среда, 02. март 2011.

ДВЕРИ СРПСКЕ РАЈСКО ДРВО ЖИВОТА


Последњих дана по интернет форумима, актуелно место заузима најављени улазак у политичку арену Србије, последњих дванаест година цењеног удружења родољубивих и Богољубивих Срба Двери српске. Уз сво поштовање, које је својим радом ово удружење стекло код родољубивог дела српског народа, намеће се питање, зашто и они у политичку арену. Питање намеће чињеница да у Србији и без њих има много и премного политичких организација и појединаца заинтересованих да владају овим народом, док у исто време нема искрене опозиције, заштитника народа.

Нема у Србији оних искрених Христових некорисних слугу, ако се изузму усамљени и маргинализовани, прогоњени појединци. Двери су по том питању нешто покушале и урадиле са српском мрежом, али можда не на најбољи могући начин. Посматрајући рад ове организације стиче се утисак, а ја нисам непогрешиви папа, дакле не тврдим да сам непогрешив, да Двери нису подједнако отворене за све теме које данас тиште Србију и које су битне за сагледавање ситуације у којој јесмо.

Једна од тих тема је и Српска Православна Црква која се све више удаљава од народне цркве и постаје црква однарођене елите. Мени лично не свиђа се и немање става по питању Епископа Артемија који се прогони на правди Бога. У том немању можда се и крије главни узрок ступања Двери српских у политичку арену Србије. Двери нису ни прве ни једине које својим учешћем у политичком животу само легализују ову симулацију живота на коју су Срби у већини принуђени.

О каквој се симулацији заправо ради и ко је финансира открива се чистим срцима која у симулацији не учествују, а која се може осликати једном премудрошћу Соломоновом Видех слуге на коњима, а кнезови иду пешице као слуге”. То је верна слика виртуелног света који нуди демократска или зашто не револуционарна власт која преоте власт из Божије руке и предаде је у људске. Ова велика глобална циркуска шатра у шта се свет текућом револуцијом претворио, свако вече забавља оне које ће већ сутра бацити лавовима.
Лавови су данас све националне државе које изгубише аутентичну, суверену власт и посташе вазали светске владе, њени чиновници и марионете. Све институције ових бивших држава, садашњих лавова, нису ништа друго него зуби у чељусти лава. Између лавова и меса којим се лавови хране треба ископати провалију да би месо остало на непоједено у безбедној удаљености а лавови поцркали од глади.

То може да уради једино Српска Народна Православна Црква која ће се окупити око Светосавског Апостола Епископа Артемија. То је опасност за евроатлантистичку цркву и њене сателите који заједнички траже начин да заштите своје позиције у виртуелном реду реалног беспоретка. Наш живот много више покрећу наше навике него онај позив на савршенство упућен од Господа. Човек је створење Божије које се током целог свог живота привикава, како на добро тако и на зло у које га Бог ставља, или сам налази начине да се до њега дометне. У добру је лако добар бити како рече песник и владика, тако да се на добро некако много лакше привикавамо и теже се од њега растављамо. Људи из Двери српских према својим личним могућностима и губеру, вероватно никад не би могли да се протегну до Америке, Аустралије и многих других места на овој планетарној циркуској шатри где су били. Све је то неко моћан финансирао и не без разлога.

 У Србији данас, како је било пре може се наслутити, у Цркви закон не постоји ради човека него човек ради закона. Христос је срушен. У свету закон је увек изнад човека, али ако се човек укључи у политичку арену стиче могућност да поново постане човек, додељивањем посланичког имунитета који га издиже изнад закона. Нажалост оно Божије с ким си онакав си важи и у тој арени где се човек врло брзо претвори у надчовека, да не кажем нешто горе. Од тад надчовек живи у рају, подчовек остаје у паклу из кога вуче корен дрвета живота у надчовечанском  рају, ово дрво својом крвљу и знојем залива подчовек а оно за узврат даје слатке плодове надчовеку. Плод је укусан и тако леп да мами да буде угрижен, ту је и кушач који наговара. После првог угриза следи други, за њим трећи и надчовек бива за век и векова савладан рајским блаженством.

Само на граници ова два света у немилосрдној пустињи слободе живи човек, хришћанин, одозго гоњен силом безакоња обученим у јагњећу кожу закона одоздо теран завишћу пакленог свезаног робља. На овом месту пустињске слободе данас се налази Преосвећени Епископ Артемије и ко зна колико још слободних и у слободу расутих да се не саставе. Србија не би била то што јесте, Божија, да јој Бог не даје правог човека за свако време а за најгоре време најбољег човека. Ово по злу најтеже време, оставило је милионе Срба без посла, прогоњене вуком безакоња у јагњећој кожи закона, којима тај вук данас отима куће и станове, да их међу собом подели у рају надчовека. И сам, сам један од тих гоњених Срба тако да знам шта причам. И гле, Бог даје Србима доброг, Светог човека и Доброг Пастира, који је спреман да положи свој живот за своје стадо. Овде је крај политике и крај закулисних мешетарских игара и окретање новог листа у Србији. Одлучност да се не изда Бог са једне стране и жеља да се освоји и сачува неправедни рај са друге. Нема ту више слободног маневарског простора за завођење. Оборени Христос устаде на ноге да још једном издигне човека изнад закона. Ако је Бог за нас ко ће против нас ! Нека нам је Бог свима у помоћи!!!

Нема коментара:

Постави коментар