петак, 01. јун 2012.

ЧИНИЈА МРЕЊА


Или наглавачке или обезглављен
Помешаш места звезда и камења
Тек кад те нема постаћеш слављен
Кусаћеш чинију сопственог мрења.
Горе те ставе доле силазиш сам
Лево и десно путићи иду фигура
Научиш позу дају ти позлаћен рам
И силу слепу да те пред собом гура.
Измериш језик колко се може кажеш
Остало гуташ заливаш неким пићем
Навијаш срце запеваш запомажеш
Касицу гланцаш милујеш дукатиће.
Диви ти се фукара она претекла ножу
Твојом се главом куне по својој у празно гази
Ко змија пужеш запретан у љигаву кожу
Од огледала се скриваш одраз да ти не спази.
И нема зрења под облаком прашине
Земља у земљу сеје, залива, жање
Хиљаду година у једном дану мине
И у тишини склизне у опште умирање.

Нема коментара:

Постави коментар