ПОНЕКАД

Понекад, за сумрака слутим
Досадне старачке јаде
И као да изнутра жутим
А девојке остају младе.

Понекад, кад с горњег ума
До људског ништавила сиђем
Ноћ кружи, црна ко пума
Ја не смем да јој приђем.

Понекад, по поноћном сату
Кад зидови задрхте голи
А језа мили по врату
Пролазност људска заболи.

Сва ова нестварна патња
Којој не додајем маха
Црна је подземна пратња
У телу Божанског даха.

Од уздаха првог у телу
У уму снови се јате
Жедног кроз пустињу врелу
До последњег издаха прате.