уторак, 29. јануар 2013.

ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ РАЈИЦА МАРКОВИЋ


ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ
У КОМ СРАМ ПОНОСНО ПАРАДИРА

Ти, међутим, падаш, у каљугу црну,
све даљи, од оног што се зваше брег,
ни пет пара недаш, што ти звезде трну,
ти умиреш ко месец, кроз дугу ноћ, и црни снег
У теби нема живота, од смрти,
ти рђо, што прождиреш стари мач
У теби не васкрсава живот, нит се радост врти,
док ноћ гута детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дух, упокоје!
Бежаћу, да ме не шчепа кужно крило твоје!

Ти, међутим, шириш, ко лешина смрад
Болести, на Дунав и Саву, док спавају
Ти, честитост рушиш, да све буде гад
И затвараш уста вриску и вапају.
У теби војска црва, из тог гроба
ти тамног, као за сузом људски мук
Ни орач више у теби не пева, свуд тајац роба
Још јуче где песма беше, данас хуче ћук.
А кад ми клоне глава и буду стали сати
И мртав, ја ћу од тебе бежати, бежати, бежати…





‘ОЋЕ БАТЕ ДА СУ СЕКЕ

Београде бели граде
Под Авалом на две реке
Дочеко си црне јаде
‘Оће бате да су секе.

Београде опевани
Многа песма опева те
Дођоше ти црни дани
‘Оће секе да су бате.



Нема коментара:

Постави коментар