Под гомилом лешева и лешинара
Под закатанченим небом, без жара
На расцветаној усни зинуле земље
Док природа сва још жмирка и дремље,
Започе још један наопаки дан
Један од оних што на глави дубе
И још док свесност не разагна сан
Убијати ме почеше мислећи да љубе.
Ко издиже себе изнад мене више
Неправдом зграби двоструку част себи
Јер Писмо каже, зар да човек брише
Другог над собом држите у части
А он ме срамотом двоструком почасти.
Тај пријатељ није и бити не може
Макар се скрио у тренутни бљесак
Што ми подилази језом испод коже
А у шаци стеже за очњи вид песак.
Кроз мало добро пали роб зле власти
Свој злочин скрива подли будаласти
За малим добром велико зло пуже
Опрости ми знање неверни мој друже.
Сума твојих дела о теби сведочи
Пријатеље себи по тој суми тражим
А не по бљеску што заслепи очи
Док ми око врата стављаш омчу лажи.
Нема коментара:
Постави коментар