Пред Свевишњим голи
Умотани у километре шарених крпа
У зноју лица свог удављени
Жудимо да мало запливамо у туђем
Пузећи тајном туђег се докопамо
Давили се ил пливали
Обманом, бивамо, ми небивали
Рђом капљући гроб ископамо.
Провиримо из ничим нацртаних рупа
За окице мишје кроз које снивамо
Најурени из Раја синови греха
Покретима хитрим братску гулимо кожу
У паклу Рај зидамо грохотом безумног смеха
На глас се заклињемо, целивамо и видамо
У муку злобимо, па похулимо, заридамо
Прокунемо и замилујемо сечиво ножу.
Престасмо да будемо људи, по некој новој сили
Богови да бисмо били па се од огледала скрили
Откуд нас рогови страше што пробадају небо
У грудима неситост цвили
За згаженим слободним хлебом.
Из једне нас растрже жеље
Безброј потреба и треба
А господар смрти нас меље
Корицом поцрнелог хлеба.
Неискрени пријатељи света
Сишли с дрвета познања
Вијугамо поледицом крви
Кроз непрегледну таму змијања.
Пљувачи људске слободе, робље паклених страсти
Одметници од идеала, вечите Цареве власти
У себи дубимо гробове од себе просторно веће
На које нам братсво једнакости свеже полаже цвеће
Сложно навијамо глупост тај неуморни точак света
Братством златног идола заблудела органска штета.
Рој слаботиња гњилих, сабрани у бројчану силу
Корачамо кораком чилим ташти на себичну килу
Од силе промисла Божјег стукнути по свом погнути
Ми јалови вулкани под наталоженим пепелом смрти.
Завером насупрот ума опстајемо уз двоношце
У трвдокрилце зашли, стигли у тврдокошце
Перачи душа мусавих ракичином и пивом
За кафанским столом мртви, жучно злобимо живом
Сводници телеса, набреклих, од замашћене глине
У мртвачки чвор дипломом намртво везаних руку
Ништавила, фикције света, отпала од суштине
Не оставимо за собом словом читљиву поруку.
Ко рибице на безумну глад умрежене
Кроз вреже обмане дубоко уврежене
Под обличјем вешто скројеног лица
Мушкарци бивши, жене и људи
Непрегледна јата камених птица
На грозној ветрометини земљине студи
На каменим ногама ко стећци стојимо
По себи дане и сате кројимо
Од себе далеки собом се бројимо.
Умотани у километре шарених крпа
У зноју лица свог удављени
Жудимо да мало запливамо у туђем
Пузећи тајном туђег се докопамо
Давили се ил пливали
Обманом, бивамо, ми небивали
Рђом капљући гроб ископамо.
Провиримо из ничим нацртаних рупа
За окице мишје кроз које снивамо
Најурени из Раја синови греха
Покретима хитрим братску гулимо кожу
У паклу Рај зидамо грохотом безумног смеха
На глас се заклињемо, целивамо и видамо
У муку злобимо, па похулимо, заридамо
Прокунемо и замилујемо сечиво ножу.
Престасмо да будемо људи, по некој новој сили
Богови да бисмо били па се од огледала скрили
Откуд нас рогови страше што пробадају небо
У грудима неситост цвили
За згаженим слободним хлебом.
Из једне нас растрже жеље
Безброј потреба и треба
А господар смрти нас меље
Корицом поцрнелог хлеба.
Неискрени пријатељи света
Сишли с дрвета познања
Вијугамо поледицом крви
Кроз непрегледну таму змијања.
Пљувачи људске слободе, робље паклених страсти
Одметници од идеала, вечите Цареве власти
У себи дубимо гробове од себе просторно веће
На које нам братсво једнакости свеже полаже цвеће
Сложно навијамо глупост тај неуморни точак света
Братством златног идола заблудела органска штета.
Рој слаботиња гњилих, сабрани у бројчану силу
Корачамо кораком чилим ташти на себичну килу
Од силе промисла Божјег стукнути по свом погнути
Ми јалови вулкани под наталоженим пепелом смрти.
Завером насупрот ума опстајемо уз двоношце
У трвдокрилце зашли, стигли у тврдокошце
Перачи душа мусавих ракичином и пивом
За кафанским столом мртви, жучно злобимо живом
Сводници телеса, набреклих, од замашћене глине
У мртвачки чвор дипломом намртво везаних руку
Ништавила, фикције света, отпала од суштине
Не оставимо за собом словом читљиву поруку.
Ко рибице на безумну глад умрежене
Кроз вреже обмане дубоко уврежене
Под обличјем вешто скројеног лица
Мушкарци бивши, жене и људи
Непрегледна јата камених птица
На грозној ветрометини земљине студи
На каменим ногама ко стећци стојимо
По себи дане и сате кројимо
Од себе далеки собом се бројимо.
Нема коментара:
Постави коментар