ДОЂЕШ КО ВЕТАР ОЛИВЕРА МАРКОВИЋ

ДАРОВАНА ЉУБАВ

Живео си плодно, стихом и животом
Залазио често с оне стране ума
Куд се стиже срцем занетим лепотом
Кад љубав узноси у светлост разума. 

Рађао си риме и дечицу једру
Раздељиво себе у смех нових бића
Године ти нису обрисале ведру
Полетност живота вечитих младића.

Дарована љубав уздарја ти враћа,
Тебе у ком сви гледаше голаћа
Обузима радост, стасала у људе
Рођене кроз тебе, да све љубав буде
У тој кући малој, неугледној споља
Зацари се љубав и Божанска воља.

ЧЕДО ОЦА ПОЕЗИЈЕ

Једни кажу браво, други кажу штета
Што не прими с њима дух овога света
Још га мајка земља усвојила није
Рођеног за Царство вечне поезије.

На земљи је странац, особа нон грата
На Небу га чека заслужена плата
Земља му је нужност не машта о срећи
Песник је Дух чисти не теломислећи.

Све грехове земне зачете трбухом
Кроз страдање крсно искупљује Духом
Одбачен од људи, ко зачетник вере
Да га љута неман земаљска пождере.

Одасвуд га гони глинени злохотац
Али над њим бдије поезије Отац
Земља би све дала да песника није
Смета јој то чедо Оца поезије.