На јастуку меком спљесканом клонућем
Обамрле главе одлажу свануће
Ноћ дугих уздаха никако да прође
Да још мало бесне проргијају вође
И забасало по свом док не сломе пруће
Под тучаним кровом раскопане куће
Мноштво у својој вакумираној опни
Без истинског даха затворено копни
... Вакуум неповратно гута усисане у себе
Тек негде негде помери се ћебе
То се мноштво отима од досадног врага
Векови прошли нестају без трага
Нађени се скривају место да се траже
Живот се још једном до свитања одлаже.
Нема коментара:
Постави коментар