Простор омагљен илузијом затворен
Кроз који се путује из слике у слику
Из слике прве у којој си створен
До слике последње у новчанику.
Стајаћа прљава бара времена
Телеса мртваца без речи плутају
Без искре, без жара, без чела и темена
Жабокречину у самртном ропцу гутају.
Звоно стаклено испод звоника
Простору без даха не квари тишину
У месту летећи без птичјег крика
Стрвинар уморен надлеће стрвину.
Господе Христе помилуј и спаси
Са звоника живих срца се огласи
И распи у срчу зид стакленог звона
Ко некад зидове древног Јерихона.
Нема коментара:
Постави коментар