима одговорно.

ГОСПОДЕ; РЕЧ МИ ДОДАЈ

Господе, реч ми додај моћнију од брава
Ризнице у којој скупа сан и јава
Дахом једне исте светле искре дишу
У пламену вечном свештенога луча
Где се греси наши сви топе и бришу
Дај њу против које земља нема кључа.

Господе, реч ми додај ону што отвара
Моћну као прстен великога цара
Ону испред које клече зли демони
Силну што премешта и темеље гора
За којом у глави годинама звони
И која у биће собом диже створа.

ПУТ СИЛАСКА

Пут силаска до последњег
Има и својих занимљивих страна
Није свакоме дато да види
Како га претичу спорији
Побеђују слабији
Надмудрују глупљи
Није свакоме дато да чује
Како га прећуткују извикани
Прегласавају оглашени
Проглашавају изгласани
Само оним нејређима
Који мисле о оном што је Божије
А не о оном што је људско
Који последњи служе Првом
И првим служе последњем
Открива се скривена људска трка
У свим њеним неискреним етапама.

КАКО СЕ ИЗВУЋИ

Из овога града како се извући
Из кућице пужа, из љигаве слузи
За пужем голаћем поћи вечној кући
Умакнути мразу, врућини и сузи

Јер сав живот овде у нестанку беше
Испод хрпе старих непотребних ствари
Све наде смртника под судом умреше
Где змија у млеку купа се и вари

Наша су сва браћа подло убијена
На пола живота пресретнута смрћу
Што с леђа се шуња мучки ко хијена
И путника руши по гнусном беспућу

Овде буну Духа реком крви гуше
На чијој обали лапћу жедне звери
И претачу ново вино у мех стари

Овде зли вештаци гоне Дух из душе
И кроз плач се деца рађају по мери
Коју одређују дежурни гробари.

ЈЕДАН ОД ПРЕКОБРОЈНИХ

Ја сам један од оних прекобројних Срба
Затурених вешто између два доба
Један који треба да престане, да оде
Трбусима риба и стаблима врба
Испод земље црне или испод воде
У утробу хладну ископаног гроба.

Ја сам један од оних прекобројних Срба
Затечених хајком сред сезоне лова
Где немиле године место паса јурну
Немило гладних искежених зуба
Да кидишу бесно на траг живог Слова
И све што је Божије у заборав гурну.

Ја сам један од оних прекобројних Срба
Који памте да у свет не дођоше шумом
Већ свевишњом вољом, Оца нам и Творца
Тек један из војске Божидара, Богољуба
Од вајкада гнаних да обрну умом
Од Бога под срам злог стакленог дворца.

У НЕУМОРНОЈ ПОТРАЗИ

Њему се тајне дају као заљубљене девојчице
Он их нежно милује и свлачи до послење крпице
Опија се њиховом откривеном лепотом
Пре него новим позвањем настави даље
Новој тајни у неуморној потрази за смислом.

Они се баве умножавањем прича
Њихове се речи неумерено коте
Покидају ланце и лају на небо
Њима све у причама бива.

Излетевши из стиска нестварног круга
Неухватљив мрежама зеленашке среће
Он изнад њихове сигурности лебди
Пространим ваздушним океаном.

ОСЛОБОЂЕНИК

Ко се срећно ослободио себе
Ослободио се себичних жеља и страхова
Ослобођеник Духа
Не подлеже телесном закону
Као ни његовим злоупотребама
Тело постаје труба Духа
Језик трска хитрог писара
Живот се преображава у песму
Песма у хвалу живота и Животодавца.

САН

Мој сан је буднији од моје јаве, умнији од мога ума
Мој сан је искра моје мисли почетак мог разума
Мој сан нема лице, осмех, ни очи жене
Ван тела узноси сан и ослобађа мене

Мој сан плови у сутра не сврће поглед на јуче
Највеће тајне свемира у сну се најлакше уче
Ситне душице људске сањају ситне снове
У којима жељице ситне у сласт себично лове

Снови су покаткад светли, знају и друкчи бити
Ја могу сањати сам а можеш са мном и ти
Кретњама нашим будним снови владају наши
Па се њишемо некад ко писмо са чепом у флаши

Снови су блажено светли у срцима чистих поета
Снови су управљач руље у руци владара света
Кад зли господар снова препуну мрежу улови
Велике гомиле пучке љуљају исти снови

Дубоке душе плове пространом пучином снова
Сновима купљеном барком од светлих, живих, слова
Кад добри Господар снова сањаре своје сабере
Љубавни пламен букне истине, правде и вере.

НАША ДРАМА

Трагедија наша поче као комедија
Што се лакшим драмским путем  шири и развија
У њој свако себе игра неким другим собом
Формом добра овладавши унутрашњом злобом

У тој драми што веселом комедијом поче
Безбрижни се људски дани у низове точе
Сви смо добри и поштени а зло стално расте
Нико ником не опажа руке злочинасте

Ту не круже тешке речи што парају уши
Свако своју причу зида а нико не руши
Чак штавише свако сваком вредно припомаже
Да праведност своју људску пред светом покаже

Кунемо се у искреност и поштење лично
Док с јазавцем гомиламо грабљиво, себично
У весељу дани круже од жеље до жеље
Понедељком пожелимо ту је до недеље

Ту се добро остварује преко добрих веза
Од дружења с моћницима нико и не преза
Све се лако остварује брзо без по муке
Сваком телу свако добро на дохват је руке

Сви смо родно повезани службом живој пари
У слободи коју граде слободни зидари
Изнад себе дигли смо се на балконе сели
У причице довечерње језике расплели

Оно што смо данас рекли већ сутра не важи
У свеопштој ларми ко ће нашу реч да тражи
Наша драма складно тече кроз безбројна лица
У обману затворених преварених варалица

Комедија драмског тока глумцима баш прија
Штета што се завршава као трагедија
Где реалност посустане и суд се дочека
Кад поједе драмска фарса последњег човека.

ПРОМАШЕН У ПРОМАШЕНОМ

Нормалан човек се посвађа са човеком
И стекне једног непријатеља до гроба
Будала се посвађа са државом
И стекне милионе непријатеља
Од државе овлашћених да му заврћу уши
Нормалан свима говори оно што они мисле
А прећути оно што он мисли
Будала говори све што нормални прећуте
И што је и сам дужан да прећути
Ако жели да остане нормалан
Нормалном се деси да промаши датум туђег рођења
Будала промаши датум, место, чак и век свог,
Па се тражи у веку прошлом, и веку будућем,
Промашен у промашеном граду.