ИЗГЛАДИЋЕМО

Изгладићемо неспоразум свете ти и ја.
Ако не пре,
засигурно онда кад те Господ својом појавом
пошаље на купање у огњеној реци.
Кад изађеш бићеш чист
од свих оних
чије си слабости гостио својим благоутробијем.

ЗАГУДИТЕ ГУСЛЕ ОД ЈАВОРА

Ој србаљске гусле од јавора

Луче вечне светлости с Тавора

Што дижете пале из очаја

Исијањем неугаслог сјаја.

Век се људски сав испуни злости

Испузаше све адске гадости

Па слободу зверињем свезаше

И то љуће него турске паше.

Брат по брату крвнички удара

За земаљско због проклетих пара

У морање упрегнуто љуто

Под рогоњом и репоњом шуто.

Ој србаљске гусле од јавора

Луче вечне светлости с Тавора

Пробудите претке у колену

Да се Србљи из сновида прену.

Струне Божје у Анђелској руци

Смилујте се Србадијској муци

Па ви раји лучеве гудите

Из мрчила рају пробудите.

Загудите на те свете жице

Да Бог драги отвори житнице

Да сабере жито од народа

Јеванђељског СветоСавског рода.

Загудите на те свете струне

Да житнице Божје буду пуне

Да под огањ само плева оде

Свете гусле чуварке слободе

СТО ПЕСНИКА ПОШЛО

Шта да ти кажем а шта да прећутим
Искрен да будем а да те не наљутим
Тешко је бити несхваћен, поета
Што не да реалност за фикцију света.

Да те не удаљим како да ти приђем
Да те у врх дигнем а ди ти не подиђем
Тешко је бити та ИСтина У Свету
То проклетство Бог баци на поету.

Шта да ти рекнем, шта да ти зборим
Да жив останем, а да не сагорим
Тешко је по свету за речима ићи
Сто песника пошло тек један ће стићи.

ШТО ЈЕ ЧОВЕК А МОРА БИТ ЧОВЕК

У шест и четрдесет пет стиже кључар
Откључава зверињак,
Храна звери стиже тачно у седам
Кад двоноги примати у зверињак уђу
Кључар закључа капију зверињака.
У осамнаест часова кључар откључава зверињак
Примати излазе да поздраве сутон.
Кључар закључава зверињак завршава се дан.
Тридесет дана у месецу
Неретко без викенда и увек без празника
И звер сита и двоноги примати на броју.
Што је човек а мора бит човек.

НУЖДИ НА УДАРУ

По нужди на тврду земљу падох
Слободи, разуму и свести стран
Ни добро, ни зло, ни грех не занадох
Ни сунце, ни месец, ни ноћ, ни дан.

Из природне нужде почех да растем
Да гледам свет и светлост дана
Ал друга нужда облаке тмасте
Навуче дрвећу повише грана.

Кретох, по нужди, светлост да нађем
И лево, и десно, и право, и криво
Улице прашњаве маме да зађем
А срце лудо, још, поводљиво.

Кад крочих калдрмом корака чила
Ударац с леђа мучки ме стиже
Ту снага влада не љубави сила
У нужној се одбрани десница диже.

Из нужне одбране до лошег гласа
И репутације негативца
Једни ми причаху како сам даса
Док ме узгајаху за дежурног кривца.

Из нужне потребе почех да радим
Да кућим кућу па да се женим
Проклета пара људима младим
Нужни сан чара ионако сненим.

Већ пола века у нужди ми прође
Некад у великој, некад у малој
И старост нужна пред праг ми дође
Мерим по снази посусталој.

Велика нужда похулио би неко
Незхвалан на овом Божијем дару
Ал тако је с Богом и Божјим човеком
Човек је на земљи нужди на удару.

ПОД ЗЕМЉОМ ГРАД

Под земљом град, лагуми црне маште
Под сукњицом страст увија се змијски
Зинули бетон у сласт ждере јесење баште
Туђин се раскречио на праг комшијски.

Срца блуде прекоокеаснским сликама
Гад се гади лозе просте балканске
Време усијане главе овенчава буникама
Првих пратиља певаљке кафанске.

Дугоного време стидне док прескаче
Гурање на орук јури фантазме личне
Подземна тмина у мед и млеко претаче
Домаћу крв и ген и слике породичне.

ОНА ОСТА ДА СПАВА

ОНА ОСТА ДА СПАВА


Док су ноћни чувари спавали клонулих глава
Без даха сам гледао у њу како поред мене спава
Из времена у вечности трен чудом бејах пренесен
Наоко свестан и будан, а опет лудо занесен.

Док су се лопови мучили око модерних брава
И даље сам гледао у њу како поред мене спава
Коме да пријавим крађу мангупског срца из хира
Од ћерке чувара једног јавног реда и мира

Напољу ноћ и снег ко вук завија мећава
А ја још гледам у њу како поред мене спава
Са снегом се и занос топи небом се разлива плава
Ко да је и даље гледа док сном спокојним спава
Растанак филмски тужан и мелодрамски чудан
Она оста да спава а ја остадох будан.

ОКАМЕЊЕНО ПАРЧЕ НЕБА

Мама, ти си остварење свих снова
Слободе глас, божанство пред којим тата клечи
Мама ти си победница тек прошлог века
Увек модерна, млада и нова
Твоја близина све болести дечије лечи...

Док син мамици хвалоспеве испатосиране узноси
Патер фамилијас у групи залуталих у временско-просторној фарси излаз тражи
Војсковођа који рођену битку с трњем живота доби ко и сви боси
Напушта бојиште побеђен да не помисли на рат
Преосталим собом побуни покореног одолева
Породичну хармонију не хтевши гласом својим да дражи
Довољно при свести да схвати да га загуши времена бат.

С временом које се и само клања тој некад лепшој половии
Чија он неприметно сасвим осмина поста
Пријатељ остати треба,
Бар формом ако не по суштини
Па био и камен спотицања за госта
И собна заобилазница за жену и сина
И пало и окамењено парче неба.

НЕКА БУДЕ

Ходаџије у непомаку испод водене површине
У три смене упослених језика зевају
Од досаде, испражњеног садржаја промине
Тај дан у ноћи, и та ноћ којој не одолевају.

Како одолети њеној заводљивсти, црној
И опојном јој вину што водене ходаџије мами
Између празне и пуне сви се испруже пуној
Чаши дестилованог сна и мноштвом нестају сами.

Прскањем зачаравајућег мехура остане само ноћ
И бескрајна садашњост без звезда и лица
Нека буде обрисан круг и слабост и моћ
Слободом избора ловокрадица и птица.

СВЕ ЋЕ ПРОЋИ С ПРАСКОМ

Туђинка на ти с туђинцем у кревету
Зближена у никад достижну даљину
Дани од сата крчме таму девету
Буника свестрашћа опија туђину.

Од уста до уста нестанак се тражи
Од сусрета са собом звер се у бег даде
Самост преслишава гомила куражи
Од срца до срца расту барикаде.

Неверица веје поледицом крви
У тунелу хаос замагљеног вида
Земље пукле кору место хлеба мрви
Здање се потреса од зида до зида.

Све ће проћи с праском ишчашеног ума
Хиљаде комета праснуће у мету
Купаће се озон ватром изнад шума
Кад камен сусретне птицу у прелету.

ОПШТЕ СЕ ИЗГУБИ

У дулеке и диње бисере промени
И слушај како време у образе љуби
Жмури, не тражи кажу сакривени
У гомили срећној опште се изгуби.

Касно је за реч, смех потопи причу
Ноћ не да сванућу, црна уседелица
Годови се множе минути отичу
Гад се посакриво под хиљаде лица.

Надгласан ућути, кад зинеш прогутај
Јер ко више уши за бацање има
Кад срце заигра бездушно га спутај
И подари себе пустим угловима.

КРОЗ ВАТРУ

Ветар лако носи
Вода тешко ваља
Земља гута све.
Кренули смо боси
Израсли до траља
И ципеле две.
Кад нас ватра срете
Гори, не сагори
Воду, земљу, ћуд.
Жеља назад крете
Себе собом мори
Кроз ватру и студ.

КАШЋЕ ТИ СЕ СВЕ

Кад се земља растопи к'о олово
Кашће ти се јасно зашто си болов'о
Последњак и чудак у овом веку
Подсмех и презир том нечовеку
Кашће ти се кад пређеш огњену реку.

Отирач ципела од прашине
Зашто си био праведни сине
Подсмех и презир том нечовеку
Кашће ти се кад пређеш огњену реку.

Нерадо виђен гомилом гнан
Лаж јаве јер одбаци за истински сан
О новом свету и будућем веку
Ту, одмах, чим пређеш огњену реку
Знаћеш кад знању време буде
А о човеку дела живота суде.

Зашто твој век прође у углу
Самоће гробне и тишине
Кад сунце зграби каљаву куглу
Кашће ти се све истински сине.