РАЗДУЖУЈЕМ СЕ

Дугујем песму љубавну свим женама што воле
Упркос овом времену што мрзост налаже
Волео сам вас и волећу, смерне и охоле
И изгубљене и нађене
И вас до јуче тражене, које више не траже.
Дуг раздужујем овог трена
Док Зрикавци Божански појци распевавају летњу ноћ
У славу живог срца вас искрених жена
Које у љубави не видесте слабост него моћ
Раздужујем се вечерас вама, и дуг опраштам њима
Окамењеним срцима
Недоступним вечном пламену духа
Понећу вас све као слику земаљског раја
Кад ми душа летне пространством ваздуха
И верне и неверне, и сјајне и обрисаног сјаја
Јер љубав је Божији пламен што нема конца и краја
Исписујем овај крик да се на уво сваке жене чујем
И ноћас и увек и у век векова искрено вас лајкујем.

ИГРА СКРИВАЛИЦА

Живот је игра скривалица
Већина се скрива иза лажних лица
Једни се скрише иза пара
Други иза моћног господара
Трећи иза сумњивих диплома
Четврти иза нервног слома
Пети и шести... иза слепе већине
А за мало, сви ће у јаме и пећине.

РАСПЕШЕ ТЕ ХРИСТЕ

Све су власти силе
Зла од овог света
Бога свог убиле
Прозире поета.

Све су власти стране
Божјој вољи светој
Све задају ране
Истини распетој.

Све су власти буна
Плоти против Крста
Од кад Царска круна
Паде и не уста.

Све су власти исте
Оном који види
Распеше те Христе
Срби ко и Жиди.

ЗЕМЉА ГОРИ ГНЕВОМ

Жиг на чела, речи без дела
Невид у очи, уши без слуха
Среће се круг прашњавих тела
У џепу се свија тек дашак духа.

Тама од шестог до деветог сата
Уз шкрипу се шире паклена врата
Све силе пакла у бој се дижу
Језици злобни пламеном лижу.

Анћели Божје бележе слуге
Крстови светли ко сјајне дуге
Прозиру буљуке временског кнеза
Две војске стоје посред њих језа.

Време и вечност у подвиг рата
Смрт наредбу прима да појаше ата
Анђео на мач дочекује злога
Земља гори гневом одбаченог Бога.

А ВЕЧНОСТ РУДИ

Устајалу машту пљусни из главе
Па захвати пехар чисте свести
Пале су победе и заставе
У десеторо тек си једанести.

Преко великости своје скоком пређи
Окошталу слику изагнај из ума
Зверство се гусне људи све ређи
У сенци старих балканских шума.

Изнад на небу сунце златно
Птице ослобођене терета тела
Лепотом ките небеско платно
А вечност руди мирисна зрела.

БЕСКОНАЧНА НЕИЗВЕСНОСТ

Архитектура коначних кругова
Златом армираних зидова смртне досаде
Забрањује ми приступ у своје одаје
У које и сам не бих крочио никад
Около, наоколо, горе, доле,
Док време сипи својим сивим пепелом
Лутам слободног корака
Кад омамљен ситошћу чувар клоне
Вирнем кроз књижевничку кључаоницу
Кроз врата где се чувају закључане године
Гледам узалудне грчеве тела без лица
И неман досаде како прождире медијуме
Под тешком хипнозом извесности
Враћам се у бесконачну неизвесност
И још увек извесну бесконачност.

СЛОБОДАН ОД СЕБЕ

Ноћи ми се крадом прелише у дане
Па у подне не смем без видела ићи
Ко млад губих себе у магли кафане
Где се Пут прекида а крећу путићи.

Претужан до смрти у сенци маслина
Зној у крв претачем с бестелесним другом
Пијем чашу жучи и преврелог вина
Слободан од себе лебдећи над кругом.

НИСИ ТИ ПРВИ

Побуна те зове кротки човече
Очи у очи заглед са судбином
У себе ко у апс немој сићи довече
Бучно прегласан пуком већином.

Тај пут ходаџија варљиве је среће
Не затаји, кажи опсенарство злог
Не дај да ти вољу ко други намеће
Ако тај други није Живи Бог.

Немај страха, знај, ниси ти први
Једнако ко што и последњи ниси
Који се душом побуни до крви
И због душе телом на раскршћу виси.

ЧАША ЖУЧИ

Чаша жучи иште чашу меда
Жучно иште ал је нико не да
Крв и зној ми медоносно точе
С колена ти вапим Боже Оче
Сам, и свезан у пакетић срама
Изагнај те трговце из храма.

Од кад у храм засеше трговци
Бог се гази а све врше новци
Црне тројке зла партија креће
По Србији да врше распеће
Правда паде да неправда влада
Вера чили од неверног рада.

Вера танка невера дебела
У тов даде партијашка тела
Па нам с леђа гуле танку кожу
Да послуже душманскоме ножу
Не фали нам Немца ни Турчина
Кад крв цеди Србин из Србина.

Гетсимански врт издајом пашу
Док суђену обилазе чашу
Жуч накрећем, дан ми горак, опор
На човештво насрће ми чопор
Претпотопском омађијан тамом
У чопору изгубљеним срамом.

КО И СВИ ЉУДИ

Сваки Божији дан заседа Божији суд.
Од јутра до вечери пред тим судом,
ми својим делима сведочимо веру или неверу.



Упослиш језик, на отаву мозак
Срдачна звечка празнином звечи
Мост изнад безнађа пиво и прозак
Неставрне слике престижу речи.

Кад дан прелисташ ноћ ти расклопи
Књигу ужитка земаљских сласти
Не дај се досади да те потопи
Сластима ноћним брке омасти.

У четри зида кутија зрачи
На дохват руке свет ти се нуди
Испраћаш сунце дај да се смрачи
И плуташ срећом ко и сви људи.

У БЕСКРАЈНОЈ ВАТРИ

Кад тама адска по земљи проспе
Невере своје погане иње
До ушију глас с муком кад доспе
Не бацај бисере пред свиње.

Позван си, велиш да кажеш право
Сведок да будеш истине верни
Послан си у време змијоглаво
Где царује пород аспидин скверни.

То што те неће нек те не вара
Ти своје врши праведно збори
Док празно с празним језик умара
У бескрајној ватри свесно изгори.

УСИНИ СЕ

Клони се што даље од власти и руље
Од левог и десног крстовога крака
Вечност, знај, распињу у времену хуље
Синове љубави деца зла и мрака

Голгота, знај, није времеснко збитије
Време, тек започне у вечности чин
Ходом кроз страдање пише се житије
Покајним распећем усини се син.

У згуснутом задаху испод овог неба
Где векови слажу фикција слојеве
За вечност у муку пострадати треба
Док тартар сабира расуте бројеве.

Садашњост-свагдашњост тече не престаје
И кад ти се клонуло људско строши тело
Ступићеш у царске, исконске одаје
У вечно блаженство и светло почело.

БОГ НА ЗЕМЉУ СИЂЕ

Безграниче истрајности треба,
Непоколебљиве, трдоглаве, вере
На путу који је тешњи од тела
Чији си затвореник
Под сводовима неба.

Даноноћни напор,
Неуморно копање светлосних тунела
Кроз живи зид мртвих душа
Угодно разбашкарених тела
Која ти затварају приступ Богу.

Не могу,
Из свог речника избаци,
Над твојим немоћима људским
Божански титрају зраци
Чекају крик слободе
Да провали ноћ спутаних груди,
Бог на земљу сиђе
На небо да се вазнесу људи.

ДУШЕВНО КРИЛАЋЕЊЕ

За достизање висина свести лични се тражи труд
Није довољно храном пунити глинени суд
Стасању људском треба доза душевног бола
Живот је више од хлеба, пића и пуног стола.

Кад природно тело клоне а ум у раскол оде
Двојство ка Тројству свом Божије силе узводе
Разум границе шири сазрева расудна сила
Мир везује смерање тела а души расту крила

ГОДИНЕ НЕ СТИЖУ

У постмодернистичкој џунгли
зоолошких егземплара,
змијоглаваца и трбухозбораца,
под лавежима псоглава
у глачање срчаног магнета
претварам досуђене дане.
Ослобођење од нестварне,
пролазне слике примам
успењем од двојства ка Тројству.
Силаском видљивог
успињем невидљиво,
у нетрајању битишем
невиђен људском оку.
Године не стижу
да на мом стаблу
убележе своје годове.

ХВАЛИМ ТЕ ОЧЕ

Ка змијској мудрости пут
Из лавовског срца креће
Од голубије безазлене душе
До лавовског срца Распеће.

Све оно што злоум отима
Безазленом се даје само
Звер се исписује траговима
Ми пехар тајне испијамо.

За душе без зла хвалим те Оче
За оне у којима голуб гуче
За срца што лављим медом точе
А мудрост им дајеш без да је уче.

САМИЛОСТИВО РОБЉЕ

Дани ми протичу на релацији земља-Небо и Небо-земља
Ноћи под опсадом оваплоћених духова таме
Дневни мир браним од парославних колонизатора
Ноћ ми се подсмева кроз мноштво балавих уста
Од кад дан и ноћ помешаше места помешаше се људи и зверови
Песмом и лелеком амбасадори сатанизма промовишу земаљски рај
Свака суза има купца и продавца заслугом цивилизацијског напретка
Сензације подижу обамрле нације из гробља у гробље
Сажали се Турчин на ђакона Авакума и прободе му срце пре него га наби на колац
Познате ли милости, налик самилостивом робљу овог времена