ТИ ЗЕМЉО ЗАПИСА

Ти земљо записа столетних на брегу
Мајчице слободе крвљу окупана
У твојој се фрули још славуји легу
И дечица Божја сунцем милована.

Непобедна стојиш у векове, вечна
Приљубљена с небом заветничком вером
Пред налетом зала стамена, одречна
Дочекујеш време вишњим непомером.

У коловеци редом чеда Божја њишеш
Да укрешу буну за Крст и слободу
Кроз векове земљом вечну књигу пишеш
И милујеш крила светлоносном роду.

Твоја деца живе записом срдачним
И књигом живота мерећ људско лице
Поноси се мајко породом јуначним
Свих Србаља дико Божја узданице

УЗДАХ ИЗДАХ

Уздах издах живот тече
Судбом коју Бог изрече
Од првога људског даха
До самртног све издаха
Бог у мени Бога дише
Дух у Духу живот пише
Умна душа бесмртна је
А телесни прах нестаје
Свим у свету што сатворих
Узалудно себе морих
Сво земаљско битисање
Може стати у дисање
Све у свету што заводи
Само сан је што походи
Оног што у праху спава
Грешног људског заборава
Зато од сад само дишем
И похвалу Божју пишем
Дах живота што ми даде
И ум који тајну знаде.

ПОНЕКАД

Понекад, за сумрака слутим
Досадне старачке јаде
И као да изнутра жутим
А девојке остају младе.

Понекад, кад с горњег ума
До људског ништавила сиђем
Ноћ кружи, црна ко пума
Ја не смем да јој приђем.

Понекад, по поноћном сату
Кад зидови задрхте голи
А језа мили по врату
Пролазност људска заболи.

Сва ова нестварна патња
Којој не додајем маха
Црна је подземна пратња
У телу Божанског даха.

Од уздаха првог у телу
У уму снови се јате
Жедног кроз пустињу врелу
До последњег издаха прате.

И ПОРЕД СВИХ ЛОМОВА

Свет је изгубио смисао за лепо
Али је добио на килажи
Улице леже искаљане људским жељама
Ниједна их киша не може опрати
Непливачи се даве у туђим очима
Из раштимованих жица времена
Одјекује шкрипа дисонантних тонова
Из мојих песама избија непотрошена младост
А смео сам да се опкладим у било шта
Да живим високим интензитетом
И поред свих животних ломова
Још увек имам потребу да волим
Љубитељи се рађају за непролазну љубав
Безразложну и рационално необјашњиву.

ПОСМАТРАМ

Посматрам тебе најлепшу од жена

Обичан смртник шта ти може дати

Те лепоте твоје огромна је цена

Коју смртник нема одакле да плати

Лику твом бесмрћа треба придодати

Капије векова пред њим отворити

Да мушка нога има због чег стати

Да се путник може пред њим одморити

Изађи надвиси овај пејзаж сиви

Што се пружа оку на кугли земаљској

Има песник један који небом живи

Тој лепоти твојој првозданој рајској

Он једини може вечност удахнути

Вечност која до сад себе само слути.

МОГАО САМ

Могао сам да те волим лудо
Од свих твојих љубави луђе
Само да ми се не деси чудо
Љубави од свих најлуђе

Могао сам да се ума лишим
Ко месечар идем за тобом
Ал полудех лудилом вишим
Те опет не владам собом

Приметиш ли да безвољно дремам
Крај мене кад хтеднеш застати
То зато је што себе немам
А без себе шта ћу ти дати

Ал знај да волим те лудо
Од свих твојих љубави луђе
Ал шта ћу кад ме изабра чудо
Лудилу љубави најлуђе.

ИМА ЛИ

Има ли стазице изузев снова
Којом још тајном могу ти стићи
Има ли силе оживелих слова
Да ме до тебе могу приподићи.

На тврђави твоје лепоте горде
Има ли улаза баш никоме знаног
Крај кога бројне минуле су хорде
Без блага тајанством сачуваног.

Има ли вина, има ли хлеба
За срце љубави гладно и жедно
Клекнух пред тајном земље и неба

Која од двоје пресаздава једно
Да ми се ода, да ми те прокаже
И омами вином твоје умне страже.

ПО НЕКАД

По природи грешној, ја дете гнева
У гнев злог света судбином бачен
Да тражим љубав која пева
Песму све лепшу, што више је тлаче

Кроз живот идем презрен од њих
С бешчашћем који склопише мир
Избацим по некад, по који стих
Из срца ког уграби љубави вир.

ЕВО

Ево, ја сам с вама до свршетка света и века
У својој руци ја држим срце сваког човека
Мном цареви царују и владаоци владају
У мојој су власти окрутни џелати
И мученици који од њих страдају
Ја љубим истинито срце и праведни суд
Моја је врелина лета и зимска студ
Ја подижем срца људска и обарам
Отварам људске путеве и затварам
Ја владам срцима очишћеним од света
И из срца свемира усмеравам путање планета.