ПОСЛЕДЊИ УДАРАЦ ИЗ ГРОБА

Стихове ове уместо мене температура висока пише
Зато све евентуалне грешке нек ми служба културних пандура опрости
Служба која званично и не постоји више
А власт јој тек по навици добаци  кости.

А шта то висока температура навре да каже
Овом крвљу што гори а не сагорева
Кроз ова уста што низашта не важе,
Ко то у мени горке риме слаже
Ко у мени плаче а ко пева.

Животић свој ја не изучих на семестрима факултета
Него га живех кроз грешну јаву улицама града
И не улагивах се никад налозима медиокритета
Чија ми потешка сенка на искрене стихове пада.

Ја нисам певац на златном крову признатих удружења
Под којим досадом куњају јата великих имена
Нисам ни несрећни роб сујетних људских хтења
Ни сервилни заљубљеник наочитих, јавних жена.

Побуна моја много је дубља од површне песничке позе
Аплауза никад жедна и лажних хвалоспева
Не, ја се побуних до крви, против надошле грозе
Којој лицемерска савест жигом одолева.

Сахрањени су сви гробари житељи смо новог доба
Ослобођени заувек од тајних агентура
Ал ипак, свој последњи ударац из гроба
Послаћу у њушке књижевних пандура
Којих ионако нема више на дужности
И власт им тек по навици  баци кости.

СТАРА ЏИБРА

Стару џибру баба пресу у буриће нове
Па са прага запаљеног муштерије зове
Стара џибра ново буре поједе ми риму
Преко прага лета крочих и сусретох зиму.

Зима блага, блато бљузга посрћем ко гњурац
Баба тресе крвну зиму прождире ми риму
Силиконско буре обло баба ко девојка
Продаје ми секс интиму и прождире риму.

Брадавице ко јагоде сисе два балона
Грешну бабу у вис дижу до самог плафона
Сретнут бабом изгубих се путем као луд
Баба у круг шири плиму и прождире риму.

РЕЧИ КО ПТИЦЕ СЛЕЋУ

Извиђачка претходница времена, по ветру, по сунцу, по киши
Виђено јавља главнини у топлом гнезду тренутка
Речи ко птице слећу по усијаном песку
Ако ти парају слух ти их прстом обриши
И плови безданом реком без обала и бистрог врутка.

Бити оно што јесмо и исто допустити другом
Не самеравати се са другим и горњати планини слични
Сви смо ми своји људи заувек непоновљиво лични
Сви деца смо истог Оца што бдије над овим кругом.

ЦАР НАД ЦАРИ

Светско звере отпало од вере
Озверено по зверски кидише
Рад грабежа преврнуло мере
Каже ваше није ваше више.

Дотерало Цара до дувара
Ко погански неизбежни фатум
Кичму ломи образ му шамара
Руљи баје добићете датум.

Чега датум од злог оца слуго
Ми смо време у вечност салили
Зар да време везује нас кругом
Кад смо Небом земљу победили.

Време на час зна ум да нам такне
И по своме за кратко заведе
Ал кад Цар нам маглу с ока макне
Срце плане жаром до победе.

Цар над цари Србом господари
А не лутке што на конце скачу
Страх Господњи и Аманет стари
Духом Божјим дижу иловачу.

Тек на муци јунаци се роде
Кадра војска одличника крви
За Крст Часни и Завет Слободе
Челом војске наш Цар ступа Први.

ПРЕСВЛАЧЕЊЕ НОЋИ

Ноћ дугих прстију, догорелих фитиља, 
Погашених, сагорелих звезда
Напамет лако сроченог водвиља
Кошуљицу за кошуљицом скида 
Песмом на песму док се не зарида
На подножју стене спутаних судбина
Испод големог лешинарског гнезда
Кроз реку пива и океан вина
Пресвлачење ноћи у свадбено рухо
Од претходног оног за нијансу црње
Разбесани дуси шенлуче ваздухом
Путеве човечје засипају трњем.

АКО

АКО

Ако ниси рођен из блуда победићеш сваки грех који упорно покушава да те веже. Ако си син Оца Небеског не бој се оних који убијају тело. Не тргуј душом над којом заведене убице твог смртног тела немају власт. Знај, развлашћени су сви властољубци, сви свезани свезом обмане са својим свезаним оцем и чувају се за вечни мрак. Земља је некадашњи Рај којим већ хиљаде година, са мање или више успеха, коло воде демони. Твоје Царство је на небу и на земљи у вечном Духу Истине, Твој Цар је победио сатану и држи га у паклу свезаног као псето. Не бој се ако га одвеже с ланца и пусти, буди на месту приправљеном за тебе, у пустињи оскудице, али под Свесилном заштитом Божјег штита. Трпи за свог Господа исто оно што је Он претрпео за тебе. Ако ти телесну језу причињава умножена демонска мрзост, нека те то не узрујава. Досађиваће она твом телу, али, знај да ти до душе никад не може допрети. Ако пустињу не замениш ужитком, знај, чувар твоје душе не спава, махнуће својим двосеклим мачем заштите твоје ради.

МЕРАЧИ ЈЕЗИКА

Мерачи језика, клупчају сантиметар под непцима
Ћутање је злато, одмерено глаголање сребро,
Улагивање драги камен, на власти је економска криза.
Ово знају и птице драговољно пристале на поткресивање крила.
Не замерај се мерачима језика, уместо тога,
Угризи се за језик, ако те засврби,
Да ти се свраб не би пренео на леђа и даље.
Ово је мудрост модерног света загледаног у ''лажљиво време на зиду'' 
Који најпробирљивије троши своје време
Сасвим по испостављеном захтеву тренутка.

ТАЈНА

Твоја коса густа крваво црвена
Од трећине звезда укосница сјајна
На извору очног живца умивена
Над смртнима владаш, име ти је тајна.

Свила и порфира из црвеног вира
Лепоте ти силу до облака дижу
Клечећи пред тобом не стиче се мира
Спутани у теби великаши гмижу.

Виности је твоје пород земни дело
Сви те вини славе твојим вином страсним
Лађари, крмари, цари над пепелом
Запаљеним вриском у сатима касним.

МИ НИСМО РУЉА

Ми нисмо руља од овога света
Превабљена поганом руком злога
Муком изображених ми смо чета
Синови неба, Христоса Бога.

Ми нисмо тела звериња гладна
Нит смо пиони пролазних власти
Пред нама устукне природа јадна
Јер кротитељи ми смо зверских страсти.

По нашем телу лукавог туча
Ударце мучке више не броји
Из срца наших шири се луча
Светлошћу града што на брду стоји.

У пустињи мајка земљи нас даде
А не у дворцу од слонове кости
Док Небо чува све наше наде
Ми шапћемо крушни Оче опрости.

КАД КАЖЕМО ДОБАР ДАН

Кријемо мисли као змија ноге
Оно што нам је на лицу није нам на срцу
У нељуде сатерани називамо се људима
Заменисмо Бога јелом и оделом 
Истина нам малко на лаж заудара
Правда нам је окрвављена, до лаката само
Премами нас сутра па га поједосмо данас
Ил гоњени ил нас гоне, терачи ил терани
Слободе су нам обавезне као и ропство
Затискујемо уши пред истином 
Па их на тенане чешемо лажима
Спори на давање брзи на грабеж
Увежбано говоримо оно што не мислимо
Вагамо поштено ал нам вага лаже
Хвалимо мртве које проклињасмо живе
Кад кажемо добар дан пожелимо лаку ноћ
Јаки смо онолико колико смо бројни
Памет нам је заједничка глупост појединачна.

КРЧКАЊЕ СРБСКОГ ПАКЛЕНОГ КАЗАНА

На површини србског пакленог казана плива мирна чорба пуна раскречених батака, воловских и овнујских глава и разних мирођија. На дну вода почиње да крчка. Све наговештава да ће врење да подигне усијане кључеве до саме површине казана. Ако се то деси и обманути кувари ће бити скувани, све по Речи Божјој, ко у ропство води сам ће у ропство отићи и ко пролије људску крв од човека ће бити убијен. Кувари заборавили на Бога. Народ прогласили жабом коју треба постепено скувати, да се не досети и да не осети док не буде скувана. А то постепено загревање казана дешавало се и дешава из лажи у лаж и из преваре у превару. Док преварени народ с кашњењем разазнаје прошлу превару, већ му нова потпаљена ватра подиже температуру у казану. Народ ко народ, састављен од људи са свим људским манама и слабостима. Све што му се дешава са закашњењем разазнаје. У разговору с другим људима сазнао сам да се и њима дешавало оно што се мени више пута десило, да смо губитак вољених особа увек осетили са закашњењем. Потребно је да прође једно месец дана, да се разиђе гужва и магновење па да човек сагледа реалну тежину губитка. Као што је Бог на Адама пустио тврд сан да не би осетио болове при откидању ребра од ког му направи вољену Еву, тако и увек при великим боловима Бог пусти на човека тврд сан да би болове издржао. Кад болови умину а тврд сан се повуче са човека, тек тад долази отрежњење и суочавање са чињеницама. Сви медији у Србији својом повећаном хипнотизерском сугестијом код већинских Срба производе стање слично сну. Божје допуштење за наша зла дела. У оваквом анестезираном стању повећане сугестибилности Србији се откида Косово а да народ то прихвата у хипнотичком трансу сличном сну. Тек кад се губитак буде дефинитивно десио а магновење хипнотичког транса нестане с очију, србски народ ће бити у стању да му до свести допре информација о ненадокнадивом губитку. Ово ће бити последњи кључ којим ће паклени србски лонац бити преврнут и друга постати судија.

ПРОЛАЗНА КАЗНА

Не прихватиш ли да пређеш у табор глобаџија
Знај да је скупо остати веран сиротињи раји
Али, како је то на првом месту верност себи,
Остани веран и слушај како ће ти 
Кроз првог роба коме раскују ланце
И у глобаџијску службу уведу
Захвалити невера.

Кад дође да те по општем разрезу глоби
И кад се позом пуњеног фазана
Буде шепурио
Тамо где теби част није допустила,
Не урачунавај му у зло.
Опрости му недораслу надменост
И лако уживљавање у улогу глобаџије
Ти си у ланцима а он слободан
Или му се бар тако привиђа.

И твоје робовање и његово аговење
Пролазно је као синоћна киша и прошлонедељни снег
Зато се наоружај стрпљењен, најбољим оружјем роба
И мушки издржи наметнуту невољу.
Није она игра случаја, како то лакоумник глобаџија мисли
Она је пролазна казна Праведног Судије
За недостојна дела људске невере и кварежи,
И искушење људске савести и слабости.

Ако си остао веран савести и не подлего слабости
Ако си тврдо веровао и ниси прешао на страну неверничке глобе
Веруј да си ту својом заслугом
Као што је твој глобаџија ту својом жељом
Веруј да ће те Праведни Судија после досуђеног ти страдања
Ослободити, недостојна дела опростити
А твог глобаџију поставити на твоје место.

НА ЈЕДНОГ ЖИВОГ

На једног живог долази десет гробара
Књижевника, фарисеја и видара
На једног невиђеног од круга зналаца 
Јуриша десет ревних срцозналаца.

На једног прећутаног од братства извиканих
Легија озвучених и камером усликаних
На последњу слободну главу на раменима
Јуриша славна војска на коленима.

СВЕОРУЖЈЕМ БОЖЈИМ

Штитом вере свете и божанске речи 
Одбијај од себе налет противника
Под оклопом правде стреле зла препречи
У јуриш потеци срцем праведника

Изгарај у светој ватри победника
Која не спаљује очишћене целе
Мач Духа потежи за част мученика
Па сакрушуј моћно све ђавоље стреле.

Појасом истине распојасај лажи
Језичина пустих, пуштених по своме
Јеванђељем мира немире ублажи
Свеоружјем Божјим служи Васкрсломе.

ЖИВОТ ТЕЧЕ УЛИЦАМА

Живот тече улицама а сан књишким страницама
Ал ко рећи ову тајну библиотечким званицама
Залутао мољац књишки па све кружи књишким кругом
Док реални живот прође поред њега, оде другом.

Књига књигу не написа, само живот књиге пише
И то живот суров, прави ког и писци оставише
Живот што се не покори беживотној земној чами
Светлошћу небеском пише и пркоси дневној тами.

Писање је судар света и човека духоносног
Поробљеног и свезаног и слободног и поносног
Удварача писца хоће читалачког збора клика
А ко камен одбацује самосвојног победника.

Песма хоће победника над очајем малоднева
Над пролазним заносима о којима мноштво пева
Песма хоће преображај палог света и песника
Зато водом живом кључа бесконачног источника.